Charlie Kaufman: Umetnost je reći istinu a film se može snimiti i mobilnim telefonom
Nezaboravan je način na koji prikazuješ anksioznost
C.K: Možda je to protivotrov za konstantnu anksioznost. Ne mogu da kažem da je olakšanje ali osećam se kao da imam obavezu da iskažem ono što je istina o mojoj egzistenciji i možda ljudi mogu da otkriju nešto o sebi tako.
Šta ja znam, voleo bih da znam nešto drugo, da nastavim dalje baveći se nečim drugim ali ovo bi bilo ako ćemo iskreno o tome kako jeste.
Za vreme dodele BAFTA nagrada 2011. godine imao si odličan govor, citiraću jedan deo iz njega
But there’s that feeling when you want to say you’re something, and you have nothing to back it up because everyone says they’re a writer, or everybody says they’re this or that – this is what I felt – and everyone else thinks it’s bullshit.
C.K: Moraš da budeš voljan da se skineš. Ono što mi radimo je prodaja svoje krvi i mesa na stolu. Radi se o ranjivosti, o izlaganju.
Kako je to uticalo na pisanje?
C.K: Tu je i nastavak onoga o čemu sam pričao tom prilikom, ne gledaj šta će se dobro prodavati.
Svi ti nešto prodaju i svet je izgrađen na tome sada. Politika i vlada je izgrađena na tome, korporacije. Međusobni odnosi su tako izgrađeni. A mi crkavamo od gladi, svi mi.
Ako hoćeš da znaš šta narod voli – gledaj u predsednika – to narod voli, za to većina glasa. Mi moramo da zaštitimo sebe i sve druge koje volimo od toga. Možemo da načinimo puno štete na svetu prodajući smeće. Zaštititi se od toga meni deluje iskreno.
Ne mogu da idem i da jurim ljude, da ih pozivam ili da im prodajem, da dodajem vredenost – i da spavam dalje mirno. Ja to ne mogu.
Pisanje je bolan proces. Dok radiš, da li imaš neke savete kako opstati?
C.K: Ne borim se, ne mogu to da otkrijem. Svaki dan mi je ovo mogu, ovo ne mogu…
Šta te tera da radiš?
C.K: Ne znam, verovatno želim to u jednom trenutku, posle mi se ne sviđa ali to je moj posao – radim to kao posao. Rani primer toga je bio film Adaptation.
Jedan od mojih prvih zadataka, odjednom sam imao posao ali nisam znao da ga radim. Svidela mi se knjiga, ali u njoj nije bilo nikakve dramske radnje, bila je o orhidejama. Mnogo sam se borio i ustajao sam jako depresivan i nisam mogao da se suočim s tim tekstom. U tome je prošlo godinu dana.
Mislio sam o tome šta mi je bitno, šta mi je blisko i o čemu imam puno informacija i to je jedino bio taj proces u kome sam radio – nisam produkciji rekao ali samo sam nastavio. Jednostavno nisam rekao šta ću da uradim. Ono što je za mene interesantno, kada sam radio počele su da se dešavaju povezanosti.
Povezao sam se sa knjigom koju sam adaptirao kroz rad i stimiulisale su me ideje koje su bile bizarne i tako je počelo da se odvija. Tako sam stvorio lika koji je ja i koji se bori sa tekstom. Nema tamo glume i dijaloga. Shvatio sam da ta osoba mora da ima nekog s kim će da priča pa sam mu izmislio blizanca. I to je jako glupa ideja. Mislio sam da je baš zato zabavna i onda je to sve počelo da liči na priču.
Mislio sam o tome o čemu mislim, o tome šta mi je bitno i to je otvorilo sve dalje.
Da li si osetio ranjivost u režiji, kako je izgledalo prvo iskustvo režije, Sinegdoha, Njujork. Kako si to prevazišao?
C.K: Bio sam prestrašen, imao sam ideju kako to treba da izgleda. U glavi su mi bile sve anegdote o Copolli ili o rediteljima koji viču ili značenju te reči reditelj/direktor. Ja nisam ta osoba i nisam to mogao da radim tako. Kako će osoba kao ja raditi taj posao, pitao sam se.
Pokušao sam da se otvorim proces za glumce, da i oni otkriju ko su i šta hoće od mene. Bio sam ta osoba koju oni žele, lakše je za mene da se ne zamišljam kao direktora klasičnog. Otac mi je rekao nije važno i ako ceo film bude neuspešan. Bilo mi je važno da mi to neko kaže.
