Svi gradovi na svetu su isti. Svi oni imaju neke grozno velike građevine u centru, nekada su soliteri isti u Majamiju, Pjongjangu i Berlinu. Svaki, čak i najmanji grad ima kraj u koji ne treba zalaziti, ima lokalnu kafanu, školu i neko izletište u blizini. U gradovima nekad ima prevoza nekad ne, nekad ga ima a ljudi ne vole da ga koriste, svakako vozi se onaj ko mora. Ljude muče neke brige, ljudi se vesele, ljudi umiru.
Mrzim da putujem. Kažu da putovanja bogate čoveka i šire vidike. Sedim u avionu dok pišem tekst i ponavljam koliko mrzim da putujem. Gradovi su isti, zašto da onda idemo negde. Mrzim da sedam u avione, kola, brodove, čekam u redovima i vozim se autobusima prljavih stakala. Čak me i sunce koje izlazi i zalazi u različito vreme u svakom gradu na svetu jako nervira. I sve mi je isto. Svi gradovi. Šetam se noću sama plašeći se da će neko da me siluje, u čemu je razlika da li živim u Njujorku ili u Tokiju, kada lepe zgrade ili muzeji neće učiniti da me manje bude strah.
O nepripadanju
Gledam devojku do sebe u šatlu, malom busu koji vozi od železnice do aerodroma. Mogla bih da se zakunem da je iz Istočne Evrope. Ona ne izgleda drugačije od engleskinja, dankinja, švajcarkinja ili šveđanki. Ima plave oči i smeđu kosu, srednjeg je rasta, belkinja. Izgleda kao građanka svake zemlje na svetu, nosi naočare i obučena je u farmerke i majicu, džemper i jaknu. Ona može biti Jane Doe, svaka osoba. Ali to nije. Jednostavno, na njoj se vidi da ne pripada tzv. „prvom“ svetu.
Nepripadanje se odnosi na nepripadanje Engleskoj, Danskoj, Švajcarskoj ili Švedskoj. Nepripadanje se ne vidi po njenim pegama, blago talasastoj kosi boje kunića ili neke druge sitne životinje, ne vidi se po brendu cipela koje je obula jer cipele su odavno masovni brendovi dostupni na teritoriji celog sveta. Kako nije u pitanju nikakva zagonetka, reći ću odmah.
Nepripadanje i to specifična vrsta nepripadanja, vidljivo je upravo kroz nedostatak, kroz upadljivo odsustvo jedne osobine, manira ili tika koji krasi gotovo sve gore nabrojane žene – bitnosti. Kažem bitnost jer samopouzdanje nije prava reč. Samopouzdanje ili ponos mogu imati i često s pravom imaju i Sloveni, narodi subsaharske afrike i mnoga plemena širom sveta. Ali samo državljani zapadne Evrope i Amerike imaju jedan osećaj bitnosti iz koga proizilazi potpuno lagodno ponašanje i nešto što bi marketing stručnjaci nazvali coolness a ja za ovu priliku mogu nazvati opuštenošću koja prozilazi iz niza kompleksnih faktora okruženja. I iz toga što je angloamerička civilizacija pobedila. Mi za njih moramo znati, oni za nas uglavnom i ne.
Who’s that girl?
Naravno devojka u koju gledam može jednako biti Ukrajinka kao i Ruskinja, može biti Moldavka ili Estonka, može na kraju biti i Hrvatica ili Srbijanka, njene plave oči mogu biti albanske ili vojvođanske to nije ni važno. Važno je samo da njene oči isprekidano gledaju oko sebe, uši su načuljene kako ne bi slučajno propustila neko od obaveštenja za koje ostale putnike boli uvo. Ona grli svoj ranac kao da ga čuva u nekoj vrsti čučnja iako zapravo sedi u udobnom sedištu aerodromskog vozila, dok britanska devojka ispred nje gotovo spava, i ruka joj se nezaiteresovano klati nad prolazom. Ljudi oko nas žvaću žvake, stoje ili živahno razgovaraju sa saputnicima, na tečnim ili manje tečnim verzijama engleskog jezika.
