O čemu sanja Pedro Almodovar: Istorija jednog reditelja je istorija jedne zemlje (a sada je i knjiga)
U Madridu 1980. godine, klima je neobična. Smrt diktatora Franciska Franka pet godina ranije dala je novi život španskom društvu. Nakon decenija cenzure, Madrid postaje prestonica novootkrivene stvaralačke, onda seksualne i, zapravo, egzistencijalne anarhije. Umetnost, i to posebno muzika i film, alat je za uspostavljanje novih sistema vrednosti, u kojima je ultimatum jedino vladavina apsolutne slobode. Pokret znan kao la movida madrileña formirali su i vodili kritički umovi koji će kroz tekstove pesama, scenarije, performanse i odevne kombinacije izvojevati novi modus operandi španske kulturne prakse – i društva u celini.
U tim oslobodilačkim pohodima, Pedro Almodovar prikazuje svoj prvi film.
Ono što je usledilo je (postalo) istorija – jedne zemlje, pretočena u opus jednog čoveka.
Pedro i njegove žene
Tokom pedeset godina duge karijere koja (na našu radost) još uvek blagodonosi, Pedro Almodovar dao je glas jednom pokretu, prostora jednoj ideologiji, jednoj boji, i mnogim ženama. Pepi, Luci i Bom bile su prve, a svaki naredni film koji je nastao od tog prvenca pripadao je njihovom univerzumu. Almodovarove žene nose mnoga lica, karaktere i različite oblike seksualnosti, neke od njih su i muškarci, ali je zato svaka slobodna u svojoj ženstvenosti, kakvom god se ona manifestovala. Otklonom od konvencionalnih narativa, bojeći kadrove u crveno, Pedro je (bio i ostao) usamljen primer iskonske feminističke ofanzive u muškom stvaralaštvu. Ako je male gaze stvaran (a ne imaginacija psihoanalitičke teorije), onda je Almodovarovo delo dokaz da taj pogled može biti fokusiran drugačije.
Crveno, volim te, Španijo
Crvena je boja sangrije, gaspaćo supe, koride i flamenko haljine, crvena je boja Španije. Pedro je njeno ogledalo, otuda je sve rumeno u njegovim kadrovima. Međutim, šta je starije – vrednosne koordinate savremenog španskog društva ili Pedrov prvi film – teško je razlučiti. Razdvojiti njihove tokove bio bi mukotrpan, ako uopšte moguć proces, s obzirom na to da je Almodovarova kinematografska misija vremenom postala politički i moralni cilj Španije. Vibrantni fiktivni univerzum prelio se u društvenu utopiju kojoj teže, a kojoj su se, zahvaljujući Almodovarovoj istrajnosti (zbog koje je njegove filmove teško analizirati odvojeno) – i približili.
Kako je u tome uspeo, Almodovar piše u knjizi Poslednji san, objavljenoj u Španiji prošle, a kod nas, u prevodu na srpski, tekuće godine. Držeći se domena auto-fikcije, u koji je najeksplicitnije zašao pretposlednjim dugometražnim ostvarenjem Slava i bol (šp. Dolor y gloria), nastavlja životno pripovedanje u proznoj formi. Kolekcijom kratkih priča priziva ljude i oživljava trenutke koji su ga od subverzivnog hroničara onog Madrida 80-ih načinili jednim od najvažnijih sineasta današnjice.
Foto: IMDb, laguna.rs