Plašim se da to radim, zato to radim.
U tom istom govoru za BAFTA rekao sam da moramo da radimo ono što ne znamo, neuspeh je nagrada, znak da smo probali.
Jedini način da izbegneš neuspeh je da radiš samo ono što znaš, da se ne izlažeš i ne rizikuješ. Ako rizikuješ, propašćeš ali nije to strašno jer nećeš uvek propasti. Ali nije kraj sveta ako ne uspeš.
I’m Thinking of Ending Things iz 2020. godine je tvoj poslednji dugometražni film. Šta si osećao da ne znaš kada si počeo da ga radiš?
C.K: Nisam znao kako da adaptiram knjigu u film. Postoje specifičnosti knjige i pitanja od kojih sam hteo da se pomaknem. Veliki dao filma su razgovori u kolima i nisam bio siguran kako da to uradim, a da ne smorim ljude.
Želeo sam da napravim film, a da je taj film proces mišljenja. Način na koji je snimljen pokazuje konzistentnost tog procesa, zamišljanje raznih scenarija u glavi lika koji verovatno celog života ima fantazije o vezama sa raznim ženama.
Za one koji nisu gledali film ovo je spoiler:
Žena u kolima ne postoji, ona je fantazija jednog starijeg čoveka koji nije imao ispunjenje i živi u svetu fantazija, konfabulira o odnosima na osnovu knjiga i filmova i drugih informacija koje ima.
Želeo sam da to prikažem ali da dam agentnost toj ženi. U knjizi, žena je sredstvo i osećao sam da treba da ima neku vrstu autonomije. Ne mogu nikoga da pitam da igra objekat, sredstvo i nije ni interesantno, nisam to želeo. Želeo sam da sugerišem, izrazim da iako je interno za čoveka koji fantazira, tu ima štete. Ima štete za druge. Jer iako ona nije realna, ona zastupa ljude koji se svakog dana suočavaju sa projekcijama koje ljudi imaju o njima.
Oseća se različitost, ali je konzistentno sa svim u tvojoj karijeri – liminalni prostori, privremenosti i projekcije budućnosti…
C.K: Teško je izraziti a onda preneti u vizualni svet sve to i u isparčati u knjigu snimanja, u proces koji predstavlja saradnju sa drugim ljudima.
Bila je to enormna količina slobode. U filmu nije bitno šta se dešava već sam koncept kontinuiteta je bio van svakog razmatranja. Mi smo svi zajedno razmišljali o tome šta možemo uz nedostatak kontinuteta. Šta da uradimo kako da kreiramo osećanja i mnogo ljudi to ne radi, niti se tako radi. Osećali smo se neudobno ali to mi je dalo slobodu da formiram nekonvencionalni narativ, da pravim izbore. Ona može da gleda kroz prozor to se ne slaže ništa u rezu.
Koga si hteo da konfrontiraš sa njenim likom publiku ili s likom koji je zamišlja?
Ona gleda u nas, ali i tako i u njega.
I think we should end now.
Sa direktorom fotografije sam pričao o slikama iz snova i volim o tome da mislim i posebno u ovom filmu. Znam da je nešto neprihvatljivo u montaži i nije mi stalo do toga. Možda je sporo ali meni se to sviđa. Nije me brinulo, nisam brinuo o bioskopskim blagajnama jer je film bilo za Netflix i od početka sam se navikao na to da ne mislim o novcu, o prodaji.
Prošlo je dosta vremena od Sinegdohe do ovog filma i možda ima nekih konzistencija ali to je tužno.
Da li možeš da nam kažeš o razlici umetnosti i zabave?
C.K: Zavisi na šta misliš pod zabava. Ako misliš na Holivud konvencionalini, postoji ogromna razlika između istine i sranja. Ako je agenda da se nešto proda a proizvod je film ili nešto u filmu, a nekad i oboje, to ne može biti umetnost i ne može biti istina. Vređa ljude kad se to radi ali nastavlja da se dešava.
Ljudi su navikli da ih tako tretiraju, sa nepoštovanjem.
I sad već imaju očekivanja i ne razlikuju da li je to banalno – iste priče, eksplozije, nesrećni su kada to ne dobiju.
