Zašto volimo mačo muškarce? Kakve veze imaju suplementi, psihopate i ženski romani? Ili kako me je Andre Huberman vratio na čitanje Patricie Higsmith. Da nije nešto iz detinjstva? Pričajte mi o svom detinjstvu… Naravno i pre ove kičaste improvizacije u psihoanalitičkom ključu, već i pitanje naježi sve sitne pore na mom telu. Prvo što mi na pamet pada su reference iz popularne kulture koje kreću da se vrte u glavi kao na ringišpilu. Prva je, razumljivo Silvija Plat i pesma Daddy:
Every woman adores a Fascist,
The boot in the face, the brute
Brute heart of a brute like you.
On ima četrdeset osam godina i nikad nije bio oženjen. U jednom intervjuu iz prošle godine kaže da bi voleo veliku porodicu. Pitam se, tiho za sebe – kad? Moj tata ima jednu super rečenicu koju stalno ponavlja na temu ženidbe. Ona, kao i mnoge druge njegove lakonske izjave glasi: Oženi se ko hoće da se oženi. Tačka. Oženi se ko hoće da se oženi. Jednostavno je tako, lako. Ljudi koji kažu da bi voleli veliku porodicu, ali eto imaju četrdesetosam godina i ništa što liči na to – jednostavno lažu. Možda je preoštro reći da lažu, ali ne govore istinu, potpunu istinu i ništa osim istine. Možda istina žele veliku porodicu, ali pre nje žele ferari ili žele bogato seksualno iskustvo ili ispred te velike porodice stavljaju dnevnu fitnes rutinu, ne znam. Znam samo da većinu porodičnog čovečanstva čine ljudi koji su porodicu “ostvarili” u dvadesetim ili ranije.
Žitije Endrju Hubermana se može svesti na jedan mali, opet – porodični – sinopsis.
Bio jednom jedan dečak i dečakova porodica bila je srećna sve do jednog dana kada se dečakova porodica raspala. Dečaka su poslali u svet. On je propatio, pronašao lek, otkrio je nauku i vežbanje. I postao je snažan. – Kerry Howley
Zidanje sneška
Sećam se da sam prvi put čula za njega, kada je neku njegovu misao sa twittera podelio jedan drug sa treninga. Nešto o motivaciji. Pred nama se ukazao doktor neurobiologije, popularan, bogat, zgodan i duhovit. Šta tu ima da se ne voli? Uveliko on je imao podkast i svetsku slavu. Nisam impresionirana star-naučnicima ili star-lekarima, a posebno ne lekarima koji koriste svoje diplome iz jedne oblasti za “jevanđelje” iz druge oblasti bilo da su Mate ili Nestorović. Još sam manje zadivljena savremenim muškim idolima kao što su Joe Rogan ili Jordan Peterson, Dan Bilzerian pa i Andrew Tate. Nekako, Huberman je svom tom zamešateljstvu odolevao.
U javnosti je bio poznat po svojoj specijalnosti – neurobiologiji, nije imao zapaljive stavove – a bio je mačo. Baš onakav mačo kakav nam je potreban – obrazovan, duhovit i ugodan. (Kad kažem ugodan mislim da ne viče kao Joe Rogan, i nije očigledno izmešten iz realnosti kao ovi ostali). Ipak, zastupao je tu istu liniju sveta muškaraca – pomalo staromodne stavove o “pravom muškarcu” dok živi život poželjnog neženje, bez ijedne žene na vidiku. Mada sad kad mislim, to je možda i neka vrsta taktike da bi se i žene ložile. Da, zapravo, ne mogu da kažem žene, ali u svoje ime bih priznala loženje muškarce koji izgledaju i ponašaju se kao mačo, uz nadu da oni to zapravo nisu.
Rušenje sneška
Naravno, to nikad nije cela istina. Fali gručomarksijanski zaključak – Možda izgleda kao idiot, i priča kao idiot, ali neka te vas to ne zavara. On zaista jeste idiot. A po potrebi se reč idiot može zameniti rečju mačo, mada i ne mora. Jasno je.
