Da li ste čitali Ptice ili ste gledali film? Nije uopšte pitanje da ponizi. Nisam ni ja čitala, a onda sam pročitala i evo šta se desilo. Veče je i sedi nekoliko prijatelja. Govori se o filmovima. Neko predlaže jedan, neko drugi, onda se svi zapale i razgovor je živ. Tempo razgovora prekida ta jedna osoba koja kaže “knjiga je bolja od filma”. Svi znate tu situaciju. Gramar nazi koji u razgovor upadaju da bi rekli da se pravilno kaže “karnišna” samo su vrh ledenog brega morona koji se ističu raznim vrstama anegdotskih znanja.
I da – da li sam već rekla da ih mrzim? Mrzim ih. Zato ovo nije tekst u kome ja kažem „Da li ste čitali Ptice, sto puta je bolja od filma“. Ali da. Priča Ptice je hiljadu svetlosnih godina od filma. Ako ste voleli The Last of Us (ja nisam još gledala jer se plašim), bacite sve i idite da pročitate Ptice. PTICE!
Evo prve mudrosti
Pre neki dan, drug mi je rekao jednu veliku mudrost. Nema šanse da slušaš Bitlse i da pomisliš – Wow ovo kao da je snimljeno danas. Nekako se oseća taj protok vremena. Postoji muzika koja je zauvek zakovana u tome što je ta epoha dala. Da oproste svi tvrdi apologeti “sve je bilo bolje pre nego sad”. Postoje ljudi koji su bili vizionari, postoje ljudi koji su bili duh vremena, ali čvrsto verujem da postoje time traveleri.
Ti izuzetni ljudi imaju misli ili dela koja prevazilaze vreme u kome su. I to ne mislim sa aspekta inovacije. Mislim doslovno kao putovanje iz budućnosti. Neko dođe iz budućnosti u prošlost tamo stvori neko delo i ljudi koji postoje okolo nemaju načina da razumeju sve pojedinosti toga dela. Delo koje je toliko izvan celokupnog konteksta moguće je razumeti tek deo po deo – do jednog trenutka u budućnosti kada će se satovi sinhronizovati. Ok, možda sad ovo zvuči kompleksno, ali sve je to uvod da govorim o Pticama.
Perverznjakov svet filma
Možda ste gledali možda niste Žižekov serijal “Perverznjakov vodič kroz film”. Interesantan serijal, ali bazično, to je skup pozitivističkih učitavanja. Žižek nekoliko teza iz lakanovske psihoanalize aplicira na filmove koje on lično voli i to je to. Svako predavanje iz popularne kulture ili uopšte studija kulture je na sličan način zanimljivo. Publici je zapravo zanimljivo kako se naučnici bave nečim što su i oni videli – ili ako nisu mogu da vide.
Popularna kultura. (jer inače slabo je zanimljivo kada se Žižek bavi Hegelom, jer Hegela nije čitao skoro niko, a i mi koji smo čitali ne bismo mogli da iskoristimo to što smo čitali ni za naučnu ni za kafansku raspravu). Za one koji nisu gledali lakše ću prepričati Žižekovo razmatranje Hičkokovih Ptica nego recimo Jože Baršija koji secira Fenomenologiju duha. Zato evo:
Žižek se u analizi Ptica fokusira na proširenu edipalnu dinamiku, trijadu sin-majka-devojka. On na početku kaže – zamislite sve ovo ali bez ptica. I ceo fenomen neobjašnjivog napada ptica tumači kao razrešenje neravnoteže i neprirodnog sudara realnosti i fantazije. Majke žele da im se sinovi ožene (fantazija) – ali ne baš sada i ne baš sa ovom (realnom) devojkom. Psihoanalitički gledano – ptice su element koji pomaže fantaziji koja se opire svom ostvarenju. Ili tako nekako.
On me pita šta sam čit’o
Nemojte misliti da Žižek nije smatrao i o originalnim Pticama. Uz puno gunđanja, good ol’ wanker Slavoj (da izvine pošten svet) naravno počinje svoj esej “Imamo li dopuštenje da uživamo u Daphne du Maurier” isto onako kao sam napisala na početku. Jedan doktor filozofije u londonskoj knjižari čuje deo razgovora. Neki mladić kaže „Upravo sam završio Mrs de Winter“ pa nastavi
„Je l tačno da je to nastavak neke knjige?“
I uvaženi prof mr dr se smrtno uvredi. Jao kako to današnji mladi ne znaju za Rebeku. Jaooooo! Nije čit’ooo! Jao sve je bilo bolje pre nego sad i tako to.
