Na more je najbitnije poneti ogledalo. Đavo je u detaljima. U prvoj sezoni serije The White Lotus nebela drugarica male bogatašice, Paula kraj bazena dok komentarišu ostale goste u rizortu čita Franc Fanona The Wretched of the Earth (nazvana prema stihovima Internacionale – Prezreni na svetu). Na kraju odmora čita Aimé Césaire Discourse on Colonialism.
Ona tako zaokružuje krug apsurda nebele intelektualke koja prolazi ceo krug od zapadnjački orijentisane tinejdžerke koja je došla da se drogira i provodi u rizortu do rasne osvetnice koja svom ljubavniku lokalcu odaje tajnu sefa “trulih” belih bogataša. Sve do ponovnog povratka u svoju poziciju, povratkom u Njujork, ostavljajući svet prezrenih da se guši u smeću belog čoveka.
Svi naši izmišljeni prijatelji
“Imam ja jednog druga…” počinje svaki rasistički govor na svetu. Ta simbioza dve drugarice, jedne bele i jedne nebele postoji zbog toga da bi se beli ljudi osećali bolje – imajući džoker u svakoj raspravi. To su “svi prijatelji” islamske veroispovesti kojima se čestita Bajram, to su gej prijatelji kojima isto kao i većini heteroseksualnih smeta Prajd, to su svi Romi ili Albanci kojima je super kada ih zovemo pogrdnim imenima i sva mala tamnoputa deca koja su naizgled neverovatno nasmejana, prelepa i srećna. Što reče skoro jedan moron “srećnija od naše dece koja imaju sve a bulje u telefone”.
Lusija Berlin u priči „Priručnik za čistačice“ otvoreno kaže: „Čistačice kradu. Ali ne stvari oko kojih se ljudi obično brinu“. Da, naravno da je službenik hotela lažno nasmejan i jedva čeka da vidi leđa gostima, a da je nebela drugarica nezahvalna i bezobrazna. Ljudi to pogrešno interpretiraju kao „crni rasizam“ a istina je da postoji antikolonijalni pokret i klasna borba. Koja se ne može umiriti jednim bakšišom i osmehom u prolazu, dovikivanjem „my brother“ i „give me five“.
Zato je Mike White veliki.
Nego, imam i ja jednu drugaricu. Maša je bila potpuno obična devojčica, izbegla iz Rusije pod okriljem surove pljačke i privatizacije 90tih i odrasla u Nemačkoj. Premda je bila bela, belja od snega – nije se nikada pronašla u kulturi uređenog Zapada. Slušala je, kao i svi mi rap muziku, prisvojila kulturu prezrenih na svetu i isplela kikice. Kao i većina tinejdžerki. Od zarađenih para preko leta odlučila je da ode u Karipsku zemlju, iznajmila je stan i doselila se.
Prvi dan, sve prema planu sakrila je ušteđevinu u dušek, potrpala hranu u frižider i veselo otišla na plažu, sa pasošem i malo novca u torbici. Nastavak može i da se pretpostavi. Kada se uveče umorna vratila posle celodnevnog uživanja na plaži – u stanu nije zatekla ništa. Ni-šta. Banana iz frižidera bila je takođe ukradena.
…dobrodošla u pakao
Na vratima se ubrzo ukazala komšinica, noseći jedno dete na struku dok je drugo išlo pored.
— Welcome to Hoyo! nasmejala se i bacila joj par čistih ali upotrebljenih gaća. Hoyo znači oko, ali i rupa. U ovom kontekstu to je bez sumnje rupa.
Devojčica je sedela na sred prazne sobe, u neverici previše zbunjena da bi plakala. Plakanje ionako nikuda ne vodi. U narednim danima pozajmila je 20 dolara, shvatila kolika je vrednost tog novca u Rupi, naselju u kom nema rizorta i živi svet koji nije dovoljno pristojan da bi radio za belce, već uglavnom protiv njih.
