Drugarice: Gradovi su isti za prolaženje

Ponedeljak, 20. februara 2023.

Svi gradovi na svetu su isti. Svi oni imaju neke grozno velike građevine u centru, nekada su soliteri isti u Majamiju, Pjongjangu i Berlinu. Svaki, čak i najmanji grad ima kraj u koji ne treba zalaziti, ima lokalnu kafanu, školu i neko izletište u blizini. U gradovima nekad ima prevoza nekad ne, nekad ga ima a ljudi ne vole da ga koriste, svakako vozi se onaj ko mora. Ljude muče neke brige, ljudi se vesele, ljudi umiru.

Mrzim da putujem. Kažu da putovanja bogate čoveka i šire vidike. Sedim u avionu dok pišem tekst i ponavljam koliko mrzim da putujem. Gradovi su isti, zašto da onda idemo negde. Mrzim da sedam u avione, kola, brodove, čekam u redovima i vozim se autobusima prljavih stakala. Čak me i sunce koje izlazi i zalazi u različito vreme u svakom gradu na svetu jako nervira. I sve mi je isto. Svi gradovi. Šetam se noću sama plašeći se da će neko da me siluje, u čemu je razlika da li živim u Njujorku ili u Tokiju, kada lepe zgrade ili muzeji neće učiniti da me manje bude strah.

O nepripadanju

Gledam devojku do sebe u šatlu, malom busu koji vozi od železnice do aerodroma. Mogla bih da se zakunem da je iz Istočne Evrope. Ona ne izgleda drugačije od engleskinja, dankinja, švajcarkinja ili šveđanki. Ima plave oči i smeđu kosu, srednjeg je rasta, belkinja. Izgleda kao građanka svake zemlje na svetu, nosi naočare i obučena je u farmerke i majicu, džemper i jaknu. Ona može biti Jane Doe, svaka osoba. Ali to nije. Jednostavno, na njoj se vidi da ne pripada tzv. „prvom“ svetu.

Nepripadanje se odnosi na nepripadanje Engleskoj, Danskoj, Švajcarskoj ili Švedskoj. Nepripadanje se ne vidi po njenim pegama, blago talasastoj kosi boje kunića ili neke druge sitne životinje, ne vidi se po brendu cipela koje je obula jer cipele su odavno masovni brendovi dostupni na teritoriji celog sveta. Kako nije u pitanju nikakva zagonetka, reći ću odmah.

Nepripadanje i to specifična vrsta nepripadanja, vidljivo je upravo kroz nedostatak, kroz upadljivo odsustvo jedne osobine, manira ili tika koji krasi gotovo sve gore nabrojane žene – bitnosti. Kažem bitnost jer samopouzdanje nije prava reč. Samopouzdanje ili ponos mogu imati i često s pravom imaju i Sloveni, narodi subsaharske afrike i mnoga plemena širom sveta. Ali samo državljani zapadne Evrope i Amerike imaju jedan osećaj bitnosti iz koga proizilazi potpuno lagodno ponašanje i nešto što bi marketing stručnjaci nazvali coolness a ja za ovu priliku mogu nazvati opuštenošću koja prozilazi iz niza kompleksnih faktora okruženja. I iz toga što je angloamerička civilizacija pobedila. Mi za njih moramo znati, oni za nas uglavnom i ne.

Who’s that girl?

Naravno devojka u koju gledam može jednako biti Ukrajinka kao i Ruskinja, može biti Moldavka ili Estonka, može na kraju biti i Hrvatica ili Srbijanka, njene plave oči mogu biti albanske ili vojvođanske to nije ni važno. Važno je samo da njene oči isprekidano gledaju oko sebe, uši su načuljene kako ne bi slučajno propustila neko od obaveštenja za koje ostale putnike boli uvo. Ona grli svoj ranac kao da ga čuva u nekoj vrsti čučnja iako zapravo sedi u udobnom sedištu aerodromskog vozila, dok britanska devojka ispred nje gotovo spava, i ruka joj se nezaiteresovano klati nad prolazom. Ljudi oko nas žvaću žvake, stoje ili živahno razgovaraju sa saputnicima, na tečnim ili manje tečnim verzijama engleskog jezika.

Gledam devojku iz Istočne Evrope ili neke druge pripizdine civilizovanog sveta kako pobožno poput seljanke u gradskom prevozu, stiska svoju karticu i svoju torbicu (svoj rančić) spremno čekajući znak da se vozilo napusti. Ona gotovo izvesno dolazi iz neke zemlje koja ima nizak BDP prema izveštaju svetske banke i njena mesečna plata je manja nego što je to ovaj let i boravak u zemlji razmetljivih i bitnih ljudi. Možda se zove Katarina, ili Julija ili Marija sa j. Znam to jer se i ja verovatno nalik njoj zbunim kada me službenik u odeljenju za migracije pita kuda idem i koliko planiram da ostanem pre nego što mi poželi ugodan boravak u svojoj zemlji ili to, kao slučajno, zaboravi.