Sve je počelo relativno umereno – kako i inače počinje. Huberman je bio naučnik koji savetuje uredan san, vežbanje i izbegavanje štetnih supstanci kao što su kofein i alkohol. Danas je to spektar različitih razgranatih saveta za bolji život. Industrija suplemenata koji se piju da bi se “biohakovalo” propadanje organizma, da ne kažem normalno starenje. Neki od saveta uključuju prilično bizarne rituale kao što je spavanje sa trakom preko usta, kupanje u ledu ili infracrvena svetla nakon zalaska sunca. Meni to ništa nije strano, budući da sam i sama bila zaluđenica zdravog života pre desetak godina. Baš zato što mi je poznato, odvratno mi je.
Optimizacija muškaraca nije nužno najbolji ishod
I šta više, Hubermanova “optimizacija” muškaraca me neodoljivo podseća na Eastonovog Američkog psiha. Patrick Bateman, ali i mnogi njegovi kolege su ljudi zdravih rituala svog vremena. Tada su muškarci koji drže do sebe uzimali steroide, išli u solarijume, nosili ledene obloge protiv podočnjaka, pilinge za lice i telo, šampone sa B vitaminom i tako dalje. Suplementarna rutina je bila dosta skromnija – dva Advila, multivitamin i tablete magnezijuma. Jutros sam pročitala kompletnu listu suplemenata koju preporučuje Andre Huberman i ona izgleda ovako:
NMN: 1-2 g
NR: 500 mg
Tongkat Ali: 400 mg
Fadogia Agrestis: 600 mg, cycled
Zinc: 15 mg
Boron: 2-4 mg
Magnesium L-threonate: 140 mg
L-Theanine: 100-300 mg
Apigenin: 50 mg
Omega-3 Fatty Acids: 2-3 g EPA
L-Glutamine: 1 g
Creatine: 5 g
Vitamin D: 5000-10,000 IU
Grapeseed Extract: 400-800 mg
Multivitamin
Sve ove supstance mogu se ugrubo podeliti na tri dela, energetske i kognitivne boostere, stimulatore testosterona i suplemente za lakše uspavljivanje i bolji san. Boys will be boys, ako ništa uz pomoć suplemenata.
Djelovi malog ostali su nezapisani
Želela sam da pišem o knjizi Boy Parts (Djelovi malog), i ogromnom literarnom uspehu Elize Clark, uz istovremeni autorski neuspeh, ali onda mi je Nikola poslao tekst iz novog New York Magazina. Mehanizmi kontrole Andrea Hubermana: Zavođenja u privatnoj i javnoj sferi najvećeg pop neuro naučnika. Kakav longread. Naravno da sam poslala svim drugaricama. Nismo lude. Lik je izgleda psiho. (Bez obzira na sve demantije koji su stigli od njegovog glasnogovornika.)
I nije to nešto daleko od teme o kojoj sam želela da pišem. Kad kažem autorski neuspeh Elize Clark, mislim na upisivanje u listu mnogih književnih autorki među kojima sam i ja, koje su pokušale i nisu uspele da napišu lik žene psihopate. (U duhu priče o ravnopravnosti, često u šali kažem: Čak i veoma zla žena nikad ne može biti psihopata kao običan muškarac).
Među ženama koje su pokušale i – neuspele su i Caroline O’Donoghue i Emerald Fennell (Promsing Young Women), Gillian Flynn (Gone Girl), Susanna Kaysen (Girl, Interrupted) i mnoge druge bestseler autorke. Na jednom tasu vage strane stajaće American Psycho Bret Easton Elisa i svaka će knjiga biti bez pitanja upoređivana i gubiće u tom poređenju. Dakako postoje i postojaće u književnosti žene ubice, preljubnice, čedomorke ali ni jedna od njih ma koliko zločin koji je počinila bio strašan neće prići besmislenoj surovosti Patricka Batemana. Zašto je to tako? Ovo pitanje me zanima.
Pitanje ili dva?
I ovo pitanje se dalje grana na dva pitanja. Prvo se odnosi na književnost i srodne umetnosti a drugo na društvo – zašto ne verujemo ženskim likovima da su psihopate? Kada kažem psihopata, mislim upravo tako kolokvijalno kako se u narodu kaže za hladnokrvne zločince, najčešće ubice, ali i sve ostalo. Žene su u društvu doživljene ili kao osvetnice i ubice iz strasti, često i neuračunljivosti. Jedna od važnih tema je da se ženama u društvu, pa i ženskim likovima u književnosti oduzima mogućnost da budu prosto loše, pametne, proračunate, zle. Bez neke posebne pozadinske priče. Medeja je duboko povređena, Beatrix Kiddo i sve njene drugarice ubice (Kill Bill) su nesrećne, osvetnice…
Nemam odgovor na ovo pitanje.