Komšinica Roza koja ima dva deteta sa dva različita muškarca i zarađuje od seks rada, ubrzo joj je postala mentorka i učiteljica života (bez navodnika) kako posprdno muškarci zovu seks radnice. Našla joj je krojačicu, da izradi uniformu za posao u Kazinu i kako tako Mašenjkin život je počeo. U Rupi.
O njoj sam prvo čula legendu. Jedina belkinja koja je preživela da ispriča kako je tamo. Niko od mojih prijatelja i poznanika, u gradu u kome se Rupa nalazi – nikada nije zašao u Rupu. Ali ih to nije sprečilo da o Rupi ispredaju strašne priče, mnogo strašnije od onih koje sam čula od Maše.
Sve te rupe na zemlji
Ima jedan tekst negde na netu, gde čitavu tu zemlju jedan belac opisuje kao rupu – “Primetićeš po gradu čuvare naoružane do zuba, oni prosto jedva čekaju da tebi kao strancu neko lupi šamar pa da ga raznesu dvocevkom”. Kasnije smo i on i ja saznali da čuvari iako naoružani do zuba nikada nisu upotrebili puške jer metke plaćaju iz svog džepa – ali čudesan je um belca koji se prvi put susretne sa zemljom u kojoj je manjina.
Sve deluje opasno i strašno, sa jedne i – sve idilično i bezbrižno, sa druge strane. Nema osobe koja nije rekla u doslovno bilo kojoj afričkoj, azijskoj ili srednjeameričkoj zemlji, bivšim kolonijama – “Uprkos tom siromaštvu oni su nekako srećni, nema nekog besa ili nekog velikog nezadovoljstva”. Nije potrebno reći da ni jedno ni drugo nije istina.
…i zemlje blagostanja
Pre neku godinu, odlaskom u Cornwall primetila sam ogroman broj starih ljudi. U izlozima Falmoutha, Trura i drugih gradova bila je odeća koju nose seniori – udobne sandalete, komotne pantalone i topli džemperi. Ništa nalik našim izlozima gde sve izgleda kao za medijske zvezde. Na jednoj žurci u Londonu, prokomentarisala sam kako je Britanija zemlja za starce, kako bih volela da moji roditelji imaju tako dostojanstvenu starost i da im se neki brendovi, restorani, kafane obraćaju.
— To je zato što si bila u Cornwallu. Tamo su bogati ljudi. Ti stari koje vidiš su viša klasa, putuju po svetu, jedre, piju u pabovima i jedu po kafanama. U Londonu, stari umiru daleko od očiju javnosti, bez penzije, bez lečenja, od hladnoće ili gladi bez gasa.
Dok ovo pišem sedim u Africi, na Zanzibaru po povratku iz Tanzanije. Sedim sama u sobi i pišem jer želim da se odmorim. Ponajviše od turista. Iako sam na low cost putovanju, podsećam sebe na woke junakinje iz The White Lotus koje kraj bazena čitaju Judith Butler, i kad ih kolega turista moron jednako besmisleno opsendut Wall Street Journalom na odmoru upita kakve su to knjige – one samo kažu – to su ti rekviziti.
Studije postkolonijalizma su prilično dobar rekvizit
Ipak ja nisam ni Olivija ni Paula koje Olivijina mama vodi na letovanje u zatvoreni rizort. Ni knjige koje sam čitala tokom studija nisu moji rekviziti kojima želim da se kraj bazena pokažem pametnijom nego što jesam. Zato ne mogu da se opustim na odmoru. Ne mogu da se kao šaljivi dokumentaristi razgovaram sa Masai ratnicima i smejem tome kako se (maloletne) žene prodaju za krave.
Još od dvanaeste godine znam šta je genitalno sakaćenje. U ilustrovanom ženskom časopisu kao što je ovaj, izašla je ispovest Waris Dirie, poznate Somalijske manekenke koja je preživela ovu užasnu praksu sečenja svih spoljašnjih ženskih genitalija, radi uništavanja ženskog zadovoljstva pri seksu. Svaki put kad se vrati sa sezonskog posla (kao što je to posao čuvara u Zanzibaru), muž je raseče nožem kako bi imali seks. Onda je seoske vidarke opet zašiju.
