Ponekad sam kao dete, doduše dobro dete, ok dete. Potrebno mi je da ne znam koliko daleko treba da idemo. To i nije tako teško jer u glavi sporo preračunavam iz milja u metre. Pogledala sam samo ovlaš – od Chapel Roada do Portreat Beacha je 3.3 milje. U najgorem slučaju sedam kilometara u jednom smeru. Bolje da ne mislim. Namerno nisam pogledala detaljnu pešačku rutu, nisam pitala tačno “kuda ćemo ići” i nisam izračunala koliko je to vremena. Nisam zapamtila da treba i da se vratimo. Dopuštam da me laže, kao da sam dete. Znam da jedino tako mogu da krenem na put.
Pokušavam da uporedim tu distancu sa nečim, ali ubrzo gubim interes. U Engleskoj ne kažemo selo nego countryside, ali ja znam da je to selo. Od ključne je važnosti da sada odmah izađemo jer sutra je radna nedelja i to znači da neću ići nikuda pet dana. Zanimljivo je da inače vodim borbu sa nevoljnim izlascima iz kuće, a ovde, kada sam praktično osuđena na kuću, kratke izlaske u toku vikenda ili praznicima, u stvari, iščekujem. Pažljivo pripremam šta ću obući kao da je važno, na selu smo. Uvek posle pitam Gorana šta će i onda se presvučem. Tu igru igram godinama.
Juče sam išla u martinkama, haljini i mantilu.
Došli smo do kraja puta na obali kod Porthleven Beach Cliffs jer je put odnelo more. Litica zvrji prazna. A kada smo morali da idemo u brdo, moje nedovoljno savitljive cipele nisu se pokazale kao najbolja obuća. Kao da to nije dovoljno dok sam mrtva gladna sedela u zalogajnici u Newlynu, prišla mi je devojka koja po godinama može da mi bude ćerka, da kaže kako joj se veoma sviđa moj stil.
– Volela bih da kupim martinke, samo nekako, ne znam da li bih ih nosila, tako su teške, i sve u meni želelo je da uzdahnem mrzovoljno kao da imam sedamsto godina ali sam se umesto toga oduševila.
– E konačno da neko kaže! i taj neko je devojčica iz generacije čije priznanje očajno tražim jer ne mogu da se suočim sa starenjem. Zaverenički odnos sa nepoznatom devojkom ulepšao mi je dan.
Nekad mi svaka rečenica koju izustim deluje staro, tako staro hiljadu godina staro. I kad dođem kući, samo pišem o starima. Cela nova zbirka priča govori samo o mladima i o starima, samo me to zanima. Srednje godine, u kojima sam sad verovatno, zvuče tako bezveze. Osrednje.
Ljudi od prošlosti prave uvek nešto, pogotovo pisci.
Ne samo pisci. Goran mi je više puta ubeđeno pričao kako su kao mali on i brat radili u polju. Možda sam previše cinična, ali uz mog brata navikla sam da filtriram takve priče. Nekada roditelji prosto ne znaju šta će sa decom kad ima da se obavi neki posao. Daju im da rade, da se zanimaju. Da su im na oku. Deca kad odrastu, kad postanu zreli, “svoji ljudi” nekoj drugoj deci prepričavaju kako su “plastili seno” ili ložili vatru u planini. Nije da ja takva sećanja nemam, samo ispunjena su profanim detaljima. Neprihvatanjem, izrugivanjem, šalama, svađama, onim što su ljudi radili tada, a i danas rade.
U šetnji, uglavnom smo ćutali.
Svako je bio sam sa svojim mislima. Sve što pogledam oko sebe podsećalo me je na vikendicu u Debrcu. Malo talentovaniji pisci rekli bi kako su odrasli na selu, među kravama. Istina je da se ja sećam da krave nisu bile naše i da ih je bilo najviše osam. Sećam se vrlo detaljno štale. Nije bitno koliko sam imala godina, pet ili petnaest dočekivalo me je uvek isto smrad mokraće pomešan sa slatkastim mirisom suve slame i rečenica “Evo, krava da vidite”.
Sad sa ove distance, ne znam da li su ljudi na selu toliko uvereni da gradska deca nisu videla kravu da se ne sećaju svih naših poseta ili je to neki ne tako suptilan način da se potvrdi sopstvena vrednost. Važnost postojanja krave. Važnost rada ljudi na selu. Svaki ulazak u štalu, još jedna šala, još jedna uvreda koja nije uvreda nego to nešto. Uvek idem i obilazim sve životinje, o njima nemam nikakvo mišljenje, ne plašim se, ne volim ih – samo ništa. Jesmo li gotovi? Kad neko kaže da smo gotovi onda odem u najudaljeniju sobu, uzmem knjigu i više nikad ne izađem.
Na selu mi je uvek bilo užasno.
Ne zato što ne volim prirodu, saznaću kasnije. Ne volim poniženje. Te male šale na račun nekih građana sa kojima isto ne saosećam ali sam u prisilnom taboru sa njima, grube šale, komentari na račun izgleda i ponašanja, činile su da želim da nestanem.
