Journal intervju: Ivana Dudić o novoj
predstavi i roditeljstvu

Letnja scena pozorišta Teatrijum svečano je otvorena premijernim izvođenjem predstave Roditelji. Pored izvrsne glumačke postavke, u glavnoj ulozi – Ivana Dudić. Reč je o predstavi zasnovanoj po motivima dela Bog masakra Jasmine Reze. Na duhovit način prikazuje moderno, zapadno roditeljstvo i kako ono utiče na decu, ali i same roditelje. Briljantna interpretacija Ivane Dudić i ostalih likovova, prema pozorišnim kritičarima prošla je izvrsno. Ovoga puta, u Journal intervju sa Ivanom Dudić razgovaramo o svemu – roditeljstvu, pogledima na savremeno, ali i o modi, kulturi i umetnosti.

JOURNAL 01: Tvoja diplomska predstava bila je predstava Art dramaturginje Jasmine Reze, koja potpisuje i predstavu Roditelji nastalu po motivima njenog dela Bog masakra čija je premijera otvorila treću sezonu Teatrijum teatra. Kako izgleda ponovo raditi njen komad i koju bi paralelu mogla da podvučeš između sebe tada i sebe sada?

Jasmina Reza je sjajna spisateljica, briljantno piše. Svaki njen komad nije na prvu za glumca. Svaka njena replika ima kontekst i dosta tišine koja govori često i više od teksta. U njenim redovima glumac mora da se zamisli šta je htela da kaže, a to nije replika. To je za glumce izuzetno inspirativno i važno. Velika je privilegija raditi njen tekst. Ja sam radila Art i sada Bog masakra. I čak i da nisam unapred znala ko je pisao Bog masakra  pomislila bih da je ona, zbog specifičnosg stila pisanja. Ona na jasan način opisuje odnose – muško-ženske, muško-muške, ženko-ženske. I ima poseban dar kako da nama, kao gledaocima, približi te odnose. Sada, u odnosu na period pre devet godina kada sam bila student, jedina razlika je što jasnije sagledavam stvari.

JOURNAL 02: Tihomir Stanić koji je i osnovao pozorište Teatrijum takođe je igrao u predstavi Art, samo u izvorno muškoj podeli, dok si ti igrala u ženskoj podeli. Da li to znači da muškarci nisu sa Marsa, a žene sa Venere ako je ista predstava napravljena u polno različitim podelama? Šta misliš o tome?

Mislim da je ranije bila tabu tema, čak i da se smatralo neprimerenim da muškarac igra ženu, a žena muškarca. Ili da muškarci pevaju ženske pesme, a žene muške. Danas, je to drugačije. Istina je da je Art koji smo mi igrali u ženskoj izvedbi, a koji je originalno napisan u muškoj, znatno teži. Pre svega, zato što su sukobi jasniji kod muških likova. Oni imaju veći ego i sujetu u odnosu na žene, pa i sami trigeri koji nastaju nisu isti. Tako smo u ženskoj podeli morali malo da izmenimo razloge i povode za sukobe.

JOURNAL 03: Teatrijum je produžena scena pozorišta, letnja scena. Šta to po tvom mišljenju donosi publici, a šta glumcu?

Ukoliko ostaju u Beogradu, za publiku to znači da će imati priliku da pogleda sjajne predstave, dečije predstave ili koncerte u periodu koji je inače rezervisan za letnju pauzu. Za glumce pak znači da ostanu u treningu. Mada, sve je više letnjih igranja van Beograda, čak i na moru, ali verujem da je privilegija u lanenim haljinama pogledati vrhunsku predstavu pod otvorenim nebom.

JOURNAL 04: Predstava Roditelji koju igraš po čemu se razlikuje od izvornog izdanja?

Ne razlikuje se uopšte. Jedino smo promenili originalni naslov Bog masakra u Roditelji. Pre svega jer smo smatrali da bi izvorni naslov, u periodu kada smo svi ranjiviji nakon svega što nam se desilo, moglo samo da oživi traume i sećanja. Naročito jer je tema komada upravo svađa između dva drugara. I zato je, između ostalog, i važno pogledati predstavu.

JOURNAL 05:  Komad otvara pitanja uloge roditelja u savremenom društvu i ophođenja prema deci. Kako vidiš savremeno roditeljstvo?

Nemam decu, ali moj brat ima dve ćerke, te na roditeljstvo posmatram kroz prizmu njegovog i pristupa njegove supruge prema deci. Oni se trude da im usade tradicionalne vrednosti na kojima smo i mi odrasli. Ali smatram da je izazovno to prilagoditi današnjem vremenu i vrednostima koje vladaju. Ja jesam za to da se ide u korak s vremenom, ali i da se sačuva dostojanstvo i moral. Mada, sa svim što nas okružuje, i načinom i brzinom života koji živimo, i onim što nam je ponuđeno i dostupno, mislim da je danas veliki izazov za svakog roditelja biti roditelj.