Ali da ne odemo u teške teme… Tek proteklih godina savremena medicina je do detalja proučila kako stvarno izgleda klitoris. Da ne ispadne kako je zapadni svet uber-pošten prema ženama.
Izvinite ali neizvinite, nije mi uopšte smešno.
Kad čuvar Jakob koga grupa od milja zove Jovan (mada bi Jakov bio tačniji prevod) kaže kako se njegova sestra isto zove Marija, ugrizem se za usnu da ne pitam je li već isečena. Kad mi pokloni narukvicu, ja mu poklonim prsten da odnese sestri. Po poslednjim podacima, devojčice sada seku u sedmoj i osmoj godini a ne pred udaju (kao ranije) i na tlu Tanzanije ima negde oko desetak skloništa za Masai devojčice koje su odlučile da se obrazuju i leče bez obzira da li su već osakaćene ili nisu još.
Omrznute svetske fondacije finansiraju ove organizacije, u njima rade volonterke iz celog sveta, hiljade žena stipendira živote hiljade devojčica. „Peru pare“ što kaže naš narod. Ipak, većina sveta se bezbrižno kupa i fotografiše “srećnu nasmejanu decu” bez dozvole. Kao da će ih neko pa tužiti. Jeste, “truli beli bogataši” peru i pare i svoju savest, ali neki ženski životi imaju manje bola zbog toga.
Obožavam kolumne svojih drugarica
Nova kolumna Rumene Bužarovske zatiče me u Africi. Ne svi muškarci, ne svi beli muškarci. Uvek je odgovor kad se i samo pomene rasizam. Na Balkanu pogotovo, naravno – to je zato što smo i mi za nekog varvarski i kolonizovani drugi. Istovremeno dok sam na putovanju u nacionalni park Mikumi, zovem Milicu Špadijer lingvistkinju i pesnikinju koja je prošle godine bila u Keniji da je pitam za njen tekst o Svahiliju. Zapravo, putopis.
I sama planiram neku vrstu putopisa. Našeg vodiča koji se zove Kanuth Tarimo putnici zovu Karibu, što znači hvala ili samo izvolite, zavisno od konteksta. Kanuth tečno govori tri jezika (svahili, engleski i francuski), kroz smeh kaže kako ne govori latinski. Ali besprekorno zna imena svih životinja na latinskom, mi guglamo cassia spectabilis i shvatam da je to sena, učimo nove vrste čaplji, specifičnosti šara žirafe, odnose i simbioze između različitih životinja, biljaka i životinja.
… prvo Milica Špadijer
Milica, koja inače povremeno drži časove latinskog mi nalazi tekst koji je pisala o safariju – što na svahiliju znači put, saznajem. Ona, našavši putni rečnik svahilija piše:
Tako u delu koji se tiče lova i safarija imamo naredbu da se donese baterijska lampa a zatim da onaj kome se obraća pazi da je ne uperi u oči govorniku; potom mu se kaže da raseče stomak i izvadi iznutrice, ali da povede računa da se koža ne ufleka krvlju; prilikom pripreme ručka imamo obaveštenje da se vatra ugasila, da ima puno šibica i da se ne može kuvati bez vatre. Konačno, tu su i fraze koje se često koriste poput: „Da li me želiš?“; „Potrudi se“; „Klekni“. — Milica Špadijer, 2021
Sećam se kako je pukla tikva između nekog Stoleta iz Loznice i mog kuma Dušana, kada je Stole uz peto pivo na plaži prepričavao kako je jebao malu lokalnu devojčicu, četrnaest-petnaest godina uz masne opise lepote njenog tela. Bio je prevrnut jedan sto i više se nikad ništa nije čulo o Stoletu, koji je u novi život na Karibima poneo slike svojih pasa, porodice i retkih dragih ljubavnica. S tim je albumom išao po plaži i pričao kako je Srbija najlepša zemlja, dok su “ovi vamo” sve divljaci, lenčuge i stoka. Ispostavilo se ipak da je Stole stoka. Bivše kolonije izvlače sve najbolje i sve najgore iz ljudi, upravo možda zbog te slobode koju im daje boja kože – a koje su blaženo nesvesni.
