Već satima se vozimo kroz Dartmoor. Oko nas pusta tresetišta. Magla i isparenja iz zemlje, sa neba kiša. Brisači rade, ali kao i da ne rade. Sa radija se čuje epizoda o ubistvu Julija Cezara. Malo spavam malo se pridignem. Kašalj me povremeno zabrine. Pronađem neki položaj koji mi odgovara i onda ostanem u njemu. Poslednji put sam išla u toalet kod Eksetera. Goran je usresređen na vožnju. Američki akcenat Majka Dankana je u upadljivoj koliziji sa svetom oko nas.
Mi ne poznajemo sebe. Zato me užasavaju sve one igre upoznavanja. Dvoje sede za stolom u restoranu i važno govore o tome kako vole kafu bez mleka ili sa tačno jednom kapi mleka, takve stvari. Zamišljaju kako ih određuju filmovi koje vole, neki francuski novi val, Romerova godišnja doba ili Kopolina trilogija. A život se odvija paralelno u nekim neprimećenim tokovima.
Fotografsko pamćenje
Sigurno ste nekad čuli za fotografsko pamćenje. S vremena na vreme pojavi se neki moron koji kaže kako ima fotografsko pamćenje. Ima toga i u filmovima. Neko savršeno zapamti šifru ili do detalja reprodukuje mapu. Osim što ne postoji. Naučnici su vrlo lako dokazali da ne postoji fotografsko pamćenje. Tim entuzijastima koji tvrde kako mogu zapamtiti bilo šta na svetu dali su da pamte nepregledne nizove stihova na jezicima koje ne razumeju. I pogodite? Naravno niko nije mogao da zapamti stihove na jeziku koji ne razume. Ljudski mozak nije foto aparat. Da bi zapamtio, čovek mora da razume to što vidi.
Uopšte nisam sigurna da li kiša pada ili kiša stoji a mi prolazimo kroz nju. Dartmoor je u Devonu i nije poznat apolutno ni po čemu. Nema nekih gradova, fudbalskih klubova po kojima je Engleska poznata širom sveta. Pejzaž je uglavnom jednoličan. Vresišta, polumočvarna tresetišta sa oštrim šibljem koje raste iz mahovine. Ponegde ovce čudne ispravljene vune, i deformisani prljavi poniji koji tu i tamo pasu ravnodušni prema kiši i hladnoći. Biti debeo, pitanje je preživljavanja. Ali koliko god bila škrta, priroda je prelepa. Niski kameni zidovi, niske drvene ograde. Kao da se sve povilo ka zemlji. Sem mahovine. Slojevi i slojevi mahovine koja vlaži i truli i iz koje raste nova mahovina i trava. Na prvi pogled deluje kako je meko i zatalasano, a u stvari je to neprekidni niz truljenja i novog rasta. Put prolazi kroz valovite predele. I tamo i ovamo je privatna svojina, nema nikakvog proširenja ni mesta za stati. Tek kod Princetowna su nekakvi hoteli, moteli, prenoćišta.
Šarena vrata
Ljudi vole da misle kako idu u muzeje. Ljudi vole da drugi ljudi misle kako su oni ti koji idu u muzeje. Stoje pomalo ispred svakog eksponata. Zadrže se po slobodnoj proceni nekoliko trenutaka. Ne bi bilo dobro da ih neko vidi kako pretrčavaju između važnih svedočanstava – bilo da je to umetnost ili istorija. Istina je da većina blene kao tele u šarena vrata. Stoji i gleda, smara se dok vreme prolazi. Zato ne volim da idem u muzeje.
Tamo kao da prisustvujem neuspešnim eksperimentima fotografskog pamćenja. Ispred platna Jacksona Pollocka stoji deset ljudi i gleda. Dođe mi da ih pitam – izvinite a šta tačno vi gledate. Mislim, šta očekujete da će da se desi. Jackson Pollock je američki slikar apstraktnog ekspresionizma. Ideja nastajanja njegovih slika jeste akciono slikarstvo, spontanost poteza i izraza izlivanjem boje direktno na platno.
(Šire politički gledano, to je slikarstvo koje je trebalo da pokaže kako je demokratska Amerika velika i razume apstrakciju za razliku od komunističke Rusije u kojoj Staljin fura socrealizam.)
