Na podu je bio crveni hibiskus. Zgaženi mekani ogromni cvetovi. Mi smo hodali onako kako kažu da ne sme da se hoda. Sami, po mraku, peške. Avenida Higienópolis osvetljena je kao da je dan. Ispred kuća pokoji čuvar izašao je da razgleda ulicu. U zgradama se ne vide stanari. Uglavnom.
Odlazak
Pre nekoliko dana preminuo je Kenji Suzuki. Gotovo nikada se ne osvrćem na odlaske. Ipak, postoji nešto univerzalno važno u glasu tog čoveka što je činilo kao da razumem sve jezike. U stvari pevanje ima jako malo veze sa jezicima. To me smiruje. Jedan manje, uvek pomislim kad neko ode. Još jedan genijalni čovek manje, pitam se koliko ih je na svetu uopšte ostalo. Krautrok i eksperimentalna muzika nikad nisu generisali posvećene fanove. Mi smo više kao anemična zrna pirinča razasuti negde po svetu.
Edifício Louveira u ulici Piauí
Nije me zato začudio prizor pored Edifício Louveira u ulici Piauí. Impresivna sedmospratnica iz 1946. godine. Prokomentarisala sam kako bih ponovo upisala arhitekturu iznova i iznova. Nedavno je na twitteru bilo reči o tome koje su bile alternative izbora svima koji su upisali ili/i završili neki fakultet. Malo je arhitekata koji su ikad želeli nešto drugo. A Sao Paolo je grad u kome kao da su arhitekte pobedile. Njujork je možda veći i lepši ali svakako nema toliko prelepog drveća. Uz zgradu koja ima sedam spratova, zasađen je drvored koji doseže do šestog sprata. Tek možda stanari na vrhu mogu da izvire iznad gustih i uvek zelenih krošnji.
U ulici Piauí tišina je bila puna opipljive toplote i vlažnosti. Tu i tamo prošla bi kola, a vazduh se tek malo razvedrio od popodnevnog pljuska. Tek pomalo hladniji dašak rezao je gustu toplu atmosferu gradske džungle. Džungla na asfaltu. Ne znam zašto je John Huston imao tako egzotične nazive kada iskreno malo toga egzotičnog nalazim u njegovim filmovima. Možda je i tad box office diktirao atmosferu. Mislim o tome koliko je kolonijalizovan moj mozak. Pomalo sam nesvesna toga u Srbiji, jer u Srbiji ne vidim svuda oko sebe intervenciju čoveka u prirodi. Intervenciju belog čoveka, precizno. Pripitomljavanje. Egzotizaciju.
Ne mogu da se oduprem egzotizaciji.
Potrebno je da je kraj bezbedan kako bi neometano mogli da se odvijaju procesi te egzotizacije. Maštanja o dalekim, udaljenim, mističnim krajevima, kao što je džungla. Džungla sama mora biti daleko, jer ona je opasna i divlja, ne možemo je domaštati. Šetam u kraju u kome žive mahom belci, isto kao i ja. Samo još belji. Kao i svaka balkanka, pitam pošto je kvadrat. Jeftiniji nego u Beogradu. Beograd ipak pripada starom svetu. Kakvom takvom, ali starom svetu. U Beogradu nema visokog drveća i žuto zelene puzavice su rezervisane za zidove kuhinje radničkih stanove predgrađa.
Brazil je kao smrt.
Istina. Ko je otišao nije se vratio. Tek poneko, u bunilu iskustva te privremene smrti govori, ali tim se ljudima ne veruje. Svi privrženo ostajemo pri svojim vizijama. Niko mi nikad nije pričao o životu belih ljudi u Brazilu. O tome kako beli samo sreću bele. Tek poneko spava na pločniku, služi ručak i nosi bele uštirkane košulje koje se peru na ruke. Mašina nikad ne može dovoljno da izbeli tkaninu.
Ujak Brane je otišao još četrdesetih. Brazilija je zvanično otvorena 21 aprila 1960. godine. Odrasla sam znajući da imamo rođake u Braziliji. U prvo vreme redovno su slali poklone mojoj mami, kao bebi. Baba je često govorila, ističući svoju stranu familije kako je Svetlana bila najbolje odevena beba. Simonetta i Svetlana su rođene iste godine. Pitala sam se hoću li je prepoznati ako je nikad nisam videla. Nisam videla ni njene roditelje a ni njihove roditelje – Dušana i Sofiju – Koku. Sofija je bila sestra moje prabake Marije, njih pet sestara razdvojene su odmah po smrti roditelja. Živele su odvojeno gotovo ceo život.
Uz pisma.
Simonetta kaže da je Beograd posetila samo jednom u toku sedamdesetih. Kaže možeš doći kod mene. Uzmi bus Novo Rio do Resendea to je 40 kilometara od moje kuće. Autobuska stanica se zove Graal, tu ćeš izaći i onda zovi Uber do Visconde de Mauá. Mogu da te sačekam kad dođeš u Visconde, da ti pokažem put do moje kuće. Možeš prespavati kod mene, dug je put.
