Nedelja je dan kada se ne radi. Gleda se jutarnji program, doručak se sprema polako uz razgovor i a zatim se ide u prirodu. Nedeljno jutro prikazuje se u reklamama i na filmu kao slika raja. Istočni horizont je blago rumen, polako se budi grad i radni ljudi ustaju kasnije. Jedan pisac opisao je idilično jutro u kome se igra sa sinom na Avali. Do tad uopšte nisam mislila o nedelji, ni nedeljnom programu aktivnosti.
Nedelja je dan kada mnoge žene čiste kuću. Iako fascinirana tatinim jednostavnim jelima, slikom oca koji sprema doručak, nisam primećivala mamu koja kao vila obigrava oko nas i čisti. Dani sa tatom u prirodi, bili su mamini dani sa ribaćom četkom, koju nikad nisam videla da čisti ili je bar tako ne pamtim.
Boje proleća i boje jeseni
Moja mama je prelepa žena. Tata kaže da se zaljubio u nju jer je imala kraljevsko držanje, vrat izvijen kao labudica, ruke je kretala polako i spuštala ih na kolena prst po prst. Moja mama se oblačila prelepo. Uvek je imala isti ton cipela, tašne i kaiša – boja konjaka, trešnjevog drveta, crna mat ili lakovana, teget ili bež. Voli boje jeseni. Rođena je u oktobru tako sam ja zamisljala, svako voli boje „svog“ godišnjeg doba. Jesam bila mala, ali i mi je nekako i sad kad nisam – i dalje visoka. Najčešće je zamišljam kao model sa piste (recimo Linda Evanđelista) u suknjama A kroja sa džepovima i uskim strukom. U teškim svilenim blejzerima sa naramenicama, u heklanim bluzama, korsetima, u talijanskim cipelama ili ravnim sandaletama. Mama mog detinjstva, kretala se kao balerina i kao profesorka. Nosila je i ljubičastu, nijanse zelene kao trava, kao mahovina ili tirkiz.
Opori miris svakog dana
Deca vole svoje majke. (Ne znam da li majke znaju koliko je to obožavanje) I ja sam u moju mamu gledala kao u jedno čudo lepote i uzvišenosti, besprekornog stila i elegancije. Nijedna žena na televiziji nije bila ni prineti njoj. Čini mi se da pamtim sve teksture njenih bluza i hladni dodir kopče za minđušu ili tašnu i naravno miris.
Zanimljivo, ali mrzela sam parfem koji je stavljala. Imala sam utisak kada ga prsne i sagne se da me poljubi odmah počinje da me boli grlo, odmah se nakašljem i stresem. Pomislim to je to, sada moram da ostanem u krevetu, boli me grlo, uskoro će i temperatura. Bila sam toliko mala da sam svu svoju mržnju pretočila u parfem. Jednom kad nije bilo nikoga tu – prosula sam celu bočicu u toalet. Nažalost, mama je nastavila da ide na posao. A i da stavlja parfem. Vremenom sam pronašla sebi zanimacije i prestala da patim za njenim svakodnevnim aktivnostima.
Više od dvadeset godina kasnije, pronašla sam bočicu TOG parfema. Prepoznala bih ga u milion drugih. Prvo jak dah alkohola i svežeg zumbula, potom sve puderastije note ruža i jorgovana, zagasito smilje. Naposletku sandalovina i amber koji su verovatno formirali moja očekivanja od „ozbiljnog“ ili „signature“ parfema. Ne samo da uopšte nije ružan, na taj parfem bih sigurno mirisala da ga ona nije obeležiča. Ali sada je kasno, svaki njen radni dan, bio je rastanak zbog koga sam bila neutešna. Bolelo me je grlo, boleo me glas. I dan danas kad osetim ovaj parfem, pomalo se zagrcnem. Zašto nije mogla, naprimer da – ne radi…
Ko zna zna
Deca takođe i mrze svoje majke, dosta im toga zameraju. Moja mama ne zna da cisti kuću. Ona zna da pere sudove i usisa. Reklo bi se koliko i prosečni muškarac. Živeli smo u malom gradskom stanu u kom je to vrlo lako. Dok nismo tu, nedeljom, ona je potapala svoje ruke u deterdžent i počinjala da pere zavese, riba kupatilo i podove. Kad se vratimo, prali smo tepihe ili ih je tata istresao ispred zgrade. Moderni paročistači nisu postojali ili ih mi jednostavno nismo imali.