JOURNAL 06: Posmatrajući iz današnje perspektive, sve počinje i završava se s roditeljima, jer na kraju dana i roditelji su deca. Kako definišeš to?

Sve počinje s roditeljima, a završava se tako što ta deca postanu roditelji. Amerikanci bi to nazvali the circle of life. I osobe u sedamdesetim podetinje. To je život i tako treba da bude. Roditelji su tu da nas nauče najbolje što mogu i umeju. Brat i ja smo neizmerno zahvalni što imamo ovakve roditelje, da nije njih pitanje kako bih izdržala sve što mi se dešava u životu i šta nosi ovaj posao. Pritom, ne mislim na popularnost već na to da glumac prolazi kroz hiljadu emocija, likova u toku godine i naprosto se izgubi. Zato je važno imati nekog ko će vas stalno podsećati na to ko ste, a to je porodica.

JOURNAL 07: Koje izazove u roditeljstvu danas zapažaš u svom okuženju?

Meni je samo žao što nam je danas nametnuto da se brzo živi i što se mnogo očekuje od nas – bilo da smo roditelji ili ne. Očekuje se da se nešto dostigne, postigne, da se zaradi preko svake mere, da se dobije nešto po svaku cenu ili dođe do uspeha ne mareći za druge. I čini se da današnji roditelji, ne svojom krivicom, nego krivicom društva koje je to nametnulo, nemaju dovoljno vremena za roditeljstvo. Puno je distrakcija, pre svega tehnoloških, ali i ta trka za uspehom čini da često nismo dovoljno prisutni u trenutku. A samim tim ni dovoljno posvećeni najbližima.

JOURNAL 08: Koliko ti je bilo izazovno da interpretiraš predstavu o roditeljima s obzirom na to da nisi roditelj?

Svaka uloga koju radim je izazovna, bilo da imam ličnog iskustva u tome ili ne, zato što to ne radim ja, nego neki lik koji stvaram. Imati iskustva nije nužno olakšavajuća okolnost. Niko od glumaca iz podele nema decu, ali mi se čini da smo sve to izneli na dobar način. Reakcije su sjajne.

JOURNAL 09: Koliku igru u tvom slučaju igra kostim? Koja je snaga/moć kostima?

Ja sam tip glumice kojoj je važan vizuelni momenat. Naravno, ja uradim domaći zadatak kada je u pitanju priprema lika i njegovog karaktera, ali mi je važno vizuelno. I mislim da je to prvi utisak koji ostavlja na publiku. Pre nego što glumac i progovori prvu prepliku, publika najpre vidi kostim, frizuru i sve ostalo. Nakon toga vidi hod, disanje, način sedenja, stajanja… Dakle, vizuelno opisuje karakter i tako je i u životu. Ne kažem da je presudno, nije, ali je važno.

JOURNAL 1.0: Ti si jedna od retkih glumica koja ima stila i oblači se u trendu. Odakle ljubav prema modi i kako bi je definisala?

Volim da istaknem uvek da je moja mama bila ikona stila. Uvek je bila moderna i u trendu. Jedno vreme smo porodično živeli u Americi i onda je bila na izvoru trendova. Tako se uz nju formirao i moj ukus i stil. Volim da se oblačim na svoj način i da nosim nešto što možda i nije spojivo. Ne pratim slepo trendove, već uvek improvizujem nešto svoje i onda se ispostavi da se to ljudima dopada.

JOURNAL 1.1: Koliko podržavaš domaće dizajnere i kako ti se generalno dopada domaća/regionalna scena?

Obožavam domaće dizajnere i uvek ih rado podržavam. Mislim da naši dizajneri imaju mnogo više stila nego što im mi dajemo prostora da to i pokažu. Sa mnogim domaćim i regionalnim dizajnerima sarađujem, uključujući i makedonsku dizajnerku Jovanu Filipović u čijim kreacijama je i urađen ovaj editorijal. Takođe, ne libim se da i sama predložim saradnju sa nekim ukoliko mi se dopada njihov dizajn. Izuzetno cenim i poštujem rad domaćih dizajnera.

Foto: Vladimir Nićiforovski
Stajling: Jovana Filipović
Asistent stiliste: Marjan Bebekoski
Makeup: Marija Moxx
Hair: Srđan Kolarević
Producent: Monia Pljakić
Studio: Umetnost 2.0