…šta je bilo ko od nas čit’o
E sad ja kao jedna pre svega istočno evropska žena, odrasla pod sankcijama u Jugoslaviji tu sam da se ubacim u razgovor i upitam. Izvinite gospodine Slavoje Žižeče, u kojim ste vi tačno godinama otkrili Daphne du Maurier? Jer da vas podsetim, odrastanja u Jugoslaviji, sve i da ste živeli u Sloveniji. Engleska gotička književnost koju su pisale žene- ni predratna ni poratna nije bila NIKAD deo kanona. Ni lektire.
Nigde. Između ostalog ne verujem da je ni u engleskim školama. Jer nekako – uvek ima više muškaraca koji su bitniji. Kako ste vi Slavoje Žižeče veliki poštovalac Hičkoka, radi teme filma ste verovatno nabasali na vrlo opskurnu činjenicu o saradnji Daphne i Alfreda. Bez obzira što je film Rebeka dobio i Oskara, apsolutno ne mora da znači da je neko čitao knjigu. Šta više dala bih novac u opkladi da je Hičkok kupovao tekstove Daphne du Maurier isto kao što je nalazio mlade glumice. Zbog svog kompleksa velikog stvaraoca Pigmaliona – verujući da od ničega pravi nešto.
Blasfemija i ja
Za tu grubu i blasfemičnu tvrdnju imam dva argumenta. Prvi je činjenica da je Hičkok sarađivao sa ocem Daphne du Maurier, (Gerald du Maurier). Otac du Maurier je glumac sa kojim je Hičkok radio u ranim filmvima tridesetih godina. Što se kaže “pre rata”. Dakle – ne verujem da je rad Daphne du Maurier otkrio u biblioteci, niti knjižari (pun intended), na osnovu njenih stvarnih i neospornih književnih kvaliteta.
Setimo se ovde onog propalog argumenta na koji uzimam pušku – ne postoje muške i ženske nego dobre i loše knjige. Ali da zaoštrimo još malo, niti je Hičkok bio knjiški moljac niti je on kritički i teorijski opremljen da u moru književnog stvaralaštva izabere stvarne bisere, niti je to na kraju poenta. Hičkok je bio majstor trilera i iz tekstova koji su do njega dolazili umeo je nepogrešivo da izvuče tu jednu nit – koja je njega interesovala.
Ko je ko tu
Iako je Hičkok za sebe mislio da je bio Pigmalion – da budem prosta genije koji od govana pravi pitu, ja ću ovde izneti radikalno drugačiju tvrdnju. Hičkok je radije bio Prometej koji je od bogova ukrao vatru i doneo je narodu. Jer ono što je prema mom skromnom mišljenju Hičkokov uspeh jeste popularizacija dela izuzetne genijalnosti.
Hičkokov enormni doprinos istoriji. Da književnost jedne žene koja se vrlo često kreće u domenu domaćičke ili vikend literature bez obzira na stvarne kvalitete dođe do publike. Pa između ostalog i da muškarce intelektualce zainteresuje da čitaju žene (vidite pesmu Olje Savičević Ivančević „Ne čitaš žene“). To je težak, skoro jalov posao. Ali Hičkok ih je zainteresovao, možda aurom svog uspeha koji je njima neupitan. Ovde ide fusnota o tomeo tome koliko je Fransoa Trifo sekao vene na Hičkoka, kao i mnogi drugi, recimo Žižek. Ali DA!
Ženama nije potreban Pigmalion da ih stvara
– nego možda
Prometej da njihovo božansko stvaralaštvo prenese narodu i učini važnim celom svetu.
(Ali sad kad razmislim, možda ne mora niko ništa da nam uzima i krade – možemo mi i same, zanela me je antička metafora.)
