Postoji jedna posebna vrsta fascinacije jednostavnošću i siromaštom (?!) u pisanju, crtanju i filmu. Nisam baš sigurna odakle potiče ali sigurna sam da je u pitanju fantazija. Ta fantazija je posebno podržana medijima u kojima se na svakom koraku održava. Postoji čak poseban žanr božićnih filmova tzv. Hallmark film. Tu se po pravilu bogata žena iz grada, poznata ličnost ili zla ajkula nekim spletom okolnosti nađe na selu. Ona tamo oseti čari jednostavnog života bilo da nauči da pravi vino ili kolačiće, zaljubi se u prvog komšiju i srećno napusti grad, pripitomi se i postane mala seoska preduzetnica, majka i sve što nije bila u gradu. Ovaj niz duboko dosadnih ali satisfying narativa koji se zasnivaju na Ukroćenoj goropadi i nizu drugih bajki o disciplinovanju žena, nisu deo samo pop kulture.
Romantične i realistične laži
Čak i poznate autorke* a ne mislim na realizam i predratna dela, stalno dograđuju tu fantaziju kako je na selu bolje. Kao valjda je grad iskvaren (tačno!) pa su daleko od grada ljudi iskreni. Oni tamo van gradske vreve i mobilnih telefona sa svojih deset prstiju izvlače iz zemlje najbolje. Postoje čitavi nizovi istih metafora pa su te bore od bure uvek i vrednosno bolje od bora koje dobijaju ljudi po gradovima, koji su nam dosadni jer smo na njih navikli. Svi smo u školi učili o romantičarima i tome kako su oni bežali mislima ili zaista u udaljene delove i tamo tražili inspiraciju. Ali ovo je za nijansu drugačije. U teoriji, taj pogled izvana ima svoje ime i zove se egzotizacija.
Opatija i Hallmark fantazija
U osnovi egzotizacija je kad bi ona devojka iz Hallmark filma pisala svoje oduševljenje selom u koje je došla. Egzotizacija je stereotipno mišljenje – ona može da se odnosi na ljude ili na predele. Ona takođe podrazumeva našu srednju klasu. Srednja klasa je izmislila turizam kakav znamo, odlazak negde da u kratkoj turi autobusom ili u tropskom paket aranžmanu poput The White Lotus da nabrzaka iskusimo sve.
Egzotizacija je pogled turistkinje na Rovinj koje je tu dvaes dana u sezoni, blaženo nesvesna da je tamo život veći deo godine potpuni pakao, a posebno ako si tinejdžerka, lezbejka ili Albanka. Dovoljno je reći da dijametralno suprotan pogled na Opatiju imaju gošće hotela i sezonske radnice iz Srbije.
Vrelina i protestantska logika
Ali seoski stereotipi mogu biti i lepi pa su tako južnjakinje vrele krvi, tamnopute žene strastvene i vešte ljubavnice, seksualna fetišizacija se proteže i na žene iz Azije dok sva inovativnost povodom severnih krajeva može da stane u citat iz filma „ladno al standard“. Naravno, kao i svi stereotipi i ove predstave nastale su da zamene znanje. U vreme kada se mnogo manje putovalo a mnogo više pričalo o putovanjima. Ljudi su jedni drugima prepričavali običaje udaljenih predela. Tada bi, ovi koji nigde nisu bili, na osnovu priče prijatelja i komšija stvarali generalna mišljenja.
Ako bi komšija išao u Nemačku gde je radio i za nekoliko godina nije stekao puno prijatelja Nemaca zbog slabog znanja jezika, izražene ksenofobije i rasizma – vraćao bi se kući s pričom kako su Nemci poslovni i hladni. Nemice bi bile kurvetine (ako bi mu pošlo za rukom da ima snošaj) ili hladne kurvetine (ako nije). Ako se na to doda običaj štedljivosti koji potiče iz godina i godina krize i gladi, ratova u Nemačkoj – dobije se uobičajeno verovanje kako su sve Nemice i Nemci – škrti. Najgore mi je kad čujem oni su protestanti, to je sve protestantska logika. Ključ koji otključava svaku zemlju Zapadne Evrope.
