Noćne more imam od kad pamtim. Pamtim od druge godine. Zanimljivo sa noćnim morama je što se prostiru tačno onoliko koliko je znanje. U periodu dok ne govorimo, sanjamo ono što vidimo a glasovi su mumlajući. Barem je tako kod mene. Tek kasnije sam saznala da ljudi sanjaju i drugačije – bez boje ili bez lica, bez govora. Saznala sam da se snovi koje sanjam negde zovu i lucidni snovi. Ljudi doživljavaju paralizu, narkolepsiju ili prestanak disanja u snu. San može biti opasan po život.
Za mene, samo jedan običan san
Jutros kad sam se probudila, prvo sam guglala o onome šta sam noćas sanjala. U snu, vratila sam se u Brazil i sa prijateljima išla da posetim kuću Oscara Niemeyera, najpoznatijeg brazilskog arhitekte. Sve je počelo od nove sezone u pozorištu u kome radim (u snu) i mnogo devojčica. One rade da bi platile svoje školovanje iz oblasti političkih nauka u Mentonu, u Francuskoj. Sanjala sam o školovanju devojčica jer sam neposredno pre sna čitala potresnu anketu o tome, na profilu kritički.
Nedavno sam na TikTok videu gledala zgradu Komunističke partije Francuske u Parizu koju je projektovao Niemeyer pa sam povezala na zajedničku mapu sna politiku i arhitekturu, Brazil i Francusku. Tako je jedna od devojčica iz sna ispunila moje reči od ranije – da arhitekturu treba studirati u Brazilu. Počinje nova školska godina, i voila! Svi smo zajedno ponovo u neimenovanom Brazilskom gradu koji ćemo zvati Sao Paolo de Janeiro.
U tom gradu postoji kuća arhitekte koji je još živ. U snu shvatam da Oscar Niemeyer nipošto ne može biti živ pa to posle menjam. A sanjala sam da je živ jer je bio prisutan na otvaranju renoviranog Sambodroma u Riju koje je u snu bilo pre neki dan, a u stvarnosti bilo je 2012. godine. Svesna te greške, i sadašnjeg trenutka dok REM faza popušta u snu se sve menja na njegove naslednike. San u kome znaš da sanjaš. Ipak sanjaš.
Ko još živi u kući iz sna
Teško bi za arhitekte bilo da prate logiku snova kao što su to činili umetnici nadrealisti. Za arhitekte je teško i da sanjaju nemoguće prostore. Previše smo učenjem opteretili mozak o tome šta je prostorno logično a šta ne. U ovom nedavnom snu, mešaju se uticaji za koje znam da su Niemeyerovi, sa uticajima blogova uređenja enterijera iz sedamdesetih i književnosti sredine veka.
U tu zamišljenu kuću dolaze raskošni ručno rađeni lusteri kojih ima desetine u salonima visokim po šest-sedam metara. Gde god se okrenem postoje ručno rađene pločice, tradicionalni brazilski rad a svaka soba ima svoju paletu boja. Teksture materijala inspirisane su sredinom veka sve do sedamdesetih godina i uključuju različite podne pokrivke, krzna i već pomalo demode mid-century nameštaj.
U kući-muzeju koja nema kraj se ambijenti smenjuju kao u diznijevoj čaroliji. Ulazimo iz sobe sa hi-fi uređajima kakve nikad nisam videla u sobu keramike a iz nje u sobu sa bazenima. Čudi me isprva što u prvoj sobi sa bazenima postoji jedan veoma ravan bazen, nalik na kadu ili jednu traku za plivanje. Onda vidim da je to samo banjsko kupalište deo kompleksa prepoznatljivog Niemeyerovog potpisa u organskim oblicima. Bazen u dvorištu je neodređenog oblog oblika, krivudav i optočen zelenilom. Plava boja neba, zelena od tropskog rastinja, žuta od sunca i bela od arhitekture slikaju dekonstruisanu ali uvek prisutnu brazilsku zastavu.
Šta je kome uzbudljivo?
U snu osećam uzbuđenje, kakvo sam osećala uvek u susretu sa arhitekturom koja mi se dopada. Kao dete koje ne ume da izrazi osećanja pa zbog toga počinje da plače ili da se koči. Osećam opipljivu nemoć da sačuvam utisak toga trenutka. Pokušavam da fotografišem ali svaka fotografija se pretvara u video, telefon se gasi i kvari a ljudi oko mene prolaze. Kao i svi turisti, posetioci, gosti žurno prolaze kroz prostorije zadržavajući se tek da kliknu.