Gledam devojku iz Istočne Evrope ili neke druge pripizdine civilizovanog sveta kako pobožno poput seljanke u gradskom prevozu, stiska svoju karticu i svoju torbicu (svoj rančić) spremno čekajući znak da se vozilo napusti. Ona gotovo izvesno dolazi iz neke zemlje koja ima nizak BDP prema izveštaju svetske banke i njena mesečna plata je manja nego što je to ovaj let i boravak u zemlji razmetljivih i bitnih ljudi. Možda se zove Katarina, ili Julija ili Marija sa j. Znam to jer se i ja verovatno nalik njoj zbunim kada me službenik u odeljenju za migracije pita kuda idem i koliko planiram da ostanem pre nego što mi poželi ugodan boravak u svojoj zemlji ili to, kao slučajno, zaboravi.
Jedan kratak razgovor
– Poljaci dolaze da rade ovde, govorio je moj drug još odavno, dolaze i zarađuju novac, ne troše gotovo ništa i žive ispod svakog standarda. Oni sav novac šalju svojim porodicama, njihove žene ne rade, tamo u Poljskoj, govorio je.
– To je drugo…
– Ali da, Poljak će sigurno dobiti pre tvoj posao – na građevini. Poljak nije u sindikatu. Poljak radi za duplo manje novca nego ti. Poljaka je ovde dovela poljska ili neka druga međunarodna firma koja trguje radnom snagom i uzima sigurno pola dnevnice. Znam to jer je moj tata tako radio.
– Tvoj tata je Poljak?
– To nije isto.
– Nije, moj tata ne može da uđe u Englesku bez vize. Da je Poljak mogao bi.
Gradovi su isti, ali i nisu.
Gradovi i prolaženje
…i viza
Da li se osećate postkolonijalno?
Da li ikoga briga kako se osećamo?
Nisam imala nikakav osećaj da živim u Istočnoj Evropi, dok nisam počela da putujem. Mislila sam da samo živim, negde u svetu. Prvi put kad sam zamolila mamu da mi uplati novac na račun kako bih dobila vizu za Italiju u trajanju od 28 dana, shvatila sam da i ne ličim baš toliko na italijanku kako me je ubeđivao Mario, nastavnik italijanskog u Italijanskom kulturnom centru. Mario me je pitao kako to da ja imam rimski akcenat u italijanskom, kada on govori sa puljskim, pitao je da li sam možda bila u Italiji. Osećala sam se tako ponosno što su svi sati gledanja italijanske serije o bolnici konačno urodili plodom. Rođeni italijan Mario jasno čuje koliko dobar akcenat govorim i to ne makar kakav, nego akcenat glavnog italijanskog grada. (Iako nikad nisam bila tamo.)
Bez obzira na rimski akcenat (koji je kratko trajao), ne osećam se kao Rimljanka. Ne osećam se kao deo sveta kome bih možda želela da pripadam kada gledam serije i filmove, slušam muziku. I to isto sam pomislila dok sam na konferenciji slušala profesorke engleskog jezika sa fakulteta u Sarajevu, Istočnom Sarajevu, Banja Luci i Beogradu dok istražuju Šeskpirove junakinje, renesansu, autore ranog modernog perioda u Engleskoj ili razlike u izgovoru između standardnog engleskog i američkog. Studentkinje engleskog jezika koje imaju problem da pravilno izgovore glas T, profesorke koje se time bave i svi mi koji se osećamo delom nečega što nismo. I onda se bavimo sobom, neprekidno samo Balkan i Balkan, jer to nam se veruje da znamo bolje nego visoku renesansu ili modu. Onda postanemo eksploatatorke svoje zemlje i svoje gorke egzotike. I ne valja ni to.