Kladionica i kognitivne pristrasnosti
Uopšte nije važno šta neko misli o dalmatinkama, mađaricama, piroćankama ili na kraju krajeva nemicama. Srećni ljudi, ljudi koji imaju priliku da puno putuju imaće i šansu da sve svoje stereotipe razveju upoznajući ljude. Ali to se gotovo nigde i nikad ne dešava. Uzrok tome je psihološka potreba da svoja uverenja potvrdimo. Mi ljudi, skloni smo kognitivnim pristrasnostima. I posebno iracionalna uverenja koja imamo težićemo da dokažemo svim snagama. Zaboravljajući da se ona ne zasnivaju ni na kakvoj istini.
Kad god sam bila u Rovinju, sretala sam horde Beograđanki koje se oduševljavaju svakoj grani, svakom paradajzu, mirisu mora.. Fotografiše se tačno tako da izostanu sve kladionice otvorene na rivi, monstruozni roštilj na kraju šetališta, lanci supermarketa, prodavci dresova svih klubova na pijaci i sve ono što ne ispunjava očekivanja o tome šta je „pravi“ autentični Rovinj.
Doputovala sam u Rovinj, a počela sam priču o romantizaciji siromaštva.
Siromaštvo je strukturni, sistemski problem. Nije da ja mrzim more, ali znam koliko je život u siromaštvu surov. I svaka egzotizacija vuče nas kao sidro ka pogrešnoj strani – da fotkamo, oduševljavamo se i instagramišemo. Kamen, more, starica. Ili da jednostavno okrenemo glavu i kropujemo sve što bismo želeli da promenimo. Kao što je nejednakost među ljudima, na primer.
Alan Ford kaže bolje živeti sto godina kao milijunaš nego sedam dana u bijedi.
Karakterne junakinje
Kako onda dođemo do toga da ljudi fascinirano pričaju o neke priče o ljudima koji žive miran, pošten i siromašan život. Ne samo egzotizacija, već posebna vrsta fetišizacije siromaštva kao da osvaja stvarnost. I što su ljudi bezobzirniji u želji da se obogate, to su klikbejt naslovi o dobrim siromašnim ljudima prisutniji. Književnice i novinarke kao da jedva čekaju da živopišu ljude i decu sa ulice, radnice koje naplaćuju korišćenje toaleta, lokalne pijanice, starice koje teško prelaze ulicu ili prodaju cveće, seks radnice, ulične sviračice, žene i decu iz nehigijenskih naselja, one iz udaljenih sela bez vode i struje i sve druge nevoljnice.
Kao da su njihovi životi samo jedna slika, motiv koji će doprineti autentičnosti. I potom naš tekst ide u viral a oni ostaju tamo gde jesu. Na dnu.
Kanta i ruža
Nedavno sam na instagramu jednu od tih priča za kojima se traga. Neobrijani radnik gradske čistoće koji je kolica zakitio ružom. Po sopstvenim rečima da izbalansira ružno i lepo u životu. Jedan lajk, sto lajkova, milion lajkova – viral. Kako malo manje verujem u bajke a više u podatke, naravno da sam guglala. U pitanju nije nikakav „obični čovek“, posebna opsesija interneta u čijoj potrazi se utrkuju filmske radnice, književnice, turistkinje i druge „kreatorke sadržaja“. Naravno da je Michel Simonet zapravo fakultetski obrazovan, ima svoju wiki stranicu, autor knjige koja je prodata u 30.000 primeraka i po kojoj je napravljena predstava.
Kao i Saint-Exupéry priča s ružom i živi u Fribourgu, dovoljno za nekoliko novinskih članaka. I nije da ja sad upopastim veselje, ali činjenica da je ovaj fakultetski obrazovani radnik čistoće uspeo da postane bestseler autor – nije bajka i ne znači da će svako, samo ako se bude trudio ili (još gore) sanjao o tome, taj san i ostvariti. Jer neće. Većina radnika gradske čistoće, ovde kao i u Fribourgu živi ispod granice dostojanstva. Nisu rado viđeni gosti i njihova deca ne završavaju fakultete jer za to nemaju novca. Siromaštvo se kao nasledstvo prenosi iz generacije u generaciju i nema te ruže na kolicima koja će ovu istinu učiniti manje bolnom.
Svačiji američki san
Dok ljudi maštaju o nepretencioznom komunalcu kome se eto „omakla“ slava u svetu francuskog izdavaštva, gotovo istovremeno neko je tvitovao o „jedinoj srećnoj porodici na svetu“ u kojoj majka kuva, otac radi a brojna deca se veselo igraju. Naravno, opet viral. Autentični život na selu, prelepa plava žena mesi hleb, siri sir i ponovo jedan krug svih koji se besomučno utrkuju u priči o pravim vrednostima.