Ne – ne postoji nikakav univerzum koji će vam se otkriti ako budete stajali sedamdeset dva sata ispred platna i nećete videti nikakav patern. Ne glumatajte poznavaoce. Ne, moderna umetnost nije glupa. Vi ste. Boravak u muzejima me najčešće samo iznervira.
Pejzaži pre mraka
Imam utisak kao da se trkamo sa suncem iako ga odavno ne vidim. Nikad nisam imala jači utisak da mi od sunca zavisi život nego u Engleskoj. Pitam se šta se dešava sa svim pejzažima kao što je Dartmoor kada je mrak. Kiša i dalje vlaži, nadam se da se bar životinje sklone nekuda. Ceo dan nisam videla ni jednog čoveka. Iskreno, noću tek ne bih volela da vidim.
U četri sata je još uvek dan. Zamolila sam Gorana da stanemo negde. Stali smo ulaz jednog imanja. Ispred su bila kola. Nikog na vidiku. Kuća je dosta daleko od kapije. Lišajevi i mahovina prekrivaju sve. Tlo je od kamena kakav sam već viđala u Engleskoj. Tresetno tlo koje voli vodu, nema prašine ni blata, samo voda koja se sliva preko skoro sasvim crne nepropusne podloge. I ugažena trava.
U četri sata u muzeju je gužva. Išli smo u Britanski muzej jer je Goran tako hteo. Mislila sam kako je to na neki način i fer. On sve ove godine ništa nije tražio. Jednom smo otišli do stadiona Arsenala. Bila je nedelja i stadion je bio zatvoren, van sezone, sunce je pržilo i trava je verovatno bila skinuta. Lutali smo po prodavnici i povremeno bi mi rekao stvari koje je mislio da bi me možda zanimale – o ženskom timu Arsenala ili nešto iz istorije. Svaku stvar je zagledao a svaka mu je bila previše skupa. Na kraju uzeo je samo jednu majicu. I to nalik na one kojih već ima puno.
Često mislim da je Goran najbolji čovek na svetu. Do vresišta je vozio više od tri sata. Baš mu je bilo stalo da vidim.
…i film za Oskara
Muzeji u Londonu su svakako besplatni. Ali retko kad mi na pamet pada da ljudi koji ne poznaju umetnost jednostavno ne žele da idu u Tejt ili Serpentajn. I uopšteno, mislim da sam previše nametljiva. Često se sa svojim prijateljima nađem, pričam o filmu ili slikarstvu, o književnosti i arhitekturi i nije me briga da li neko oko mene tone po malo svaki put kad se suoči sa obodima svog znanja. Nikad nisam mislila koliko smaram.
Možda me je zato razneo film The Banchees of Inisherin. Koliko ste puta ukupno u bilo kom filmu, knjizi, bajci ili pesmi shvatili da ste loš ili ako ne baš loš – onda okrutan lik? Moj život je kratak i neću da se bavim glupim ljudima nije samo moja mantra. Čini mi se da ceo svet počiva na ideji da zaslužujemo bolje. Zaslužujemo bolje od ove selendre u kojoj živimo, bolje od morona koji nas ne razumeju, veliki svet čeka na nas. Osim što baš i ne.
Oko nas su vresišta koja iz daljine podsećaju na travnjake raznih boja. Kad sam izašla i krenula ka njima, jasno vidim da je tlo od meke podloge na mahovini nalik na sunđer a jedino uslovno rečeno živo bilje su suvi strukovi raznih bodljikavih vrsta koje mogu da podnesu ovu klimu. Životinje koje smo viđali nestale su u magli. Imam utisak da bih mogla da šetam satima kroz ovu sunđerastu nakvašenu pustinju tražeći nešto što mrda. I ti poniji i ovce i njihovi jaganjci izgledaju kao da se ne pomeraju uopšte, kao da su kamenje zakovano zauvek u sliku.
…kabinet kurioziteta
Iskreno, najmanje mi se išlo u British Museum. To je muzej koji ne znam ni zašto se zove British kada se u njemu nalazi istorija celog sveta. Kako to kod nas vole da kažu “sve što su pokrali”, aludirajući na kolonijalnu istoriju sveta. Učeći savremenu teoriju umetnosti, jasno mi je bilo da istorija koja se uči na ovakvim mestima – nikad nije stvarna.