Jedna potpuno izmišljena priča
Ali kako on to radi? Ja to zamišljam ovako…
(Ovde sledi jedan deo koji se samo labavo zasniva na istini, što je tretman koji jeftini da ne kažem besplatni tekstovi žena dobijaju u delima koja od njih bave nešto sasvim drugo. Vidite slučajeve filma Adaptation na primer ili eto Ptice)
Veseli debeljko Hičkok dok čita neku knjigu gleda kroz trepavice i prijatno sanjari o svom novom uspehu. On preskače stranice i traži suštinu dok u sebi misli “u šta bi ja njoj radio”. Onda na pola baci knjigu i kaže – uh imam ideju. Ta ideja onda počinje da ga obuzima. Jer je on genije a kod genija je ideja svetinja. Njoj svi da se pokore, sem razume se samog genija.
…i šta je bilo dalje…
Onda, pošto pravog muškarca ne zanima da piše ili čita, on pozove nekog svog ortaka. Ali ortak mora biti manje talentovan, nikako genije. Jer dva genija umeju da se posvađaju a to nije dobro. On ortaku onda kaže:
U baćo da viš kakvu imam ideju. Ima jedna knjiga neka riba ćerka nekog mog glumca napisala. Talentovana je mala, prošli put kad sam radio – dobio film Oskara. Nego da ja tebi dam taj tekst, da ti njega obradiš. Da pravimo film. Ma kakav film, istoriju! Nego vidi – u toj priči ptice napadaju ljude. Reci koja fora! Zamisli – jata ptica zamrače nebo i zaleću se pa kopaju oči!
Ne možeš da ih pobediš, uđeš u kuću one razbiju prozor, zatvoriš prozor one kroz dimnjak! Zavlače se svuda! Zavuku! Aaaa reci koja fora, ulaze u rupe! Rupa kapiraš! Nego to je pisala neka mala. Nema nekih pičaka. A ja znam šta se traži. Ima tu neki seljak koji ima ženu i dvoje dece. Glupost!
Nego ja sam mislio – ima neka prepička, i ona ide na dejt s frajerom. A majka od ovog frajera – e ona je baš prava veštica! I tako nešto – da njoj naprimer ptice iskopaju oči ili ovoj drugoj? Baćo, jery bi mogao to da mi završiš tamo do one nedelje? Ja ću da završim prava i sve to nema da brineš! Legla je na rudu, a imam i prepičku. Gle! (da su tad postojali telefoni, on bi izvadio telefon da pokaže printskinove) Ova! Iz reklame! Nije do sad glumila, al nema tu šta. Dobra je ko zdravlje! Reci!
To nije istina
I tako (ni)je nastao film Ptice. Alfred Hičkok je priču Daphne du Maurier dao na adaptaciju Evanu Hunteru. Evan Hunter je pisac krimića i pornića čije je pravo ime Salvatore Albert Lombino, a ostali pseudonimi su John Abbott, Curt Cannon, Hunt Collins, Ezra Hannon, and Richard Marsten i mnogi drugi. Saradnja ova dva bećara, počela je Pticama, a završila se filmom Marnie.
Za kasniji tok ovog izmišljenog teksta možda je važno reći da se kolaboracija dva dobra druga dva prijatelja završila kada je Hunter odbio da napiše scenu nemotivisanog silovanja u Marnie, sa obrazloženjem “da je voli, on bi je utešio a ne silovao”. Hičkok ga je zamenio sa Jay Presson Allen koja je pristala da veže konja gde joj gazda kaže i napiše spornu scenu.
…istina je daleko komplikovanija
Iz Hunterovih memoara saznajemo da Hičkok nije bio nešto ljut zbog prekinute saradnje, pa Hunteru nije uništio karijeru. I ovo je bitno zapamtiti. Što se kaže sve se lepo završilo. Sa druge strane poznati ekscentrični reditelj je naručio limuzinu za novu scenaristkinju i insistirao da se ona njom vozi, a ako baš neće da se vozi da je limuzina prati dok ona ide peške do studija svaki dan.
Presson Allen kazala je kako nikad nije doživela diskriminaciju u Holivudu. O silovanju je rekla da je to nešto što mnoge žene dožive u braku i bazično da je Hunter moron koji je sam sebe izbacio iz filma, odbijajući da napiše scenu koja je Hičkoku bila razlog da napravi film. Jedan od kritičara sažeo je to rečenicom: Film je bolestan zato što je Hičkok bolestan. Bilo bi lepo kada bi sve bilo tako jednostavno.
