Priroda je jedan od motiva koji se – dozvolićete nam slobodno procenu – najčešće pojavljuje u delima likovnih umetnika otkada se čovek uhvatio četkice. I dok se o simbolici cveća može debatovati nadugo i naširoko, s obzirom da ista nikada nije oslobođena konteksta, ovaj motiv može nam poslužiti i za diskusiju druge vrste. U različitim reprezentacijama jednog tako sveprisutnog objekta kakvo je cveće očitava se cela istorija umetnosti.
I dok se na prvi, naivan pogled, može učiniti da je ovaj simbol očišćen od bilo kakvih ideoloških i sličnih značenja, ispostavlja se da nijedan predmet umetnosti – pa čak ni nešto tako nevino kao priroda – može biti u potpunosti oslobođeno od sociokulturnih konotacija. Međutim, čak i kada posmatramo motive cveća i proleća u jednom izolovanom, isključivo umetničkom sistemu, doći ćemo do otkrića da – ako ništa drugo – ovaj motiv može poslužiti kao svojevrsni odraz aktuelnih pravac u svetu slikarstva.
Cvetni aranžmani i slične predstave kroz istoriju umetnosti menjale su svoje oblike, kao uostalom i sve druge figure koje su u nekom trenutku zavredile pažnju slikara. Od renesanse, preko baroka, ekspresionizma i impresionizma, pa do savrmene umetnosti, predstavljanje određenih pojmova prešlo je razvojni put kojim su subjekti gubili svoj primarni oblik i postajali odraz nečega što nije nužno njihovo inherentno svojstvo. Jednostavnije pretočeno, od pukog naslikavanja cveta kakvim ga ljudsko oko vidi, vremenom je ovaj motiv postao tek medijum kojim se zapravo oslikava priroda samog umetnika.
Primera radi, impresionisti – kako im sama etimologija reči nameće – više su se bavili time kako oni vide određen cvet, nego kako taj cvet zapravo izgleda drugim posmatračima. Isto tako, slike više nisu bile razglednica stvarnosti, već su postale portal kroz koji umetnik komunicira svoja unutrašnja stanja ili sopstvena shvatanja umetnosti kao medija.
Tako smo od Botičelijevog Proleća došli do Vorholovog Cveća.
Foto: Wiki Commons / MoMA