Pažljivo kurirani projekat umrežavanja prosvetiteljskih kultura kao što je to viktorijanska Engleska sa antičkim kulturama od kojih je oduzeto sve neprihvatljivo. Šta bi svi oni kojima je Balenciaga medvedić bio neprihvatljiv rekli tek kada bi se u muzejima nalazili stvarni prizori grčkih scena iz života ili rata, rimske orgije ili ubistva. Na trenutak zabavilo bi me kako domaćice pišu peticiju protiv grčkih vajara klasičnog perioda. Što nije da se nije dešavalo u istoriji.
Mislim na seoskog kompozitora koji bi odsekao sve prste jedne ruke samo da ga više nikad niko ne smara.
Atmosfera ludila
Kiša zaista ne pada. Samo vetar povremeno nanosi poneku kap. Vlaga je više stalna, atmosferična. U gumenoj sam jakni koja je tek orošena ali i dalje sasvim mat. Pogled ne doseže nigde. Već nakon pedeset metara ne vidi se ništa osim bleštave beline u magli. Tlo po kom gazim je nerealno meko, ali me pomalo plaši što ne znam teren. Na korak može biti vrtača ili duboka bara, mahovina je varljiva. Ovi tereni su veoma popularni za entuzijaste hajkere. Satima se može lutati. U Dartmooru odavno nema vukova, a ni bilo čega opasnog. Baskervilski pas je ionako izmišljotina.
…šta danas nije izmišljotina
Na ulazu u muzej smo se smejali u reci ni po čemu sličnih ljudi. Šta ako bi muzeji umesto donacija i svega što od turista uzimaju – davali priloge ili bilo šta, za sve ono što su uzeli. Možda je jedno od najpopularnijih samoobjašnjenja kolonijalizma i civilizacijske dominacije anglosaksonske imperije upravo ideja da su sačuvali blago i podarili ga celom svetu. Imperija je jednom uzela i nastavlja da uzima. Za razglednicu, za kolač, za prilog, za knjigu, za crtać.
U sobama u koje smo zapali potpuno nasumično, mimoilaze nas dečko i devojka na dejtu. Ona pije kafu iz termosa a on joj važno kaže “dosta su dobra objašnjenja u muzeju, ali napisana su za budale”. Klima glavom preko termosa, možda i zato što je kafa pretopla. Zamišljam kako ih šutiram, zato što su toliko usiljeno bolji i pametniji od svih nas. Od afrikanki koje odlaze u podrum da vide afričko nasleđe, od Iranki ponosnih na Asiriju, od Grkinja koje jedne drugima pokazuju staru Grčku, od Italijanki koji se ponose istorijom Rima. I nadasve od nas sa Balkana koji prisvajamo istoriju Evrope. A posebno od nas koji samo ćutimo i gledamo. Mi smo te budale.
Krš, krš, krš
Neki od engleskih pejzaža podsećaju me na Crnu Goru. Naravno, surovost dinarskog kraša je zaista teško uporediva sa pitomim pejzažima zatalasanih terena, vedra i oštra kontinentalna klima sa zamagljenom ostrvskom. Ali postoji jedna važna sličnost. Škrtost prirode. Bez obzira na prirodna bogatstva, rude, jezera pitke vode, na mestima gde se spaja tlo i nebo kao da čovek mora sam sebi da pronađe mesto.
Kao da ga ništa neće. I da mu sve govori da tu nije potreban.
Ako se izgubiš, niko te neće naći. Ako umreš, znaš da ćeš postati samo još jedan sloj tresetišta. Čak i ovce koje čuvaš, mirno će nastaviti bez tebe. Pomeriće se par koraka dalje i nastaviti da žvaću. Ljudi valjda nauče da sebe ne shvataju previše ozbiljno.
Mislim na Šioban koja je skupila sve stvari u kofer i otišla što dalje odatle. Glumica koja je glumi (Kerry Condon) igrala je u seriji Rim. Ne znam šta mislim o tome što u kolima slušamo već sedmi potkast o Rimu. Na izmaku sam snaga.
Gradske priče
U gradu je drugačije. Svi su jako bitni. I svi negde žure. Kuda uopšte žure siromašni?