Šta jeste istina
Sa druge strane mnoge žene jesu. Izbegla bih da nadugačko i naširoko prepričavam iskustva Tipi Hedren u radu sa Hičkokom. Navešću samo nekoliko činjenica. Tipi Hedren je bila model i Ptice su njen glumački debi. Snimanje filma Ptice prekinuo je lekar nakon što je u toku snimanja jedne scene zamalo izgubila oko. Nakon puno vremena, Tipi Hedren je progovorila o zlostavljanju koje je trpela u radu sa Hičkokom. Na osnovu toga snimljen je film The Girl. Film nije nekog umetničkog kvaliteta, da se razumemo.
Kada je prekinula saradnju sa njim posle filma Marnie, Hičkok je zapretio Hedren da će joj uništiti karijeru. Tipi Hedren je rekla – uradi šta moraš, ja odlazim. Hičkok joj je uništio karijeru. Dokaz toga je ono što znate o Tipi Hedren osim saradnje sa Hičkokom. Majka Melani Grifit i baba Dakote Džonson. Mnogo godina kasnije saznala je da je Fransoa Trifo želeo da snima film sa njom, ali je poslušao Hičkoka.
Za one koji ne znaju, Fransoa Trifo je 13. avgusta 1962. godine razgovarao satima sa Alfredom Hičkokom u Univerzal studiju. Intervju je trajao 50 sati i za taj opširni intervju sa više od 500 pitanja, bilo je potrebno 4 godine da se transkribuje i uredi u knjigu. Knjigu još nisam pročitala i ne mogu da komentarišem.
Marija, dođi do teme
Ono o čemu želim da pišem, a ne mogu jer idem iz digresije u digresiju je priča Ptice. Nalik neznanom mladiću iz Londona nad kojim se Žižek sablažnjava na početku teksta, nisam znala ništa o Daphne du Maurier dok nisam otišla u Englesku. Prvih dana u Kornvolu, upoznala sam se sa tamošnjom kulturnom scenom. Ispostavilo se da u jugozapadnoj engleskoj postoji duga tradicija ženskih viktorijanskih horora.
To nije nimalo čudno svakome ko zna Cornwall. Kratki dani duge noći, dugi periodi plime i oseke, visoke strme litice i groblja koja su krcata leševima iz doba kuge… Velike društvene razlike između siromašnih rudara i bogatih aristokrata koji običavaju da provode leta u britanskim Maldivima učinile su podneblje posebnim za horor. Scene rudara garavih u licu koji tumaraju po mraku, slepi i bez ruku ili nogu, pridržavajući se za sitnu decu jer pre rata nije bilo socijalnih programa za sirotinju i invalide rada – poslužili su kao inspiracija za zombije. Ovo nije šala.
Feministkinje svih zemalja ujedinite se
U razgovoru sa pesnikinjom Anom Seferović, saznala sam više o Daphne du Maurier. Dok sam zagledala kornvolske biblioteke primetila sam da se svuda pojavljuju njene knjige pa me je zainteresovalo da saznam više. Na neki način ona je ikona Kornvola, jer ne samo da je jedna od znamenitih (sezonskih) žiteljki, već se većina njenih dela fizički dešava u Kornvolu. Čitajući Daphne du Maurier, zaista je moguće upoznati bolje ovaj deo Engleske. Ili – u mom slučaju prepoznati neke specifičnosti koje sam već srela.
Jedna od njih je i zlokobni huk ptica. Svako to primeti. Zastrašujuće je. Odlično za svaku horor priču. Postoji jasna svest o tome da je priroda jača od čoveka. More je presnažno i oduvek ruši planove, mrvi brodove pa i stene. Vetar luduje. Vreme se nepojmljivo menja iz minuta u minut. Kornvol nas uči da je u čovekovoj srži da se bori za prirodu i protiv prirode istovremeno. Upravo taj dualizam čovek – priroda je često u književnosti i kulturi metafora odnosa muškarca i žene. Kod Dafne Di Morije posebno u zbirci priča “Drvo jabuke”. Žena je priroda – instintivna, neobrađena, grešna i neukrotiva, a muškarac je prosvetitelj i krotitelj zveri. Ali često i puki nasilnik. Bez prosvetiteljstva, hoću reći.