Mislim da postoji neka vrsta svete veze između osobe koja kreira i one koja gleda sadržaj.
U većini slučajeva, ti si taj koji stavljaš sranje u njihove mozgove. Kažu da nije dozvoljeno pričati o o Dizniju i da ne smem da pričam o Dizniju, ali ne zanima me. Oni neprekidno ubacuju sve više sranja u moj mozak – i onda ne mogu da koristim ono što je u mom mozgu. I to je toksično.
Većina autora su zahvalni, kada mogu da se prodaju.
Tu su ti ta cinična takmičenja u prodaji, pod imenom sales pitch. Iako je pitch prezentovan kao vrednost i svi pristaju na to, užasno je. Kao loša ishrana. Ako stalno jedeš sranja, onda to sve više želiš. Jedeš procesuiranu hrana, onda imaš craving a ne bi ti ni trebalo da nisi time hranjen ceo život.
Želim pravu hranu a ne junkfood. Smatram to uvredljivim i čini me besnim. Nosim ovu majicu štrajka filmskih radnika koji je u toku.
Sada je veštačka inteligencija važno pitanje u sindikatu dramskih pisaca i scenarista u Holivudu.
Većinsko je mišljenje je da su pisci naučeni da jedu i prave sranje a AI isto to radi.
Verujem da ljudi mogu da budu bolji od veštačke inteligencije ali kada jednom studiji počnu da koriste AI, desiće se prelomna tačka. Ne može AI da stvori neki pravu ljudskost i uvek je borba i uvek je nada da će nešto biti tu za ljude ali to je kompleksno.
Pisci moraju da pišu i traže posao, žele posao i onda rade u tim lošim uslovima. Radio sam u sitkomima i brzo se naučiš tom tipu humora i onda moraš posle to da odučiš. Smišljaš puno viceva i moraš da prestaneš da misliš kolko viceva po strani. I da ne moraš da se konformiraš i postaješ, da budeš to smeće. Neizbežno postaneš smeće kad praviš smeće.
Šta je lek protiv toga?
C.K: Ljudi treba da misle, da daju sebi vremena da razumeju šta misle, šta se dešava i da beže od lakih rešenja. Mogu da dođu sa idejom i misle. Da se pitaju:
Da li je to nešto što znam ili nešto što sam već video u filmu?
I to su stvari koje treba promisliti, posebno izvan sistema filmskih studija. Sanjam o tome da stvorim organizaciju umetnika ali moramo da smislimo kako da to finansiramo, da radimo male stvari koje imaju vrednost.
To bi bilo dočekano sa radošću!
C.K: I ovaj ustanak, štrajk radnika u industriji je posledica uspona rijalitija. Nastavak koncepta reality zvezda koji su doveli i do toga da imamo rijaliti zvezdu na mestu predsednika. To je sve deo koncepta kako praviti televiziju bez pisaca. Kao neka krava muzara koja je jeftina i nenormalno uspešna, samo su posledice tragične.
Kada mislimo o štrajku, ima li načina, možemo li da se odupremo?
C.K: Možemo. Filmski studio će nastaviti da postoji, ljudi će praviti sranja to je jedino što pravi pare i ne samo pare, nego bogatstvo što je zavodljivo preko svake mere. I za studio i za ljude koji su tu i prave pare, ne moraju da misle o tome šta zaista rade.
Ipak mislim da treba da nastavimo da radimo uprkos svemu. Ne možemo izmeniti sve ako ni ne počnemo da menjamo.
Sada ćemo pogledati tvoj poslednji film, u pitanju je kratki film Šakali i svici, da li želiš da objasniš kontekst u kome nastaje?
Ne mora da bude objašnjenja, ali možda je važno reći da smo ga uradili prošlo leto u Njujorku. Dobili smo novac od jedne kompanije uz obećanje da nećemo morati da ih reklamiramo, da koristimo proizvod ili ga pominjemo. Snimali smo zato telefonom da ne moramo da reklamiramo i prodajemo telefone, mislim snima se u Njujorku ljudi svejedno uvek nose telefone, to je to.
Sada će nam se pridružiti i glavna glumica i autorka pesme Šakali i svici po kojoj je nastao film, Eva H.D.
Eva H.D: Pisanje za film je pomak, bio je dovoljno interesantan korak.