I zašto je nama ženama tako teško da budemo tako jednostavne, prirodne i tako vredne i poštene sa 3.2 miliona followera na istagramu.
Odgovor je lak. Zato što nismo. Ali zanimljivije je što nije ni ona-on-oni. U doba kada google zna sve – o vlasnicima Ballerina Farm imanja možemo saznati da su milioneri. I to ne milioneri od sira i džemića, medića, kolačića, sapuna, majica, dukserica, ukrasa i svega što prodaju. Pravi milioneri. Multimilioneri koji u vlasništvu imaju četiri avio kompanije. Balerina Hana koja sada cedi voće alumnistkinja je Džulijarda, a tata Danijel je potekao iz bogatstva od 400 miliona dolara. Da bi danas oni sirili sir, gajili markirane svinje i jahali po prostranstvima Jute, neko je morao da radi, zaposli (i eksploatiše) na hiljade radnica i radnika.
Dok se žene širom sveta bore za pravo na raspolaganje svojim telom, cela zemlja je fascinirana devetočlanom porodicom iz Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana. Iz zajednice koja eksplicitno zabranjuje abortus. I da se razumemo – to nije „mormonska logika“ već realnost koju žene žive u različitim striktnim zajednicama širom sveta.
Druga priroda, u Plužinama…
Ali zašto bismo išli daleko do Jute, imali smo nedavno viral o porodici iz Plužina u kojoj živi žena koja se udala sa 13 godina. Naravno to se u priči o „pravom“ životu na planini izgubilo i zaista razumem da ljudi vole sir, ali još nisam srela nikog ko bi svojoj ćerki od 13 godina rekao da je super da se uda. Tako je u srednjoj klasi. Devojčice učimo da mogu sve – i zaboravljamo da neke devojčice beže iz sela u kojima ih kao decu udaju. Nama su ta sela nežno podsećanje na autentičnost prirode. Koja, razočaraću vas, od kad je čoveka nigde ne postoji. I to ne kažem ja već Teodor Adorno u svom delu Druga priroda.
Ti samo budi dovoljno daleko
Na jednak način na koji narod „lažu“ blogerke koje ne koriste šminku od kad su uradila 8763 intervencije na licu i telu (što je da se razumemo skroz ok), isto tako naše fantazije podgrevaju i raznorazni jednostavni ljudi koji su eto uz pomoć puno manifestovanja i jake želje uspeli. Ali dok estradne zvezde u svakom slučaju ostaju daleko od nas, tople ljudske priče bi trebalo da su tu – sa nama i oko nas. Možda bi mogli da učine da se manje plašimo izbeglica, da imamo prijatelje iz raznih zemalja ili iz svoje zemlje ali koji potiču iz dubokog siromaštva – to se neće desiti. Da bi fantazija opstala nužno je da bude daleka – da selo u Rožajama ostane udaljeno isto kao i daleke tropske obale ili Mormoni iz Jute, a ljudi koji tamo žive da postoje samo u pričama, filmovima i raznim imitacijama života.
Ko su naše (bele) drugarice?
Jednom sam pitala jednu ženu da li ima blisku prijateljicu koja dolazi s oboda društva. Ona se nasmejala. Moje bliske prijateljice su moje drugarice iz detinjstva, rekla je. Možda je to podrazumevalo da su sve bele, ili sve strejt, ili sve pripadnice iste klase kao ona, a možda i ne. Ali, razlog zašto pišem ovaj tekst jeste baš u tome što o siromaštvu, o selu ili o Aziji možemo da fantaziramo.
Možemo da maštamo da su ti ljudi koje ne poznajemo, sa kojima se nismo ljubile i nismo posvađale možda iskreniji, bolji ili lepši od ovih sa kojima jesmo.
Možemo isto tako da ih u njihovom odsustvu zovemo posprdnim nazivima za Romkinje, Albanke, Afroamerikanke maštajući da to baš tako vole, odobravaju i da baš tako treba. Ali istina je upravo suprotna. Setite se toga nekad kada budete sedeli sa prijateljicom, kada odete kod lekarke ili budete razgovarali sa poznatom glumicom koja je Rominja, probajte da joj ispričate neki od viceva kojima se često smejemo u njihovom odsustvu. Kako kažu – biće oduševljena, zašto i ne bi humor spaja ljude. Neće, ne pitajte kako znam.
*ženski rod je korišćen kao univerzalan
Fotografija: Isaac N.C. on Unsplash