U gradu postaje od neverovatnog značaja da li si tačno izgovorio neki glas, i da ne pričaš kao seljober. Još neko vreme važi ono što misliš o sebi, šta za sebe želiš, kako se drugima predstavljaš. Ljudi nose gomile kesa, biraju parfeme kao da im nešto od toga zavisi. Cela svetska civilizacija ispunjena je pokušajima čoveka da komunicira. Da komunicira sa tačno jednim ciljem. Da se predstavi boljim nego što jeste – u ogledalu večnosti.
…i avokado tost
Počela sam da plačem još kod asirskih tablica. Ne mogu da kažem šta mi se tačno stužilo ali znam osećaj.
Setila sam se svoje škole i nastavnice Vere iz likovnog koja celom odeljenju objašnjava Hram boginje Ištar a van te učionice je rat i u Jugoslaviji i u Zalivu. Svet naših roditelja se ruši, a naš do dan danas nije počeo. Naši roditelji nemaju za hamburgere koje želimo u nekom od obližnjih kioska, neko švercuje kola, neko će napustiti školu a neko pričati o padu svih vrednosti. Mi danas nemamo stanove, a tranzicioni dobitnici kažu da je to zato što smo jeli avokado tost.
Posle časova likovnog upisaću arhitekturu, a baviću se pisanjem. Iz godine u godinu ću iznova učiti o Asirskoj i Sumerskoj civilizaciji a da nikad nisam bila ni tamo a ni na svim mestima gde se nalaze materijalni tragovi. Gledaću crtaće o Šampolionu, učiću strane jezike, filozofiju, pisaću knjige. Puno će mog života proći pre nego što stanem na ulaz hrama boginje Ištar i setim se kako sam bila mala i poslušna devojčica. Imam osećaj da sam niko. Zato mi je bitno da se sećam ko sam bila. Ko sam sve mogla da budem. Ekstremno depresivna misao.
Seoske priče
Kitty Jay je bila devojka sa farme. Verovatno nije slušala kada joj se govorilo ništa pre braka. Zatrudnela je a onda ju je ljubavnik ostavio. Kitty Jay se obesila a njeno telo je bačeno jer crkva ne da da grešnice počivaju uz ostali pošten svet. Priča se da su grobovi potencijalno nemirnih duša zato bili na raskršćima. Pošten svet smislio da bi duhove zbunili. Duhovi se ne mogu zbuniti. Na njenom grobu je sveže cveće.
Napolju je tiho. U prirodi je obično jako tiho. Ne samo da se ne čuje ništa. Nego kao da se nikad ništa nije ni čulo. Ta specifična vakuumska tišina karakteristična je za mesta gde se nikada ništa i ne dešava. Toliko je tiho da ubrzo zaboraviš kako je izgledao zvuk. Zvuk se čini kao deo nekog drugog sveta, u kome on verovatno ima mnogo više smisla.
Suprotno od izobilja bila bi oskudica. U vresištu odsustvo manje više svega na šta smo navikli čini da se više fokusiram na detalje. I odjednom u onome što je bila poljana mnogo jasnije se razaznaju različite biljne vrste, kamenje, pokoje drvo. Drveće je na ovom mestu gotovo nepogrešiv dokaz čoveka. Ljudi su sadili drveće. Ljudi su gradili zidove. Isti oni nevidljivi i nepostojeći ljudi.
Mislim na to da li je Dominik pao u vodu ili se namerno utopio i šta to uopšte menja u filmu a i ovako u stvarnosti. Kad si nikom bitan, ništa se i ne sazna.
Put oko sveta
Moj tata je štedeo za put oko sveta. Želeo je da zajedno obiđemo sva svetska čuda i da nam uživo pokaže ono o čemu nam je pričao od kad smo bili bebe. Verovao je kako je znanje važno. Ne znam baš sad kako znanje o dinastijama starog Egipta može da se upotrebi na neki kreativan način, ali i ja isto verujem kako je znanje važno. Možda to verujem iz navike. Naš put oko sveta se nikad nije desio. Dok se svet raspadao mi smo jeli delove mesopotamskih tablica, kineskog zida i majanskih piramida.