Mislim da je film dovoljno interesantan jer govori o nekome ko boravi u sadašnjosti bez dalje potrebe za interpretacijom. Ne znam za vas, ali ti likovi su zaista tu. Teško je postojati negde drugde ukoliko radim za 7 ili 10 dolara na sat. Neka cipele padnu kako hoće.
Čarli, da li ti je ova saradnja pomogla da budeš prisutniji – boraviš u sadašnjosti!
C.K: Da – definitivno. Evina poezeija je to, nemam šta da dodam. Posle čitanja pesme ne nosim slušalice ulicom i slušam ljudske razgovore. U fazonu sam idi tamo, vamo, gledaj.
Da li je prvo došla pesma? Reci nam o svom procesu pisanja, teško ga je demistifikovati.
Eva H.D: Samo se dešava.
Postoji taj luksuz privatnosti koji žene često nemaju, soba za sebe, vreme za sebe.
Za poeziju ti to ne treba, možeš da pišeš u baru ili dok se pretvaraš da pišeš poruku nekom, pišeš i šalješ sebi. Dovoljno je. Zato je poezija dobra za žene. Muškarci to ne poštuju, misle uvek da pišem poruku nekom drugom muškarcu.
Možeš li nam reći nešto o pisanju Eternal Sunshine of the Spottless Mind?
C.K: Zanimljivo je kako je došlo do mene – reditelj Michel Gondry je imao prijatelja koji je vizuelni umetnik. Imao je koncept slanja razglednica sa porukom ljudima da u izbrisani iz njegovog mozga. Meni se ta ideja svidela i kroz nju sam želeo da napisem kraj veze. Kao obrnuta hronologija, da gledaš vezu unazad dok se sve briše i juriš do početka, tako je došlo do priče.
Transgender osobe se jako povezuju sa tvojim filmovima – da li su ti bitne rodne uloge jer ih u filmu stalno menjaš i fluidno identifikuješ rod, da je to namerno ili se dešava spontano?
C.K: Naravno da jeste namerno, bili bi veoma čudno da nije. Vidim rod kao fluidan, mislim da je jedino to ispravno.
Da li možeš da nam kažeš kako si radio, kako si ubedio filmske studije da se svi ovi filmovi dese?
C.K: Nekoliko sam napisao bez studija, nisam pitchovao. I drugi Human Nature sa Michel Gondrijem sam radio pa je to prošlo. Sa Eternal Sunshine of the Spottless Mind smo išli okolo i svidela im se ideja – videli su ga kao nov način da se ispriča ljubavna priča. Oni su hteli da bude film o tome.
Za jedan sam angažovan da uradim horor koji bi režirao Spike Jonze, on je radio drugi film i odbio je. Hteo sam da radim ali Sony više nije hteo, uradio sam skript i nasli smo nekog da ga prodamo. Jedno vreme su mislili da sam sam pisac u trendu, pa nisam uspeo da završim, pa su mi ukinuli sve ponude.
Radio sam i crowdfunding i onda sam našao Netflix. I’m Thinking of Ending Things bio je baziran na trileru, mislim da su mislili da će biti triler pa su pristali.
Kako se nalazimo u Sarajevu, neizbežno je da se priča o ratu 30 godina posle završetka. Sve je rekonstruisano, i zemlja kao da se ništa nije desilo, a ljudi žive u prošllosti. Kako je moguće nastaviti, da se ljudi poprave i ako bi bilo moguće da li biste to istražili kroz rad ili kroz umetnost?
Eva H.D: Ne mislim da su ljudi objekti iako nas tretiraju tako. Služimo kao objekti u kapitalizmu. Biti obnovljen kao zgrada možda važi za fasadu ili konstrukciju, ja mislim da tu štetu nije moguće ispraviti.
Postoji nešto prelepo u tome da nosimo ožiljke. Na to treba da smo ponosni, jer smo živi. Da živimo i da se prizna to što je naše iskustvo.
U Kanadi odakle dolazim i u SAD to ne radimo, dovoljno. Ne sećemo se krvi koja je prolivena na teritoriji naših zemalja u prošlosti. Mi zato propadamo na dnevnoj bazi.
Mi možemo da rastemo a zgrade ne mogu.
Ako bismo mogli da sumiramo ovaj razgovor – šta bi bila jedna rečenica koja je najvažnija.
C.K: Reći istinu.
Fotografije: IMDB, Profimedia