Jabuka i pad iz raja
Ima barem 828652 različitih interperetacija biblijskih koncepata koji uključuju muško, žensko, jabuku i pad iz raja. A “Drvo jabuke” je zbirka priča koje vrlo često – uz izuzet lik žene, meditiraju o tome kako se to sve čovek (preciznije i doslovno: muškarac) bori protiv prirode. To nije nimalo jednostavno – kako bi psihoanalitičari a mislim posebno Žižek, voleli da pojednostave – podvlačeći crtu.
Najviše volim kad ljudi smatraju o tome šta bi – ili šta ne bi – ne žene, nego baš feministkinje volele. I tako, dajući sebi za pravo da bez ikakve reference govori o feministkinjama – Žižek u eseju u kome Dafne di Morije uzima od zaborava i predaje narodu kaže sledeće.
…šta kaže šta kaže
On uvodi koncept “herojske nevinosti” i tvrdi da je delo du Maurier problematično za savremene feministkinje zbog ženskog mazohizma. E moj Žižeče! E Žižeče tebra.
Naravno, herojski filozof-tumač mulja u taj pasulj i Mazoha i Deleza, Franc Fanona (brate rođeni!) naravno nezaboravno zaziva i Daddy od SIlvije Plat, i do holokausta u maniru Kanye Westa. Zamalo je izbegao metak cancel kulture, da se ne lažemo. Tu je i nekoliko anti-sovjetskih viceva, ali zaboravlja osnovno. Its all about men. I uvek je bilo.
Herojska nevinost vs. Feminini mazohizam
Ono što Žižek naziva “herojska nevinost” žena zapravo je društveno stanje u kome (živi i stvara Dafne, ali i mnogi rečeni autori i autorke) se žena ne pita ni za šta. Nevinost, može biti i indiferentnost – odnosno specifična izuzetost aktivne, delatne, vredne žene iz kulture, istorije i bazično celog sveta. Ta društvena izuzetost koju možemo zamisliti kao odsustvo “prava na glas” već sama proizvodi toliko nejednak odnos – da nema šta da se pitamo ko je žrtva. Žena je žrtva.
Treba mi sedam tomova knjige da se bavim time koliko je zajeban pojam herojske nevinosti sa stanovišta teze o nepostojanju idealne žrtve. Trebalo bi mi i drugih sedam da valjano pobijem tezu o femininom mazohizmu, mada ona za razliku od ove prve jeste tačna i jeste važna. Pa da se vratimo na ono što stižemo. Ukratko.
Taj „feminini mazohizam“ (namerno ne kažem samo „ženski mazohizam“) o kome Žižek p(r)omišlja kako se neće svideti feministkinjama nije nekakva fantomska odlika dela Di Morije. To je naša stvarnost. Da citiram Čarli Brauna, pola čovečanstva su ljudi koji iskorišćavaju onu drugu polovinu. “Ja sam od onih ljudi koji drugi sasvim prirodno iskorišćavaju” kaže on na kraju. I baš taj “prirodni” poredak stvorio je “feminini mazohizam”. I to bi nekome ko je marksistički filozof trebalo da bude jasno. I ko je psihoanalitičar isto mu je jasno. I Žižeku jeste duplo jasno.
I šta mu je još jasno…
Sasvim fenomenalno Žižek prepričava priče Dafne Di Morije iz zbirke Drvo jabuke. I on je u pravu. Svaka žena il je sjebana ili je uskraćena i ona to trpi. Retki su (ali i važni) obrti u kome se neka ženska junakinja premetne u ubicu. Ali feministkinja ne bi nikad rekla da joj se književnost Dafne Di Morije ne sviđa – nego da je tačna. Tačna je kao stvarnost i kao istina – a opet je toliko fantastična da je nezaboravna. I da je materijal i za priču i roman i film.