… i Rumena Bužarovska
Naravno, većina balkanaca se presamićuje u ulozi žrtve i katotonično ponavlja kako su nas bombardovali ili da je letovanje i ne treba pričati o teškim temama. Kao što podseća Rumena:
Balkanci u Americi će često reći da uopšte sebe ne smatraju belcima, jer su u SAD i u brojnim drugim zapadnim zemljama tretirani kao “drugi”. Reći će, hej, pa moje su nevolje baš slične onima koje imaju crni ljudi. — Rumena Bužarovska 2023
Sad, možda bi preoštro bilo reći da je ljudima potrebno ogledalo. Samo jedan pogled i videće očiglednu razliku koju vide svi. Ima i taj element koji je nekako izokola nabo u zaključku i ortak iz prvog putopisa – “kome ja da objasnim da nemaju svi belci 500 dolara u džepu”. Upravo tako – nikome.
Nesreća na putu
Neposredno posle čitanja jedne, pa druge kolumne, dok smo se vozili putem od nacionalnog parka do Dar es Salaama, imala sam malu eksploziju. Eksplozija je došla posle dana i dana čavrljanja o nebitnom. Pokušavanja da budem mirna i staložena dok slušam svakojake gluposti o anđelima i demonima, globalnim vladarima iz senke koji će uništiti svet… O korporacijama, kapitalizmu, preduzetništvu i individualnim rastu.
…obično sam smirena osoba
Šetala sam se sama ulicama kojima žene ne treba da idu same, slušala sam muška naklapanja o tome koji je pravi put, govorila sam hvala na svako kavaljerstvo i pokušala da uzvratim svaku turu pića koju sam dobila kao dama. Onda smo stali da kupujemo suvenire i krenula je rasprava.
Da li je pravi abonos? Zašto nema jednobojne crne životinje? Da li je cena od 45000 šilinga (2000 dinara) puno za ručni rad?
Ljubazno sam se izvinila prodavcu, rekla da se bavim umetnošću i da me slikarstvo za turiste ne zanima ali su mi suveniri super. Posle malo sportskog cenjkanja da ne uvredim domaćina, dala sam 4000 dinara za suvenire i ko i svi krenula dalje.
…postepeno a onda odjednom
Prolazili smo autoputem pored kojeg su sela – a u selima ljudi iz kuća i radionica iznose razne stvari na prodaju. Čitavi saloni nameštaja na otvorenom, kovano gvožđe i drvenarija, mrtvački sanduci i automehaničarske radnje, neformalne pijace… Deca idu u školu, a njihove uniforme koje su ručno oprane suše se na vetru, kad ga ima.
Zaustavio nas je policajac zbog prekoračenja brzine i Kanut mu je dao 500 dinara da ne piše kaznu. Tada se poveo živi razgovor o korupciji. Sigurno sam stoti put čula kako ovaj narod ima neradnički mentalitet, kako učestvuju u korupciji i kako im nikad neće biti bolje jer su neradnici i pristaju na to.
…svakog drugog dana, osim Petrovdana
Bio je Petrovdan. U nekim selima po Bosni se proslavljao dan ranije na dan pada Srebrenice. Na nacionalnoj televiziji genocid je nazvan do sada nečuvenom sintagmom „srebrenička dešavanja“. Jedna poslanica osnovala je klub za ugrožene muškarce u godini kada je ubijen rekordni broj žena u partnerskim odnosima, samo prošle nedelje dve. Preminuo mi je stric i to me je podsetilo da je cela crnogorska porodica podeljena između Srba i Crnogoraca pa se i to nalilo. Nalila se i smrt i posthumno sakaćenje Noe Milivojev kao i skrnavljenje njenog pomena. Nakarikali su mi se samouki preduzetnici, životne škole i zdrava seljačka logika. Posebno mi se ulila u već prepunu čašu autentična priroda na fotkama.