I onda se setim jedne… O njoj još uvek nije napisana knjiga koja će postati film, ali ona – ona bi bila idealna jer bi razbila matricu u kojoj živimo. Talentovana gospođa Ripley. Patricia Highsmith, književna stvoriteljka talenovanog gospodina Riplija. Likovi koje je stvarala Patriša Hajsmit su ono što bismo mogli zvati psihopate jer je njeno osnovno polje bavljenja bilo pitanje izgradnje identiteta i morala.
Egzistencijalistička pitanje posleratnog vremena u kome jedan potpuno novi svet nastaje na ruševinama starog, bilo je ključno za mnoge autore koji su živeli i radili tada. Kao čitateljka to nisam isprva mogla da razumem jer sam mislila da su krajem drugog svetskog rata u svetu okončani obespravljenost žena, rasizam i homofobija.
Iz perspektive studentkinje umetnosti mislila sam da je još i predratni svet avangardnih pisaca, umetnika i mislioca stao na put tim retrogradnim težnjama koje je nacistička nemačka prigrlila kao svoju zaostavštinu. O koliko sam malo znala. Žene su u USA ostvarile pravo na abortus tek 1973. kada je nakon Roe v. Wade, vrhovni sud pesudio da ustav čuva ženino pravo raspolaganja sopstvenim telom. U Kanadi je rasna segregacija u školama trajala do 1983. godine, a čak do 1996, kada se uzmu u obzir starosedelački narodi. U Finskoj je homoseksualnost bila ilegalna do 1973. godine.
Ko je Patriša Hajsmit?
Patriša Hajsmit nije bila zanimljivija od svojih likova, ali je u svojoj ličnosti sadržala iste one osobine koje su kod njenih maestralo napisanih likova razrađene do apsoluta. Zamišljam je kao Lepu Lukić na turneji, ženu okruženu muškarcima i ženama koje plene izgledom. Zamišljam je duboko problematičnu u odnosima, kao Anne Sexton sa životnim instinktom.
Zamišljam je kao ženu sa imposter sindromom u visokom društvu, u društvu profesionalnih pisaca visokog kalibra, među strejt ljudima, u društvu autovanih lezbejki tog vremena. Da li bismo Patrišu Hajsmit zvali predatorkom danas? Zamišljam kako li je izgledao susret sa Trumanom Capoteom i da li su njih dvoje, najpoznatijih social climbera ikada mogli da budu zajedno, u istom društvu.
Pitam se zašto je tako strasno mrzela Flanery O’Connor koja je takođe bila na književnoj rezidenciji Yaddo, kojoj je Highsmith naposletku ostavila svu imovinu. U biografiji koja se zove Talentovana gospođica Hajsmit, Joan Schenkar prepričava kratak događaj sa Yaddo rezidensa koji ne govori puno. Dok su ostali pisci ekscesivno pili, duboko religiozna Flaneri je ostala zagledana u lik Isusa na drvenom tremu, što je Patrišu, ubeđenu ateistkinju i u krajnjem slučaju alkoholičarku dovelo do ludila.
Ko bi mogla da bude Patriša Hajsmit?
Fiktivni lik te žene, te psihopatkinje morao bi da bude mnogo kompleksniji od likova kakvi su Patrik Bateman i to je ono u čemu sve ove autorke greše. Nije moguće napisati jednostavan ženski lik kao što se piše jednostavan muški lik, jer to nije stvarno.
Muški lik može da bude zgodan mačo muškarac, uspešan i obrazovan za koga se onda ispostavlja da je con artist, da ulaže enormnu količinu vremena u laganje drugih bilo da su saradnici ili žene, da postoji ogromni procep u odnosu na ono šta propoveda i šta radi. Svi u njegovoj blizini se osećaju sluđeno, zavedeno i važnije – niko nema celu sliku. Svačija slagalica je samo par godina koliko odnos traje. Tako je i u Ispovestima varalice Feliksa Krula (Tomas Man), tako je i u Američkom psihu (B.E. Elis) i u Talentovanom gospodinu Ripliju…
Kod ženskih likova koje sam možda prebrzo okarakterisala kao neuspešne, matrica ostaje ista ali mi ih ne posmatramo isto. Lepa žena nije jednak lik lepom muškarcu. Lep muškarac je dodatak na ono što je glavna predrasuda o muškom rodu – da su pametni ili bar racionalni, proračunati ili bar promišljeni.