Ne samo sa sela, nego uopšte. Da pišem o sebi, bila bih lik koji književnost ni čitaoci ne vole. Ne mogu ni da se napregnem da slažem ili ulepšam istinu. Na selu sam postala stidljiva. Na selu su me prozvali uobraženom. Istina, u mojoj porodici, budući da je velika to nije bilo ništa neobično.
Svaka generacija je imala po neku koja je kao ja. Jedna koja gaji cveće u sred vinograda. Jedna koja sedi u sobi i nikad se ne pojavljuje. Jedna koja se raspravlja oko politike sa muškarcima. Jedna koja izađe iz kuće psujući. Jedna koja ostavi sve to i ode u pičku materinu.
Selo ima te – samo o njima nema puno knjiga, nema memoara. One su uvek sporedni likovi, tužne nevoljnice koje su suprotnost svemu onome što selo predstavlja – najlepša idila iz koje ljudi crpe svoju inspiraciju. Pisci pogotovo.
Selo nije uvek bilo otužno.
Selo je imalo dva uzvišenja, između kojih je dolina. Zvala se jednostavno jaruga. Poneko jutro bi me deda pitao da zajedno idemo do prodavnice i kupimo novine i doručak. Išla sam sa njim zato što ga volim, nije da sam ikad volela da se šetam uzbrdo i nizbrdo. Leti mi je taj put izgledao beskrajno. Deda se nikad nije setio da mi ponese kačket.
Zamolila bih ga da mi kupi sladoled u prodavnici. Sladoled pre doručka samo deda može da kupi. (Svoj deci želim da budem samo deda.) Vraćali smo se i činio mi se uspravan i velik, poseban čovek. U školu je išao svakog dana istim ovim putem i vraćao se. Činilo mi se kao da je to beskrajan put.
Drugim danima, deda je išao sam da kupi novine i ostalo. Da sam u priči, znam da bi ljudi mislili sve najgore o devojčici a zatim tinejdžerki, devojci ili ženi čiji deda sve stariji ide svakog dana zajedničkog odmora do prodavnice i nazad, jednom, dvaput, nekoliko, bezbroj puta. Ima čak i bajka u kojoj je devojka na selu neverovatno lenja, ona spava ili čita.
Ko još čita?
Poljski wc smrdi više nego štala. Volela bih da ulepšam tu sliku, ali ne znam kako bih. Moja priča oko poljskog vecea je tragikomična kao i svaka druga priča u kojoj sam na selu. Kod komšinice sam morala da idem u wc, a desilo se da imaju samo poljski. Bilo mi je jako stalo da sve bude kako treba, kako ne bih osramotila ni sebe ni porodicu. Daske od kojih je sagrađen poljski wc propuštaju sasvim dovoljno svetla. Dno je otvoreno, kako bi se otpad redovno odnosio valjda.
Predug je ovo uvod, za antiklimaks u kome sam na dnu videla ostatke svojih Mikijevih almanaha koje sam pozajmila drugarici. Pogled mi je sasvim neplanirano ostao na činjenici da je iscepan baš jedan strip koji sam volela jer ima priču sa više završetaka što se dešavalo samo par puta godišnje u specijalnim brojevima.
Nemam nikakvo posebno sećanje na naprasnu reakciju. Nisam se naljutila ili zaplakala, čak se nisam ni nasmejala kao što bi uradila junakinja nekog romana. Samo mi je bilo jasno da su stripovi i knjige jako često dobri kao toalet papir. I ispred mene na mestu toalet papira, stajalo je još nekoliko stripova koje sam do tada brižljivo čuvala.
Čitaoci bi protestovali protiv te junakinje.
Ona sa radoznalošću i čuđenjem gleda u deliće stripova na dnu poljskog vecea. Čitaoci bi verovatno voleli neku junakinju koja se bavi nekim korisnim i lepim poslom. Volela bih da sam zapamtila nešto lepše, recept za kolač ili ukusno jelo posle teškog rada.
Zapamtila sam eto to.
U stvari lažem. Zapamtila sam kako mali miš proviruje ispod kuhinjskog elementa, krećući se podom od nabijenog blata u prizemnoj kuhinji. Sećam se kako moja drugarica čisti metlom od grančica štirka a njena baba govori kako je važno da ume da kuva i čisti da bi se udala.
Gledala sam u miša i razmišljala kako je baš sranje biti odrasla i udata jer si onda sama sa mišom u kuhinji, dok je baba tu nisam se plašila. Baba kao da me je čula kaže “Neću ja uvek biti tu” i pomislila sam jadna ja iako to nije moja baba i nije moja kuća i nije moj žvot.
Nesposobni za život
Neposobni za život, rečenica je koja stoji iznad mene, brata i svih mladih koji nisu izmaštali svoje boravke u selu pretvorivši ih u prelepe bajke. Hodam putem i tačno to mislim, kako sam nesposobna za život i nemam pojma šta bih uradila po pitanju miša ali i inače. Ljude gotovo da i ne srećemo.