Piši, novinaru, piši
Ima jedna turska pesma koja se zove Piši, novinaru, piši (Yaz Gazeteci Yaz) koju je napisao Âşık Ali Sultan i odnosi se na posao novinara. U njoj zvezda sedamdesetih Selda Bağcan peva:
Piši, novinaru, piši
ako je nepravda
Ako neko ukrade leto
Leto je novinaru, a neko ćuti
Leto je novinaru, a neko gori
Porazi tlačitelja olovkom
Ej novinaru dođi u naše selo i piši o nama
U gradu su nalakirani nokti
A u selu ogrubele ruke
Piši, novinaru, piši
Piši, majstore, piši
Piši o putevima našeg sela
Kuda magarci ne mogu da prođu
…
O sužnjima koji umiru bez doktora
O ženama koje su ubijene ovog leta
Oni koji vide leto i ostanu nemi
Čine da leto zamrači sutra
Budi svetlo u tamnoj letnjoj noći
Budi nada onima koje leto ubija
Budi glas u bezglasnom letu
…
Piši, novinaru, piši
Nije to dokument to je kič
Utom je umro Milan Kundera. Za mene, poput Moma Kapora on je bio sinonim kiča. Doduše bar ne nacionalističkog kiča. U moju odbranu, i Kundera je bio toga svestan. Iz jednog rada o njemu izdvojila sam par crtica:
Kič je estetički ideal koji odbija mogućnost, smrti i kenjanja, a sakriva ih iza veselog dekora.Kič je totalitaran, on teži bratstvu i jedinstvu svih.Kič je povezan sa idilom.Kiču niko ne može umaći skroz.
Verujem da neće puno biti video snimaka ljudi koji za tri dana ne mogu da zapamte ime vodiča nego ga zovu Hvala. Neće se pojaviti slika četiri džipa koji okružuju tri lava. Nećemo čuti masne viceve i povike ili reklamacije, ni svaki imperativ vodiču “kreni, stani, još malo, e tu”… Svaki selfi (i svi moji selfiji), svaki tag i video na kome se čuju prostački komentari. Svako meni upućeno “ćuti da snimim story” koje sam čula i ono koje sam izgovorila pretvorilo se u jedan beskrajni šum belog čoveka koji se čuje i kad priroda sasvim utihne. Kao da ne postoji.
Dok se ne začuje šum belog čoveka
Isključila sam se i onda sam opet čula o “presrećnoj deci” koja su “daleko srećnija od dece iz Srbije koja bulje u telefone”. Kao na filmskoj traci prošli su mi prizori osnovnih škola sa peći bubnjarom iz Glogonjskog rita, u predgrađu Beograda. Iseljenih kartonskih naselja sa izbeglicama s Kosova. Kao na traci vrteli su se podaci o prosečnom životu Roma u Srbiji i prosečnom životu ljudi (i dece) u Tanzaniji. Sve bezbrižne i nevine šale turista, svako “neosećanje” belim i svaka seksistička, rasistička i homofobna glupost koju sam čula. Onda sam eksplodirala a potom i ućutala.
…najteža reč izvini
Izvinila sam se iako mrzim da se izvinjavam kada kažem ono što zaista mislim. Shvatam da ljudi na letovanju nisu dužni da slušaju moju litaniju ili uvrede upućene ljudima koje smatram bahatim i bezobzirnim eksploatatorima sirotinje. Frilenserima koji sutra zarađuju dolar po dolar za lice svakog nasmejanog deteta, „autentičnog“ pejzaža i životinje u svom prirodnom ambijentu. Samouke genijalce protiv kojih imam skoro sve. Ideološki, politički i na svaki drugi način. Ljubazna sam samo jer gledam svoja posla. Ali i to ima neku svoju granicu.