Jedan kratak razgovor

– Poljaci dolaze da rade ovde, govorio je moj drug još odavno, dolaze i zarađuju novac, ne troše gotovo ništa i žive ispod svakog standarda. Oni sav novac šalju svojim porodicama, njihove žene ne rade, tamo u Poljskoj, govorio je.

– Vrlo lepo, rekla bih.

– Kako to misliš lepo, pa uzimaju mi posao, svako će pre zaposliti Poljaka nego mene koji sam rođen i odrastao ovde u Londonu.

– Neće, rekla sam. Šta misliš, koliko Poljaka ili Poljakinja predaje sada u školama širom Engleske? Imaš li ideju koliko poljaka radi u City-ju, koliko njih otvara firme i drži eksluzivne restorane? Koliko te je poljaka lečilo?
– To je drugo…
– Ali da, Poljak će sigurno dobiti pre tvoj posao – na građevini. Poljak nije u sindikatu. Poljak radi za duplo manje novca nego ti. Poljaka je ovde dovela poljska ili neka druga međunarodna firma koja trguje radnom snagom i uzima sigurno pola dnevnice. Znam to jer je moj tata tako radio.
– Tvoj tata je Poljak?

– Nije, Crnogorac je.
– To nije isto.
– Nije, moj tata ne može da uđe u Englesku bez vize. Da je Poljak mogao bi.

Nije me mrzeo kao Poljake i Poljakinje, samo zato što me nikad nije video. Kao i moj tata, nikada nisam išla u Englesku jer za Englesku treba viza. Engleski gradovi ni Englezi me nikad do tad nisu videli. Ne znam da li je to moja depresivna misao.

Gradovi su isti, ali i nisu.

Gradovi i prolaženje

Pitam se da li sam i ja ona devojka iz Istočne Evrope. Da li ja izgledam tako isto uplašena od sveta ili prolazim kao Šveđanka, Švajcarkinja i druge? Prolaženje je bitno. Passing ili prolaženje omogućava ljudima društveno manje vredn(ovan)e grupe da prođu kao deo normalizovane većine. Ako si plava, ili crna ali ne baš tako crna, ako se obučeš dobro, ako znaš engleski ili neki drugi jezik. Ako govoriš bez naglaska. Ako si manje ono što jesi. Devojka s periferije, koja je došla da zauvek promeni svoj život i otme sve šanse svim onim bitnim a neoptrećenim devojkama iz centra.

Da li se u mojim očima vidi strah da će ću morati da platim kaznu ako nisam pravilno otkucala kartu ili neodređeni strah da mi fali neki papir. Iskonski strah kada vidim uniformisano lice da prilazi i strah da sam pogrešno razumela iako uopšte i nema šta da se razume. Karta za prevoz je karta za prevoz u svakom gradu svake zemlje na svetu, policajac je policajac, kola su kola i svako obaveštenje je ponovljeno petsto puta. Gradovi su isti, ali i nisu.

…i viza

Viza je mnogo više od vize. Viza je kao venčani list, u njoj imaš potvrdu da te je neko hteo. Jedan sredovečni službenik iz Šefilda (znam da je to službenik iz Šefilda jer je tako bilo u mejlu koji je poslala kompanija za vize, od kad su zatvorili ured u Istanbulu svi naši fajlovi se slivaju u centralni odeo vizne kompanije u Šefildu.) Dakle službenik iz Šefilda (ne mora biti sredovečni) je mrzovoljno pregledao moj fajl, čitao je moje pozivno pismo sa Univerziteta u Glazgovu, razgledao moje izvode iz banke… Nekoliko puta se vratio na moju sliku da bi zaključio da je u redu, da prolazim i da ću moći da dobijem vizu. Službenik iz Šefilda, dao je garanciju da me neko hoće. Mada, možda je to prenagljeno vesela pomisao. Neće me, samo toleriše moje postojanje.

Da li se osećate postkolonijalno?

Dok prelećem neke zemlje Evrope, gradovi ravnodušno postoje. Pitam se koliko je nas dokazivalo da ima novac koji nema, samo da bi dobilo dozvolu da putuje van svoje zemlje.

– Ne osećam se postkolonijalno, gotovo je uzviknuo Emir koji je odabrao da svoj život posveti učenju Engleskog jezika.

(Pitam se da li koga u Engleskoj briga kako je Emir godinama vežbao svoj južnoengleski standardni akcenat.)

– Oh well, he is obviously English, rekla je komšinica koja je došla da pričuva dete našim prijateljima koji žive u London. Rekla je to kao da je neka vrsta pohvale za Gorana, radnika u IT industriji koji svaki put kad pokaže dokumenta strpljivo speluje svoje ime a potom i prezime. Ako nikako ne ide, službenik i službenica mu samo pruže tastaturu, da sam otkuca svoje podatke kako oni ne bi pogrešili.