Niko ne preispituje inteligenciju Bejtmena ili Krula.
Gradeći likove izuzetno lepih žena, autorke ih nesvesno izlažu glavnoj predrasudi o ženama – da su glupe. Stoga se deo u kome su one proračunate prestupnice oteže u besmisao a čitaoci i dalje ne ostanu ubeđeni u to. U najboljem slučaju sve te žene postaju “napaćene” ili žene koje je nešto u prošlosti nateralo da se svete. Čak i kada autorka kao što je Eliza Clark potroši sijaset strana da opiše koliko je obična, normalna i srećna porodica u kojoj živi njena junakinja. I u toku romana a i kasnije, u kritici junakinja Irena biva okarakterisana kao borderlajn ili psihotična, dok se o zločinu koji je počinila još uvek raspravlja – da li se uopšte i dogodio ili je plod njene uobrazilje.
Da li nas društvo tera da žene opravdavamo nesrećama koje su doživele ili je zaista tako?
I obrnuto, da li možemo naći opravdanje za ponašanje bilo kog poznatog psihopate iz književnosti? Da li nam bitnu ulogu kod profesora Humberta igra njegova trauma iz mladosti? Da li je Ripley ubica jer ga je na to naterao težak život ili svetska nepravda? Zašto muškim likovima lako poverujemo verujemo da uživaju u činjenju lošeg, a ženi ne?
Ne bi nas bilo lako uveriti da je mačo lik zao da to već jednim delom sebe ne mislimo. Isto kao što nas je teško uveriti da je lepa žena pametna. Jednostavno živimo u takvom društvu.
Dekonstrukcija mačo ideala jedna je od tema romana Boys Parts, i nimalo slučajno Eliza Clark pominje finskog umetnika Touko Laaksonena, poznatijeg kao Tom of Finland. Stereotipna predstava predimenzioniranog gej muškarca sa kožnom kapom i jaknom koja se kopča ukoso, u beloj majici i uskim farmerkama – potiče od njegovih crteža. Zapravo potiče od lika koji igra Marlon Brando u filmu Divlji iz 1953. godine. Brando i prenaglašena mačo estetika pedesetih – bili su ključ da umetnost Touko Laaksonena izađe iz ormana, i pojavi se pod pseudonimom Tom prvo u Americi a onda i u celom svetu. Za to vreme Touko je bio direktor marketinške agencije McCann Ericsonn u Finskoj, živeći svoj obični život tokom dana. U drugom životu bio legenda LGBT+ umetnosti u njenim najbujnijim fazama – pre epidemije AIDS.
Mačo ideal je kao neka vrsta priče o đavolu. (Ana Nikolić plays softly in background)
Kao obrnuta priča o princu žapcu. Ne poručuje nam da izgled vara i da se iza ružnog pačeta, mačeta, žapca krije divni princ. Suprotno – izgled je to što jeste. Mačo tip je brutalni frajer koji izgleda kao grčki bog i ponaša se tako – kapriciozno, poročno, silovateljski i zločinački. On ne govori istinu, već proglašava šta je istina uopšte.
Iz tog ključa je nemoguće pisati o ženi.
Jedino što mi pada na pamet je knjiga koja bi razotkrila da je mastermind zločina koji stoji iza jednog od najpoznatijih psihopata na svetu – u stvari žena, njegova autorka. Uz biografske crtice o tome kako je gajila puževe i nosila ih na prijeme, teško je da bi se neka od biografija Patriše Hajsmit okaraterisati kao psiho materijal. Najviše što su ponudili biografi bilo je da je „liberalna rasisitkinja i mizogina lezbejka“.
Ili možda nije nemoguće?
Međutim, danas sam čitajući blog o Njujorškom životu iz četrdesetih naletela na vrlo zanimljiv članak. U osnovi sažetak mnogih biografskih nota o Hajsmit, ali sa posebnim osećajem za detalj. U ovom članku, autorka pažljivo izdvaja detalje o proganjanju iz njenih dela – i uklapa ih sa biografskim podacima.