Nedavno mi je jedna drugarica rekla “Tvoja mama nikad nije znala da održava kuću”. Nisam se uvredila jer je to tačno. Ali ni moj tata nikad nije znao da se snađe u kući. Samo što to nikad niko nije rekao. Niti im pada na pamet. I moji tata i mama imali su svoje poslove i pravo na odmor. Nekada su imali razumno podeljena zaduženja i izvršavali su ih zajedno i sa nama. Nisam odrasla pripremajući se da ću jednog dana biti žena i majka jer su možda mislili da ta vrsta pripreme nije potrebna. Verovala sam u jednakost i zajednički rad u kući. Sad mislim da je to bila možda greška. Mamina, moja, nisam sigurna.
… kakva majka, takva…
Svaka kuća ima puno pločica parketa prozora. Ima puno zavesa i tepiha, puno komada nameštaja i po soba za svakog. Potrebno je saditi cveće uređivati dvorište potrebno je menjati sijalice i brisati staklene lustere, potrebno je krečiti i glačati parket. A najviše je potrebno kuvati i spremati slatkiše okupljati porodicu koja se raspada i ima pametnija posla. Potrebno je biti majka, drugačija majka od moje. Takvu majku ja nikad nisam imala.
Moja majka sada je ta majka. Ne radi i okreće se tradicionalnim ženskim ulogama. Ona brine o deci i brinula je o dedi i babi dok su bili živi, brine o kućnom ljubimcu, kućnim poslovima koje možda ne ume da radi, ali je na to primorana, to nema ko drugi. Moja majka umesto da oblači svilene blejzere, stavlja onaj užasni parfem i nekud odlazi, čita, ide u pozorište ili nekom drži privatne časove matematike i programiranja – sada sedi i gleda televizor, igra igrice i gleda smešne videe. Pošaljem joj link kad se pojavim na televiziji, ona prokomentariše moju dikciju ili odevnu kombinaciju.
Mama i ja, ranije i sad
Ranije sam govorila mami da nije dobra majka jer me nije naučila da kuvam ni da perem tako da svaki muž može da kaže „ne znaš ništa po kući da uradiš kao ona tvoja majka“, i jako sam se trudila sarmu sam učila s tjutotijala, kupatilo sam ribala dok neki mamin sin ne kaže da je dosta „da može da prođe“. Ponekad nedeljom prala sam podove sama, iako smo imali za spremačicu jer je „sramota da žena plati drugoj ženi ono što je njena dužnost“. Ponekad sam kao prava žena morala da spremim sve pre nego što dođe spremačica da se ne izblamiramo pred njom da se po drugim kućama ne priča kakva je prljava naša kuća. Sad, od kad sam okrenula drugi list, sad ne moram više ništa.
Ne govorim više mami da nije dobra majka. Mami kažem da je jedina, prava i najbolja majka koju sam mogla imati, ona koja me je naučila da razlikujem boje, volim pravdu, biram suknje kao da od toga nešto zavisi, izgledam bolje od najboljeg i kad se sve raspada i držim vrat uspravno kao labudica, visoko iznad vode. Umesto toga, prvi put rekla sam glasno, ja ne umem da radim ništa u kući i teško ćemo dalje ako ja to budem morala. I ništa se nije desilo. Nije se srušio svet i nije nestalo sunca. Goran nije vrišteći pobegao, voli me i poznaje kao osobu a ne kao svoju majku, suprugu, besplatnu spremačicu. Bacili smo porodične vrednosti u smeće – i baš nam super ide zasad.
Nedelja i niko nije tu
Nedelja je svanula (moja mama posebno volim meme – nedelja je svanula kuče mi bez granula) i napravila sam dva doručka. On je stavio veš u mašinu a ja sam oprala svo suđe, čak i one zaturene čaše ispod kreveta. Odvezli smo se na plažu i šetali kilometrima uz more. Ljubili smo se i sve tako. U povratku smo kupili dve rolnice sa cimetom. On je gledao fudbal a ja sam usplahireno pokušavala da saznam više o incidentu u Banjaluci, kada je običan fini svet LGBT+ aktivistkinju predao huliganima uz reči „nije ona naša“. Huligani pesnicama brane „porodične vrednosti“.