Razmišljam da li su Emir i Goran ikad poželeli da se zovu John ili Jon, ili neka od verzija ovog imena. Sve one zbunjuju mene i službenicu bugarskog porekla koja radi u motelu blizu Mančestera i smatra da je spelovanje jako važno, ali to je naučila tek kada je došla u Englesku. U Bugarskoj je bila nastavnica engleskog koja đacima nikako nije mogla da objasni zašto ih tera da speluju kada ni sama ne razume zašto bi iko spelovao.

Da li ikoga briga kako se osećamo?

Nisam imala nikakav osećaj da živim u Istočnoj Evropi, dok nisam počela da putujem. Mislila sam da samo živim, negde u svetu. Prvi put kad sam zamolila mamu da mi uplati novac na račun kako bih dobila vizu za Italiju u trajanju od 28 dana, shvatila sam da i ne ličim baš toliko na italijanku kako me je ubeđivao Mario, nastavnik italijanskog u Italijanskom kulturnom centru. Mario me je pitao kako to da ja imam rimski akcenat u italijanskom, kada on govori sa puljskim, pitao je da li sam možda bila u Italiji. Osećala sam se tako ponosno što su svi sati gledanja italijanske serije o bolnici konačno urodili plodom. Rođeni italijan Mario jasno čuje koliko dobar akcenat govorim i to ne makar kakav, nego akcenat glavnog italijanskog grada. (Iako nikad nisam bila tamo.)

Bez obzira na rimski akcenat (koji je kratko trajao), ne osećam se kao Rimljanka. Ne osećam se kao deo sveta kome bih možda želela da pripadam kada gledam serije i filmove, slušam muziku. I to isto sam pomislila dok sam na konferenciji slušala profesorke engleskog jezika sa fakulteta u Sarajevu, Istočnom Sarajevu, Banja Luci i Beogradu dok istražuju Šeskpirove junakinje, renesansu, autore ranog modernog perioda u Engleskoj ili razlike u izgovoru između standardnog engleskog i američkog. Studentkinje engleskog jezika koje imaju problem da pravilno izgovore glas T, profesorke koje se time bave i svi mi koji se osećamo delom nečega što nismo. I onda se bavimo sobom, neprekidno samo Balkan i Balkan, jer to nam se veruje da znamo bolje nego visoku renesansu ili modu. Onda postanemo eksploatatorke svoje zemlje i svoje gorke egzotike. I ne valja ni to.

Let između svetova

Aktivisti Britanije i Švedske se bore protiv jeftinih letova, kažu da oni ostavljaju ogroman karbonski otisak što našu planetu uništava i bilo bi mnogo zdravije da ne postoje ovi letovi. U avionu na sedištima obaveštenja pišu na engleskom, mađarskom i ukrajinskom jeziku. Neke izbeglice izbegle su iz rata upravo zahvaljujući jeftinim letovima. Na ovom jeftinom letu nalazi se i jedna poznata glumica iz Srbije i deo mene je čak poželeo da joj se javi. Imam osećaj da je poznajem ali pomislila bih da će se možda posramiti. Ipak smo mi na jeftinom i neglamuroznom letu između zemlje prvog sveta i zemlje trećeg sveta.

Sve i kad bih imala državljanstvo Engleske, Amerike ili Japana, i iako svi lajfstajl časopisi kažu kako su sve granice u glavi, mi se ipak nalazimo na neglamuroznom sporednom aerodromu. Lutamo gejtovima daleko od ekskluzivnih radnji. Letovi za Talin, Tiranu i Beograd su fizički udaljeni od onih za Berlin, Pariz i druge metropole. Sigurna sam da postoji pregršt važnih razloga da to bude tako, ali oni ne čine da se osećam bolje.

U kom svetu ž̶u̶d̶e̶t̶i̶ živeti

Svi gradovi na svetu nipošto nisu isti. Zato i putujemo. Verovatno nije razlika da li živim u Njujorku ili u Tokiju, ali jeste kada u tim gradovima ne živim. Dok putujem osećam se uljez, izdajnica ili profiterka na razlikama. Kupujem parfem tamo jer ga nema ovde, tamo jedem ovde prepričavam šta sam jela. Vežbam izgovor stranih reči, učim reči za nešto što ne postoji ovde ali ima tamo. Tamo mi fali ono odavde i tako u krug. Gradovi, svi gradovi me ubijaju.

Sramota me je da se slikam i da posećujem znamenitosti. Često samo odem i sedim kraj reke, mora. Kao da kopiram običan život, obične ljude. Gradovi me izluđuju. Kada bih samo mogla da izbegnem stres odlaska i dolaska. Prelaženja granica, biometrijskih kontrola. Hoće li stres da fotografišem, da imam uspomenu, da zapamtim, da ni slučajno ne zaboravim ikada prestati. Žudim da nikad nigde ne putujem, ne prolazim, ne obilazim, ne opterećujem se rečima tamo i ovde. Da samo jednostavno budem.

Photo: Mae Mu on Unsplash

Piše: Marija Ratkovic

Journal.hr