Poznato da je njena retka “srećna” priča, lezbejski roman Cena soli izašao pod pseudonimom a tek kasnije priznat i potpisan njenim pravim imenom. Taj se roman smatra srećnom ljubavnom pričom u kojoj se mlada prodavačica iz robne kuće zaljubi u prelepu ali nesrećnu bogatašicu koja kupuje poklon za ćerku i one posle mnogo peripetija ipak završe zajedno a majka uspe i da se izbori za starateljstvo nad ćerkom.
Tako reći jedna bajka.
Roman zasnovan na autobiografskoj crtici jer je i mlada Hajsmit radila u robnoj kući i zaljubila se u ženu koju je upoznala tako. Biografska crtica sadrži i detalje da je Patriša saznala lične podatke gospođe Senn te je odlazila i zagledala njen život kroz prozore kao prava stokerka, psihopatkinja. U dnevnik je pisala nasilne fantazije ženi, koju je u stvarnosti potajno proganjala.
Biograf Andrew Wilson otkrio je i druge detalje o Carol iz stvarnog sveta koje autorka romana nije znala, a koji bi bili idealni da se izgradi lik nalik onima iz romana Patriše Hajsmit. Prava Carol, odnosno Katarina Sett se posle serije nervnih slomova ugušila u porodičnoj garaži 1951. godine, pre nego što je uopšte i izašao roman Cena soli, odnosno Carol. Terry Castle u članku The Ick Factor naglašava ipak taj problem – jako teško je lik žene, lezbejke izgraditi izvan stereotipa samoće, nesreće, neprirodnosti, usuda, nelagode i abnormalnosti.
Možda smo na tragu nekog lika
Tek možda nekad, kada se u svetu postigne veći stepen ravnopravnosti – moći ćemo da zamislimo ženski književni lik koji je čitaocima privlačan i odbojan jednako kao prosečni mačo. Lik će da svetli kao lampa o koju se sprže bubice privučene izvorom te svetlost. Koliko god da se borili da nam postane nemio – taj lik će i dalje pleniti svojom antiherojskom zavodljivošću.
Kao čitateljki, pomalo mi je nepravedno da gotovo svakog dana pročitamo o nekom poznatom sportisti, reditelju, naučniku za koje se ispostavi da su bili odvratni likovi. Žene se otkače nekim nimalo kontroverznim “lezbejka koja mrzi žene”, kao u slučaju Patriše Hajsmit. Priželjkujem dan kada će se javnost podeliti oko razotkrivanja neke žene kao predatorke, zlog masterminda.
Navijam da onda jedni savremenici govore kako je ona pretalentovana i treba odvojiti lik i delo autora dok će drugi verovati da striktno treba prestati sa konzumiranjem dela te autorke. U trenutnom svetu, jedino što mi pruža čitalačko zadovoljstvo jeste udruživanje žena u razotkrivanju psiho muškaraca. To u literaturi nije često viđeno, čak ni Hajsmit nije smislila – a ni mislila o tome iako svi govore kako bi da je poživela duže i Ripli sigurno dolijao.
Možda nismo
U slučaju tek pomalo interesantnog raspleta o Hubermanu, prvo su to bile dve žene. Sara, majka dvoje dece koju je Huberman optuživao za nemoralnu prošlost dok ju je varao i Eva, poznata glumica koju je ubedio da imaju nezaštićen seks. Sara je stokovala Evu, a onda je došla i Alex koja je na instagramu lajkovala svaku Sarinu sliku. Zatim su napravile grupni čet kome se pridružila i Mary, ljubavnica iz Teksasa. One kažu kroz šalu ali u terminima javnog i reproduktivnog zdravlja – sve su spavale jedne sa drugima. Danas ih ima puna grupa za dopisivanje.
Dok društvo ne bude spremno za ženske likove koji mogu sve – pa i da budu zle, imaćemo ženske likove koji su najveći muški strah. Žene koje su solidarne. Nasumične žene koje su između sebe razotkrile laži, manipulacije i druge vrste nasilja.
Kad bolje razmislim, možda sam tekst mogla završiti isto kao što sam i počela. Zašto volimo da – mrzimo – mačo muškarce? Silvije Plat je napisala fantastičan kraj pesmi:
Daddy, daddy, you bastard, I’m through.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Louis Hansel on Unsplash