Afrika je kao dar koji ne prestaje da dariva. Posle slonovače, abonosa, dijamanata, došli smo mi, masovni turisti da je napunimo plastikom, i da otplatimo svoja letovanja putopisima i serijama fotografija koje će prikazivati sladak, ali ipak gorak ukus egzotika. Kao što kaže Ali Sultan, ipak je olovka moje oružje i imam pravo da je upotrebim bez milosti. Sve o čemu želim da pišem sadržano je u starom turskom hitu koji i danas kad se pusti čini da ljudi ustaju od stolova, padaju u sevdah i rukama mrve čaše. Borila sam se i živim da budem glas u bezglasnom letu.
Ne mogu vidim to leto i ostanem nema.
Dobila sam savete da sve to ne treba da shvatam lično, da ne mogu pod kontrolom da držim svoje emocije, da ću sebi naškoditi tolikim investiranjem. Ko idealna žena trebalo bi da na jedno uvo treba da čujem a na drugo ispustim. Ili još bolje da stavim slušalice. Da se ne nerviram oko onoga što ne mogu promeniti. (A to je otprilike sve na svetu). I da je najvažnije da budem srećna. Sve ostalo što se kaže u toj prilici. Sve u svemu, sajam opštih mesta i saveta koje nisam tražila. Naravno ćutke ih prihvatam jer se slažem da se ne slažemo. I shvatam da sam ispala budala.
Danas se osećam sjajno
Talasi neumitno dolaze i odlaze, smenjuju se plima i oseka. Masai muškarci prodaju naočari i narukvice, dok osakaćene žene sede kući. Neki turisti su u rizortima sa knjigom kraj bazena, neki su s peškirom na plaži. Sedim i pišem, to je ono što radim. Dajem bakšiš samo ženama, one mi ostave cvet na jastuku.
Našla sam način da se vratim u Tanzaniju i obiđem drugih deset nacionalnih parkova, spremna da će biti onih koji ulažu reklamaciju ako ne vide nosoroga. Svesna da postoje i lovci na ugrožene životinjske vrste, ljudi koji imaju seks sa maloletnicama i mnogo toga što bih volela da ne postoji.
Postoji i nastavnica iz Novog Sada koja je deci u školi na Zanzibaru održala jedan čas biologije, umesto da samo dođe da se divi njihovim osmesima i tome što je „naše malo njima puno“. Istinski presrećna deca – onaj mali procenat koji ide u školu, redovno prima vakcine i uči engleski između poljskih radova, izrade suvenira i krhke nade da će nekad biti bolje. I svesni su te privilegije.
Dok ovo čitate…
Dok ovo čitate, biću na času francuskog, o tome sam već pisala. Još jedan kolonijalni jezik, još mnogo toga da se nauči o odnosima koji su doveli do svega danas. Do moje eksplozije, do konačnog stepena netrpeljivosti koji će prosečan balkanac nazvati “nevaspitanje” do nasilnog prekidanja svakog glupog razgovora i radikalnog odbijanja da slušam i da dopustim da i drugi slušaju laži i gluposti o nekakvoj srećnoj deci “prezrenih na svetu”. Dok ovo pišem, učim da prihvatam svoj sopstveni rasizam.
Želim da ovo pišem sedeći u rizortu gde moje belačko dupe pripada, sejući bakšiše okolo, stipendirajući devojčice u Srbiji i svuda u svetu i ne praveći se žrtvom rasizma i kolonijalnih odnosa koji su mi toliko toga u životu doneli premda nisam tražila. Ogledalo. U ogledalu je ključ. Da ja govorim tečno tri jezika ne bih vozila 600km u krug, govoreći latinske nazive ljudima koje to ne zanima. Verovatno bih bila prevoditeljka Prusta, naučna radnica zoološkinja ili antropološkinja, možda svetska književnica koja običava da slobodno vreme provodi u letnjikovcima poput Daphne du Maurier ili njenih junakinja. Nemojmo se zavaravati. Potrebno je samo malo zahvalnosti na privilegiji koju nismo birali, a koju svi sem nas vide. I smeju nam se. Rođeni smo beli. Ponašajmo se u skladu s tim.
Fotografija: Isaac N.C. on Unsplash