Ćutke i polako pokrckali smo sve to. Ostala je samo prazna ljuštura nekakve srednjoklasne kulture da njome mašemo kako smo eto možda bolji od onih koji nemaju pojma ko je ubio Cezara i šta će nam to. Mauzolej u Halikarnasu nisam mogla da izgovorim koliko sam se rasplakala. Na ogromnoj skulpturi konja, jasno su se videle vene i drugi detalji, potpuno nebitni i nevidljivi za posmatrače, posetioce mauzoleja, ali ih jasno vidimo mi danas, u mogućnosti da se približimo i sa viševekovne distance shvatimo na šta su starovekovni umetnici trošili vreme. Moj tata gubi vid i pored toga što zasigurno neće videti svetska čuda, možda neće videti ni sliku ako mu pošaljem. Tati i mami sam poslala sliku iz muzeja. Hej tata, hej mama, vidite idem na put oko sveta u ovoj zgradi. Jeej!
Bez snega i šaš
Osećala sam fizički bol od kombinacije hladnoće i tuge. Za moju tugu nema nekog posebnog leka. Tužna sam što sam rasla misleći da sam deo nečeg blistavog i velikog, da bih tek kasnije saznala kako sam potpuno nebitna. Moje osećanje je kao tuberkuloza u 21. veku, nema egzistencijalnog horora ali ima komedije apsurda. Sve ostalo je bilo lepo napolju. Vazduh je bio svež. I kada sam uspela da prežalim što nisam buduća autorka dela potresne genijalnosti, kao da je svet odjednom procvetao, iako smo realno bili u pustinji.
Pustinja je tačno na nekoj sredini između tamo i ovde. Dovoljno civilizovani da preziremo varvare, ali i sami varvari od kojih ti civilizovani zaziru. Možda sam baš tačno ja to vresište ta nežna i bodljikava livada. Provincijska intelektualka hronično smorena neuzvišenošću svog okruženja a kadkad dovoljno odvažna da spakuje kofer i napusti ostrvo puno ludaka. Dovoljno bogata da mi zavide, još uvek siromašna da uopšte mislim na druge.
Dodela je Oskara. Rekla sam Goranu da požurimo kući da gledamo. Hoće li dobiti mali film o glupacima koji međusobno preziru jedni druge? Film o danima koji su isti, životu bez ikakvog smera, patnji koja ne prolazi i životinjama koje ne znaju ništa bolje osim da postoje. Komedija ljudske svakodnevne agonije koja ne traži nikakvo sažaljenje. Rasterećujuća kao pejzaž u magli koji ne propuštaš jer ga pola i ne vidiš.
Duge noge kratke noge
Razmišljam kako je lako voleti ono što je lepo. I korisno. Mesta sa razglednice. Slatke mandarine i more koje daruje život. U surovom bodljikavom krajoliku dok šiba kiša koja stoji nema ničega pogodnog za razglednicu čak ni selfi. U odnosu na prelepe brze elegantne konje svilenih griva koje se presijavaju, ućebani poniji sedlastih pretilih stomaka i kvrgavih zuba, deluju kao evolucioni sunovrat. A istina je upravo drugačija.
Vitke noge arapskih konja, slomile bi se na prvoj rupi surovog sveta vresišta a prelepi konj bi uginuo u mukama. Poni je zapravo evolutivni pobednik, budući da nepomućeno pase dok se napolju nebo i zemlja sastavljaju u nekoj vrsti kovitlaca svih godišnjih doba. Sasušeno žbunje leta zajedno sa niskim suncem zime dok jesenja klima zaliva prve vesnike proleća, po koji struk narcisa gotovo nepristojno zelenog lišća za ovu sivkasto braonkastu scenu. Narcisi sveži, kao za grob Kitty Jay. Naravno nisam to rekla.
U kolima je istorija Rima zašla u potonje epizode, ja sam kašljala od vlage koja se uvlači pod novu nepromočivu jaknu. Goran kaže da je to zato što se nisam dobro obukla. Prećutala sam šta ja mislim. A mislim dobro sam se obukla bar neću umreti večeras. Spustila sam sedište, padao je mrak. Bila sam suviše umorna da vidim da Duhovi ostrva nisu dobili ni jednu nagradu. Zaspala sam misleći kako imam gde da spavam.
Photo: Isaac N.C. on Unsplash