Ne znam kako ni zašto, mi smo tu da ostanemo i družimo se sa tim naslednicima velikog arhitekte i oni nam preko sve te vreve objašnjavaju istoriju svake od soba. Kroz sobe pored turista prolaze i zaposleni i cela kuća vrvi kao pozorište, ogromni mehanizam u kome svi rade nešto. U bazenima se kupaju starci, jer ti su bazeni i banja, a oni su valjda ostareli gosti koji u nekim zaboravljenim delovima kuće obitavaju gotovo svaki dan. Bez obzira što sam u gostima, i ja se povremeno kupam. Ulazim u svaku vodenu površinu malo zbog uživanja a malo da bih osetila da je stvarna.
Megastrukture i pripadajuće noćne more
Kada sam bila u Brazilu prijateljica mi je rekla da joj je koleginica s ponosom rekla kako je rođena i živela u jednoj od zgrada Oscara Niemeyera. U istoj zgradi je išla i u vrtić. Objasnila je da je to veoma važno u Brazilu, pokazivala je slike ali niko od stranaca nije mogao da ukapira zašto bi to bilo bitno. Sama zgrada nije bila luksuzna, čak nasuprot tome. Zgrada u kojoj živi više od 2000 ljudi nikoga van Brazila ne oduševljava. Šta više, ljudi vole da žive u razumno velikim, porodičnim kućama, individualno.
– Poznaješ nekog ko je rođen u Copanu? pitala sam kao da sam devojčica i da je Copan zgrada pop zvezda. Istina je da sam i sama bila fascinirana živim poslovno-stambenim organizmom koji danas u svom sastavu ima i vrtiće, prodavnice, restorane, knižare pa i jednu crkvu odnedavno. Zaista, kad se u njega uđe, ništa ne deluje tako posebno, svaka luksuzna zgrada ima lepše i monumentalnije hodnike.
Copan i nije luksuz već je deo istorije sveta. Delić utopije da je moguće živeti s merom, zajedno, dostojanstveno, udobno i nadasve lepo. Copanove terase duge su, prostrane i bez ograda, klima i zastakljenih delova sa frižiderima, pružaju senku, čak pre igru svetla i tame – od prvog do 38. sprata.
Paraisópolis – izgubljeni raj
Sa trideset trećeg sprata jedne zgrade u Sao Paolu fotografisala sam favelu u blizini. Kule bliznakinje Jardim u četvrti Morumbi, zaklanjaju favelu Paraisópolis i ta slika društvene nejednakosti je obišla svet. Obećani rajski grad koji će pružiti stambeni prostor radnicima koji dolaze u metropolu – danas je najveće neplansko naselje Sao Paula sa oko 100,000 ljudi.
Zajednica od dvadeset hiljada domaćinstava je danas samoorganizovana. Zalaže se za bolje uslove života budući da su prešli put od doseljenika u karton naselje do koliko toliko stabilnog života u kućama od solidnog materijala.
Plan socijalnog stanovanja se svaki put kad desnica pobedi levicu – napusti i poput obrnutog Robin Huda, država uzima od siromašnih i daje bogatima. Ni bogatima ipak nije lako da žive okruženi nepreglednim masama siromašnih pa se gradovi i cela zemlja dele sve više i više. Političari zabrinuti za cenzus građane dele na one za i one protiv, na bele i nebele, na one koji se plaše i one koji se nadaju.
Saobraćaj u gradu je uništen, automobila ima previše. Bogati nemaju poverenja u gradski prevoz, siromašni nikuda ne žure. Vožnje traju sat, dva, tri. Automobili stoje na autoputu koji ime nosi po jednom od najvećih vozača formule 1.
– Sklonite svoje telefone, ovde često neko razbije prozor, kaže vozač i otvara širom prozore. Staklo nije zid, lako se razbije. Auto nije nikakva zaštita. Mi nismo bogati ali se budući da smo beli, krećemo istim zaštićenim stazama.
Sebični ljudi darežljive naravi
Ljudi kažu da komunizam nikad nije mogao da funkcioniše jer su ljudi sebični. Isto tako ljudi kažu da će se socijalna nejednakost i siromaštvo u svetu rešiti uz pomoć dobročinstva. Valjda istih tih, sebičnih ljudi. Svakako ne znam da li će, kada će i kako poruke koje šaljemo, aukcije koje pravimo i dobrotvorne večere izgraditi stanove za one koji ih nemaju. Neće ni kupiti nove tramvaje i učiniti prevoz neometanim, dostupnim, ekološkim. Ne znam šta mogu poruke.
Malo malo pa se desi neki skandal koji nam pokaže da oni koji imaju puno, vole da daju malo, a izbegnu porez uglavnom. I razumem ih, više vole da daju sami, nego da ih neko na to natera. Jednom sam pričala sa dobrotvornim udruženjem iz Amerike koji maštaju o tome da izleče rak, ali sve što rade je da ponekad daju novac za jeftini aparat za ultrazvuk sa kojim se onda slikaju i prave priče o tome. Kada smo razgovarali o tome koliko košta jedna mobilna jedinica koja bi obilazila udaljene krajeve Srbije, sve i kada bi lekarke i sestre radile volonterski – nisu se više javili.