Kada sam je videla znala sam da je to ona ali sam ipak pričekala da mi potvrdi. Postoji potpuno neverovatna sličnost sa mojom majkom. One se naravno nikad nisu videle. Verujem u društvene nauke a ne u genetiku, ali sličnost je neverovatna. Genetičari bi rekli da postoje dominantni geni a za ove sestre koje se nikad nisu srele je verovatno dominantno da imaju pravilno držanje kičme i da ruke graciozno odmaraju na kolenima. I izgledaju mlađe, godinama mlađe od neumitnog protoka vremena, onog vremena u kome se nisu sretale.
behold, i do not give
lectures or
simple charity,
when i give
i give myself.
/ walt whitman /
Visconde de Mauá
Nemam hrabrosti da uzmem autobus od Rija do Resendea. Rekla sam tako Simonetti. Rekla sam vratiću se. Ostavila sam poklon na recepciji kondominijuma u kome živi Carolina njena ćerka. Za svaki slučaj pitala sam čuvara da li je Carolina tu, nije bila. To sam i znala. Pitanje je da li bih svratila u Botafogo da sam znala da je mogu sresti. Ako je Simonetta kao Svetlana, da li je Carolina kao ja. U ovom paralelnom univerzumu porodice iza ogledala.
Simonetta je napisala stihove Walta Whitmana na fejzbuk. Moja mama stalno gugluje poeziju, njoj je internet doneo spas – milione knjiga odjednom, ali nije na fejzbuku. Pretpostavljam da se njih dve ne dopisuju iz istih razloga paralelnih svetova. Pomalo je čudno. Ljudi kojima se to nije desilo misle da je jedino ispravno pohrliti u zagrljaj davno izgubljenih članica porodice. Osim što one nisu izgubljene ni nađene. Osim što je veoma neprijatno ući u život koji već i inače fino funkcioniše. Niko me nije čekao. Mogu i žive bez mene. Štaviše vrlo lepo i ispunjeno. Kome treba nova rodbina. Veoma depresivna misao. Posebno kada sam ta rodbina ja. Posebno kada i svoje lice i gene delim sa ženama koje nikad nisam videla. Blago tebi, imaš rodbinu u Brazilu. Da, kažem odsutno.
Tu negde oko deset hiljada kilometara
Distanca između Beograda i Rio de Žaneira je tačno 9,900 km a ja se sada nalazim na 10,185 jer sam u Sao Paulu. Kada završim priču, obućiću se i krenuti da dodam još dve hiljade kilometara tom putu, jer me čeka avion za Buenos Aires. Rodbini iz Argentine već sam rekla da ne stižem da dođem u Neuquen, gde živi porodica sa tatine strane. Ostavljam za neki drugi put.
U ulici zgaženih hibiskusa tišinu je prolomio glas Damo Suzukija. Iza velikih venecijanera u žutoj i crvenoj boji koje je projektovao Vilanova Artigas još 1946. godine (kad je Brane tek došao u Brazil) stajao je čovek.
Her daddy got a big aeroplane
Her mommy holds all the family cash
A beautiful blows, I stay at the corner
She is living in and out of tune
Hey you…
Grane hibiskusa bile su jedina međa između mog sveta, i sveta u kome postoji prelepa biblioteka puna knjiga, dizajnerski midcentury nameštaj i moćni hi-fi sistem. Da li je stanar ove istorijske zgrade i inače slušao Can ili večeras odaje počast, praveći intimni parastos Damo Suzukiju. Da li u zgradama o kojima sam maštala kao devojčica žive neki ljudi zaista slični meni, ili onome što sam nekad mislila da ću biti. Samo u detinjstvu želiš da slušate istu muziku. Kad odrastu, ljudi žele da žive u skupim stanovima, skupim kvartovima skupih gradova. Kad smo mali ne znamo da je naš ukus za poeziju ili pop muziku već unapred određen zemljom u kojoj živimo i mesečnim primanjima naših roditelja. Živeći samo se dalje uklapamo u matricu ili iz nje štrčimo.
Na ulici…
Na ulici Piauí pitam se koliko tačno štrčim a koliko se uklapam u ono što je Pierre Bourdieu kvantifikovao u Društvenoj kritici suda ukusa. Da li je zaista simbolički kapital osnovni izvor moći u društvu, jer ako je tako ovaj krautrok koncert u zgradi Louveira znači više od svih čuvara, voznog parka i brižljivo održavanog vrta. Umesto keša ili za keš, mogu da razmenjujem pesme i priče i tako nikad neću biti gladna. Ipak se pitam da li je tek napola obučen čovek iza širom otvorenih prozora industrijalac ili umetnik. Ako je umetnik da li potiče od industrijalaca i da li njegov tata, ili čak deda ima aeroplan kao u pesmi.
Nasleđeno bogatstvo
Prvi put se osećam izuzetno bogato iako bih živeći pored kvarta sa posprdnim nazivom Crecolandia trebalo da osetim upravo suprotno. Koliko ljudi koje znam su prešli deset hiljada kilometara, koliko njihovih deda, baba i ostale rodbine je prešlo desetine hiljada kilometara u svim smerovima. Koliko ljudi uopšte zna imena onih koji su bili pre njih? Koliko se ljudi bavi kulturnim referencama kada treba jesti. Nikada se nisam osećala bogatijom i istovremeno posramljenom poput zgaženog hibiskusa koji će u toku noći pokupiti čistači. Ujutro kad se probude, stanovnici Higienópolisa svoju ulicu će naći čistu kao i svako jutro. U dobrim krajevima, uvek je čisto i mirno. Samo poezija tu i tamo poremeti taj poredak.