Danas nije baš tako toplo. I ceo dan sam u krevetu, nemam grižu savesti da kao žena moram da ustanem i usisam, ako je naprimer kolumna nenapisana. Taj incident mi je skroz sjebao koncepciju. Pisala sam o porodici, a sad želim da pišem o porodičnim i tradicionalnim vrednostima – ali nekako da se skroz ispovraćam po njima. Iste vrednosti su da majka treba da održava kuću, da uvek ima skuvano i da sin treba da ode i prebije lezbejke koje hoće da gledaju film naprimer. Ista vrednost je da deca plaču što mama (uopšte mora da) radi, i da kad odrastu kažu za neku devojku „nije ona naša“ evo tu je, slobodno je istucite.
Porodične bezvrednosti
Mislim o porodičnim vrednostima u kojima gej parovi idu u megamarkete koji rade 00-24 sata da bi mogli da se drže za ruke. Jebem ti taj svet i te vrednosti baš. Mislim o Goranu koji je raširio veš pre fudbala dok sam ja pisala i da li sam loša žena. Mislim o ocu moje drugarice koji ju je izbacio iz kuće kad se autovala. Mislim o svim onim tuđim muževima koji posle trećeg piva kažu „nemam ništa protiv ali šta ima da paradiraju“. Kažu pa odu da jebu nečiju ćerku jer „mlađe je ipak mlađe“. Mislim o svim ćerkama koje su videle tatu sa švalerkom, pijanog tatu, tatu koji bije mamu ili babu, nju, tatu koji uopšte ikog ikad bije. Pokušavam nešto drugo ali u glavu mi ulazi samo „bolje ćerka kurva nego sin peder“ i odvratni smeh po slavama gde se to kaže. A mislim, sve mi je bolje nego to da sedim po slavama i slušam. Batine su mi bolje na ulici nego te porodične vrednosti. Goran kaže „dušo, što se nerviraš“ kažem „dušo evo vidi“.
…u Beogradu
Tenkovi su bili na ulicama u junu 2001. godine. Moj prvi dan u Beogradu. Mama i tata su mislili da će umreti jer se nisam javila. Imala sam 18 godina, čekao me je prijemni na arhitekturi i izašla sam da se prošetam sa drugaricom. Nije mi palo na pamet da će neko možda da pomisli da smo lezbejke i da me išutira martinkama. Mojoj mami i tati jeste. I ne samo da im je palo na pamet nego su celog dana gledali snimke moleći se da me neće videti u kadru.
U Beogradu nisam smela da izađem na ulicu sve do prošle godine. Svaki put kad bih izašla ili samo pokušala da izađem na protest usledio bi panični napad. I onda sam posle 20 godina uspela. Ej, dvadeset godina mi je trebalo da skupim hrabrost da izađem na ulicu. Da (po)kažem, ja sam naša, a ne njihova. Da stavljamo šljokice i slušamo muziku. A prošle godine su sve „nas koji bismo ̶d̶a̶ ̶p̶a̶r̶a̶d̶i̶r̶a̶m̶o̶“ da hodamo slobodno sproveli u park kao u obor. Nas su, oko nas, mirni i pošteni ljudi, nečije majke klele i vređale. Nas koji bi da se držimo za ruke. Da pokažemo golo dupe. Ej – pitam se šta natera čoveka da izađe iz kuće da bije drugog čoveka. Porodične vrednosti, kažu. Serem se na te vrednosti. Eto rekla sam.
… i Banjaluci
Nedelja je i nisam čak ni blizu Banjaluke a zaplakala sam se kao dete. Evo vidi! kažem Goranu. Nekome je sin huligan i nekome je izgleda u redu da je sin huligan, samo da nije ćerka lezbejka. Bolje nečija ćerka razbijene glave nego parada ponosa, „na šta su oni tako ponosni“. Razmišljam o tome kako neki događaji iz korena izmene čoveka. Razmišljam kako su moji možda sve uradili da budem obična, zdrava, lepa i pametna devojka za ponos. Razmišljam kako sam ja u najboljem slučaju novo normalno, jer ovo normalno neću da budem:
„Dio aktivista se uspeo sakriti u prostorijama Transparency Internationala, Vanja i Ajdin su ostali na ulici jer nisu imali kuda. Vanja je stala među okupljene građane koji su rekli „Ona nije naša, ona je njihova“. Niko nije htio da je zaštiti. Huligani su je uhvatili i bacili ispod zidića, povrijedila je lakat. Uhvatili su Ajdina, tukli su ga, razbili su mu flašu o glavu. Počeli su da ganjaju ostale aktiviste“, navela je.
