Luka Tripković otvara samostalnu izložbu Mora da je bio neki stvarno divan san. Akademski slikar čije slikarstvo evocira atmosferu kalifornijskih pejzaža izlaže u Galeriji Kolarčeve zadužbine, u utorak, 17. januara od 19 časova.
Pored zapažene karijere u slikarstvu, Luka Tripković je autor i dva romana Osmeh pod gorom maslinovom (Laguna) i Crna knjiga (Booka). Journal vam preporučuje da posetite Kolarčevu zadužbinu, kao i druge muzeje u Beogradu i regionu i uskoro možemo očekivati intervju sa Lukom.
Luka Tripković - Mora da je bio neki stvarno divan san, 17. januar, Kolarčeva zadužbina
Luka Tripković: Mora da je bio neki stvarno divan san
Lišena ljudi i dubine, smirenih boja i neužurbanih linija, stripovske atmosfere i jednostavnih prizora na kojima dominiraju kuće kalifornijskog stila, platna Luke Tripkovića isijavaju suzdržanu radost i iznova nas upozoravaju da ono što na njima vidimo nije to što se, naprosto, daje očima: ako naslikana lula nije lula, tada ni naslikana kalifornijska kuća nije kalifornijska kuća. Čulnost – eto Magritove pouke – nikada nije naprosto čulna (čulnost bez ideja je beživotna pustoš). Ali to ne znači da ideje u slikarstvu prethode samoj slici, da se skrivaju iza slike ili je uslovljavaju.
Ideje u slikarstvu plutaju, poput brodova od papira, površinom naših čula i izvode se iz elemenata koji su idejama strani (a ne iz glave slikara), iz boja, linija, prizora (ideje bez čulnosti su slepe).
Pravila igre
Ideja kalifornijske kuće nije upisana u sliku kalifornijske kuće, kao što ni palma u dvorištu kalifornijske kuće nije upisana u ideju palme ispred kalifornijske kuće, jer ideje pripadaju idealnom poretku i dovršenim značenjima, dok se slike suprotstavljaju idealnom poretku bića i hijerahijskom poretku stvarnosti. Upravo nas time izazivaju slike Luke Tripkovića.
Geometrija i geometrijski oblici, zbog toga, svojevrsne su šifre koje nas pozivaju na tumačenje iz kojeg je isključeno naše znanje geometrije, a uglovi i perspektive nisu tu da bi nas, svojom geometrijskom neumoljivošću, uputili na stvarnost ideja koje bi, verujemo, slici morale da prethode – kalifornijske kuće nastale su krajem četrdesetih godina dvadesetog veka kao socijalni projekat za jeftino, a udobno stanovanje – već da bi nam ponudili odgonetku slike u istom pokretu u kojem nam, umesto poznatih prizora, nude šifre.
U šifri se nalazi njena odgonetka. Kakvog bi, inače, smisla imalo praviti studije kalifornijskih kuća, ako bismo na platnima prepoznavali kalifornijske kuće? Zbog toga je nužno aktivno prići Tripkovićevim platnima: ne kao prizorima koji mirno čekaju da budu prepoznati, već kao igrama čija pravila tek treba shvatiti da bismo u igri učestvovali.
Potraga za značenjem unutar slike
Posmatrač Tripkovićevih slika, zbog toga, nije izvan igre, on nije puki posmatrač koji sedi na pristojnoj udaljenosti od terena i koji se u igru ne meša da je ne bi, poput egzibicioniste koji go utrčava na fudbalski teren, pokvario, već u njoj učestvuje na način tumača koji činom tumačenja slike nastoji da prozre pravila igre. (…) S jednom, doduše, važnom razlikom u odnosu na klasičnu igru: ako pravila igre unapred određuju igru, uslov Tripkovićeve slikarske upravo je to što nema unapred datih pravila.
Posmatrač ne prepoznaje igru na prvi pogled (jer vidi kalifornijske kuće). Zbog toga on igru uči u samom činu posmatranja. Zbog toga mora da zaboravi ono što je znao da bi video ono što mu prizor kalifornijske kuće nudi.
Koliko verujemo onome što vidimo
Kada Magrit ispod slike lule napiše da to što vidimo nije lula (ceci n’est pas une pipe), on, u vrtoglavom paradoksu, kaže sledeće: naravno da to jeste lula (a da šta bi drugo bilo?), jedino što ne dobijate ništa ukoliko u luli na platnu prepoznate lulu. Ne verujte ovome što vidite ne zato što vas oči varaju, već zato što učestvujete u igri čija pravila upravo učite, pa, samim tim, ne verujte ni onome što piše jer slova nisu slova (kao što ni lula nije lula), već igra ogledala stavljenih jedno naspram drugog (la mise en abyme). Tekst u slici nije, naprosto, tekst, već element slikarstva koji se, budući odraz sebe samog u ogledalu postavljenom nasuprot drugom ogledalu, umnožava do u beskraj i, na taj način, ne znači ono što bi, inače, značio izvan slike.
Kada Luka Tripković verno prenese kalifornijsku kuću na platno on to radi da bi paradoks gledanja – istina je uvek negde iza onoga što vidimo – preokrenuo: nema ničeg iza platna, platno nije ništa „htelo da kaže“ pošto je već sve reklo.
U istom gestu Tripković preokreće i paradoks značenja: prizor na slici, koliko god bio poznat, ništa ne znači izvan igre u koju posmatrač ulazi odustajući od onoga što zna. Istina slike, utoliko, nije izvan nje.
Ne vidimo mi na platnu kalifornijsku kuću, nego splet hromatskih odnosa i linija. I tek tada, tek kada odustanemo od toga da znamo šta je na slici, počinju da se roje značenja oslobođena tereta prethodnog iskustva. Otud jasnoća prizora i čistota svetla, a ne zato što je u Kaliforniji jako sunce.
(odlomci iz teksta Ivana Milenkovića)
Biografija
Luka Tripković je rođen 1989. goodine u Valjevu. Diplomirao i doktorirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde je trenutno zaposlen. Objavio dva romana koji su zapaženi od strane NIN-ovog žirija, a tekstovi su mu objavljivani u Nedeljniku, francuskom L’OBS, američkom Newseek. Povremeno piše za nedeljnik Vreme. Radovi mu se nalaze u privatnim i javnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.