Pretpostavljam da i dalje skupljaju novac za tu ideju i da će se jednog dana javiti da nas spasu. Do tada, sanjamo drugačije svetove.
U mom snu, nije bilo bolesti niti smrti. Verovatno sam izašla na kraj sa svim traumama koje bi me u snu mogle progoniti pa sanjam održivu arhitekturu koja ne spušta cenu zanatskim radnicima da bi ućarila. Čitava kuća iz sna koju sam posetila izgrađena je tako da u njoj žive i uživaju i slabo pokretni i nagluvi gosti. I ta kuća je organizam kao i pređašnje zgrade koje je Niemeyer projektovao.
Kada sam se probudila guglala sam kako je zaista izgledala kuća Oscara Niemeyera i našla sam nekoliko pa sam se zadubila u čitanje. Ništa detaljno kao ono što sam sanjala. Zadubila sam se u to koja je kuća kome prodata, koja je muzej i ko su sve bili gosti na zabavama kod novih vlasnika. Neslućenim asocijativnim putevima vodio me je internet dok nije došla poruka od upravnika naše zgrade o ponudi koja je stigla iz JKP Stan.
Sanacija nakon sna
Posle ranijeg iskustva u kome su uslugu od 7000 dinara pokušali da naplate 120.000 pa smo se komšinica i ja udružile da same platimo ne želeći da bespotrebno opterećujemo stanare, i danas smo bile skeptične prema ponudi. Sanacija krova zgrade je nesumnjivo potrebna i istovremeno preskupa investicija za svakog od nas pojedinačno. Ipak mislim o tome šta ako ostali stanari ne prihvate ponudu. Šta ako nekog u prizemlju i suterenu ne zanima krov.
Pitam se to jer sam već živela u zgradi u kojoj lift nije imao vrata na prva tri sprata jer stanari najnižih spratova nisu smatrali da je lift njihov problem. Ne samo da su bili sebični i nemarni prema sebi, već i prema svojim posetiocima – kojima bi možda zatrebalo da ponesu torbu, kolica ili osobu koja se otežano kreće. Mnogo više puta sam se uverila u to da su logika i pamet kratkoročne – a saosećanje se pali i gasi na dugme, zavisno od psihološke granice donacije.
I danas na ponudi vidim mogućnost da se trošak raspodeli jednako ili pravedno – prema broju kvadrata. Isto tako znam logika tržišta je takva da – oni sa više kvadrata žele da plate manje, čak i po cenu da višak plate manje imućni od njih. Samo jedna mala opravka krova, nebitna na nivou celog grada prikazuje razliku u shvatanju kako svet treba da funkcioniše.
Kako li tek misle različito oni koji vode različite zgrade, opštine, gradove, države?
Ne moramo da zamišljamo – potrebno je da odemo u bilo koji grad na svetu, da vidimo napuštene modernističke projekte socijalnog stanovanja kako se guše u neodržavanju i bedi. Ko ne može da ode ni do Užica – može da gleda filmove od kojih mi poslednji na pamet pada savremeni ep Athena, Romana Gavrasa. Istovremeno, možemo da vidimo nove kondominijume koji nam se smeše sa bilborda a u novinama izlaze članci o prosečnoj ceni.
Nove naseobine imaju armiju zaposlenih da vade lišće sa bazena bez obzira što je u susednoj ulici favela. Vidimo one koji imaju kako stiču još više, jer ni jedna kola nisu jača i bolja u saobraćajnoj gužvi kroz ceo grad, siromašni su tu da razbiju prozor, ukradu sat ili telefon. Prljave pljačke siće nikad nisu elegantne kao krađe miliona.
Nikad se ne sme stati, nema opuštanja. Potrebno je zaraditi za helihopter, a helihopter košta. Ne znam koliko je dovoljno da steknemo, koliko veliki je zid potreban dići da se više ne vidi beda. Koliko helihoptera i privatnih aviona, bazena, teretana, igraonica i aerodroma? Koliko izbegavanja taksi i poreskih olakšica na jednu zgradu? Koliko zaista košta jedno rajsko naselje? Kako da se zaštiti srećna porodica, jedina zona interesa. Kako zna i ume, kako mora. A okolo nek izgori sve.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Tatiana Zanon on Unsplash na slici: Auditório Ibirapuera Oscar Niemeyer Avenida Pedro Álvares Cabral Ibirapuera, São Paulo SP, Brasil