Nisam deseti deo mamine gracioznosti niti smirenosti. Dočekala sam i ja svoj parfem, parfem koji niko ne mrzi jer me niko ni ne ispraća. Umesto toga, parfem oboji sobu mojim prisustvom. Kad izlazim iz kuće pomislim kako je sreća jer ni jedno dete nije bolesno zbog tuge mog odlaska i istovremeno kako je to moja mala sebična nesreća.
Ali onda opet, pomislim kako sva ostala deca kao da nose prezimena tih „samo da ne paradiraju“ ljudi i želim dete više i jače nego ikad. Želim hiljadu dece, milion dece, možda je tek milion dece u stanju da pobedi „nemam ništa protiv ali“ hulje. Hulje koje su rekle „ona nije naša“ i nečije dete ostavili besnim huliganima. To nije miran niti normalan svet, to nisu ljudi koji nemaju ništa protiv – oni su ubice nečije dece koje samo mrzi da između piškota i kafe okrvave ruke, ali nemaju ništa protiv da to neko uradi za njih. Izvini mama, ja nisam njihova.
Jutarnji program
Nedeljom osim šetnje, katkad idem u jutarnji program. Obučem haljinu ružičastu kao jutro u nedelju, kao proleće a ne kao jesen. Obučem se kao što volim ja a ne kao što je moja mama. Razmišljala sam da li sam je razočarala ili je ponosna? Razmišljam i o tome koliko je volim. Ali me nije briga da li joj se sviđa ili ne. Često u nedelju, umesto da pošaljem muža i dete i dugo ribam nevidljivo čineći kuću čistom, obučem se lepo, ispravim leđa i dikciju i pođem na televiziju, pravo u jutarnji program. Pravo da se posvađam sa nekim ko će braniti porodične vrednosti.
Moj parfem miriše na moj dolazak, ne na rastanak. Malo je na foru ali znam, umesto u jednom – u mnogo hiljada domova mnogo devojčica gledaju me kao što sam ja nekad moju mamu, u blejzerima sa naramenicama, u svili ili korsetima, u talijanskim cipelama ili tigrastim čizmama. Izgledam kao mama, ali sam i skroz drugačija. Možda klizim kroz vazduh, veoma se trudim da ispravim kičmu. Čak možda i govorim smireno i strogo kao profesorka, dok ruke krećem polako i spuštam ih na kolena prst po prst.
…ima i nas
Sasvim mirno svakim svojim udahom poručujem svakom usamljenom i sjebanom zlostavljanom, gej, trans, štreber detetu, ružnom ili odbačenom, bolesnom ili ničijem detetu da apsolutno ima zbog čega da bude ponosno. Ništa u četiri zida – sve na ulicu. Govorim tiho i nasmešim se kad kažem da su „porodične vrednosti“ nisu više ljubav i podrška, doručak i sigurnost nego jedno smeće koje zli ljudi koriste da tlače žene i decu. Majka da riba, sin da bije. E neće, bogami.
Da mogu samo par reči da kažem, rekla bih da ima nade. Jer ima mene i ima nas. I nikad neće biti sami. I ne pada mi na pamet da pre podne ribam podove a popodne budem „nemam ništa protiv ali“ majka, ili nedajbože „ona nije naša“ majka. Majka koja huliganu služi doručak ručak i večeru „jer bolje sin..“ ili šta već… Majka koja zajedno sa svim majkama, babama i prababama od pre „kad se znao red“ omogućavaju da se ovo sranje nastavi. Biću sve samo ne ta majka. Jer jednostavno nisam vaša, nego naša. Da se zna neki red, majku mu.
Photo: Lukasz Rawa on Unsplash