Da li je izmišljeno ili moguće da ženi dopizdi život žene, da smorena i da ode u planinu? Pa samo je moja majka 92865 puta rekla “otići ću, tražićete me al me nećete naći”. Da li se žena može pretvoriti u jabuku ili muškarci koji zlostavljaju žene imaju kakvu takvu savest pa polude i istripuju da ih proganja mrtva žena u vidu jabuke koja im želi smrt? I za mene i za Dafne, a bogami i za psihoanalitičarsko Žižekovo oko, mora biti da je ovo drugo – al nek radi istine i umetničke vrednosti dela ostane nedorečeno.
O pticama i ljudima
Da se vratim na to šta je braćala Žižek još i veoma u pravu. To su Ptice. Da Žižeče, osnovni kvaliteti Ptica ipak nisu u tome što smo videli kod Hičkoka ma koliko genijalan bio – ko se sa kim smuvao i da li majka oće snaju, svraka svraki oči ne vadi i druge mizogine mudrosti. Da Žižeče!
Ptice potežu teško i važno pitanje života engleskog seljaka koji jedva opstaju. U Pticama seljak prvi shvati logiku napada ptica (ona postoji) i to je zato što – poznaje i voli – prirodu. Sa druge strane aristokratija i vlast odrođena i od naroda i od prirode donosi setove besmislenih mera kao što su – pucamo na ptice, potežemo vojsku, krivimo ruse, šaljemo avione ili najekstremnije – puštamo gas.
I da Žižeče, Dafne jeste kritikovala posleratnu “državu blagostanja”, sve promašaje vlasti i posebno odnos čoveka prema prirodi (i ženama) ali je nažalost njen rad preispisao pisac petparačkih priča u priču o sponzoruši koja se udaje a svekrva joj smeta. Teško nama ženama…
I da zaključimo…
Nema šanse da gledaš Hičkoka i da pomisliš – wow ovo kao da je snimljeno danas. Nekako se oseća taj protok vremena. Postoje dela koja će zauvek ostati zakovana u tome što je ta epoha dala i koje su bile njene vrednosti. Pritom mislim i na krimić i na zlostavljanje glumica od strane reditelja. Da oproste svi tvrdi apologeti “sve je bilo bolje pre nego sad”. Postoje ljudi koji su bili vizionari, postoje ljudi koji su bili duh vremena, ali ponavljam – čvrsto verujem da postoje time traveleri.
…nema zombija u zaključku
Delo Dafne Di Morije je toliko izvan celokupnog konteksta u kome je ona živela da je moguće razumeti ga tek deo po deo – do možda jednog trenutka u budućnosti kada će se satovi sinhronizovati. Možda će u godini kada je The Last of Us apsolutni hit, neko ponovo pročitati Ptice. Možda će ekofeministkinje ponovo čitati Ptice i pronaći dodatni nivo. Jer ono što je Žižek odlično primetio u odnosu na razornu ekonomiju je samo vrh ledenog brega marksizma bez feminizma. Ali ekonomija osim što ne brine za čoveka (ni muškarca ni ženu) uništava i prirodu. Oslobođenje životinja biće deo samih životinja, da se ne lažemo.
…ima zato ekofeminizma
Prirodne pošasti nisu nikakva “božja kazna” nego odgovor prirode na vekovni maltretman isto kao što “me too” nije nikakva moda nego konačno osvajanje minimuma moći da se uopšte i progovori o hororu koji traje ne godinama, nego vekovima.
Dafne Di Morije je to znala. Jer je ona time traveler iz 5432. godine. Šalim se, ali se i ne šalim. Horor koji traje vekovima je jedna istina koja je istovremeno poznata svakoj ženi i svim drugim mučenicima. Dok je istovremeno apsolutno nedokučiva većini muškaraca. Toliko nedokučiva da onaj prvi koji je shvati odmah ide u novine da raspriča – kao Žižek.
Ne znam šta da kažem. Možda ćemo postati manje moroni. A možda se satovi nikad neće sinhronizovati.
Fotografija: Isaac N.C. on Unsplash
Disclaimer: Molim vas da me ne tužite što sam koristila govor koji svaki muški kolumnista ponekad koristi. Nije mi bila namera da vređam stvarne ljude već da kroz šalu vežbamo kritički odnos spram nespornih autoriteta.