Pokušavam da se setim imena svog cveća koje vidim – jagorčevina je primrose, kukurek je hellebore, zvončići su bluebells, maslačak je dandelion a narcis je dafodill. Prebiram pokušavajući da se setim kako se kaže visibaba, a ne vidim ni jednu visibabu. Okolo cvetaju božuri i ruže, u Engleskoj postoji ruža za svako godišnje doba.
Priroda miriše na belo cveće i badem, ali vidim samo beli cvet nalik zovi i kestenu na drvetu koje ima kožaste listove nalik na lovor. Cherry Laurel nikad ranije nisam videla, alli je još jedna od biljaka koje se sade da ublaže buku. Dok nisam bila u Engleskoj hedge bih prevela jednostavno kao živu ogradu i ne bih se više mučila razmišljajući o njoj. Dok se šetam između njiva i razgledam ogromna imanja Tehidy parka hedge je osim ograde i posebni ekosistem koji u svakom delu menja oblik.
Opterećena sam sećanjima na selo.
Vikendica se urušava svake godine sve više i više. Sa sela svi odlaze. Moji prijatelji danas kupuju vikendice van grada i to ne košta puno. Ljudi čitave kuće prodaju za pet, deset, petnaest hiljada evra. Mislim koliko bi koštalo da se vikendica popravi. Mislim o tome kako nema prilaz, mislim o putu kroz jarugu do prodavnice, mislim kako nisam bila na selu više od petnaest godina. Bar ne u vikendici.
Tačno dvadeset pet godina nisam tamo prespavala. Jelke koje smo sadili propale su. I stepenice za potkrovlje gde smo čitali stripove. Tamo su sada sigurno govna golubova, mrtvi golubovi i naravno živi golubovi – carstvo golubova u jednom. Sećam se da sam se penjala na krov da čistim oluke, ali toga se setim tek uz puno napora. Moja sećanja nisu ispunjena sećanjima na rad na selu. Imam bar toliko obzira da u svojim knjigama ne lažem besramno kao drugi.
Deo iz knjige
Knjige su mi pomogle da bolje shvatim, da prihvatim ono što mi je bilo čudno ili strano. U jednom prošlom tekstu nisam mogla da se setim odakle je deo knjige. Danas u šetnji sam se setila jer sam Markesovih Sto godina samoće čitala 1999. godine u selu.
Ošamućen od ove dve nostalgije, koje su se suočavale kao dva ogledala, gubio je svoj divan smisao za nestvarnost, da bi, na kraju, preporučio svima da napuste Makondo, da zaborave sve čemu ih je on učio o svetu i o ljudskom srcu, da se poseru na Horacija i da se sete, u bilo kom mestu se nalazili, da je prošlost jedna laž, da pamćenju nema povratka, da je svako staro proleće nepovratno i da je, čak, najluđa i najupornija ljubav u svakom slučaju samo prolazna istina. – Gabrijel Garsija Markes, Sto godina samoće
Kao samoispunjavajuće proročanstvo, lek za selo nalazi se u samom selu, pa bila to i knjiga iz koje ispadaju stranice i kojom će neko izvesno izbrisati dupe ako je papir dovoljno nežan. Razmišljam da li je papir mojih knjiga nežan ili bi se na njega neko, nedajbože, mogao poseći.
I novo proleće je nepovratno.
Iako i dalje zvuče dobro ove Markesove reči koje sam zapamtila kao da su molitva. U proleće 1999. godine, dostigla sam rekord sedenja u kući. Moj brat je sticao drugare, snimao radio emisiju, kupovao pa prodavao gitaru, bicikl, dešavalo se dosta toga. Meni se nije desilo ništa tako, tad još nisam znala da će mi to biti poslednje leto sa sestrama pre nego što se udaju.
Bila sam dosadna i ružna, pa ipak jedan dečko se zaljubio u mene i dolazio je da svira harmoniku pod prozorom. Istina, svirao je pesme koje zna uglavnom o Danijeli ali izazivao je samo podsmeh drugara, rođaka i moje dublje povlačenje u kuću i svet knjiga koji sam zamišljala isto tako, kao to selo, Debrc.
Samoispunjavajuće proročanstvo
U Debrcu, u dvorištu susedne kuće sam zamislila proročanstvo da će prvi Buendija biti zavezan za drvo a poslednjeg će pojesti mravi. U mojim mislima Aurelijano je zavezan za jednu jabuku Petrovaču za koju su uvek govorili da je zdrava ali je na njoj bilo mrava i crva. Ti mravi su verovatno oni koji će pojesti poslednjeg Buendiju, sa svinjskim repom.
U kupatilu koje je dodato na staru kuću u sedamdestim, kupala se lepotica Remedios, koja je izgledala ravnodušna prema svemu i o kojoj su mislili da je duševno zaostala, pre nego što su je leptiri uzneli na nebo. Propadanje i gašenje nije tako strašno u književnosti kao u priči običnih ljudi. Nema više ko da ore, nema nikog da hrani krave, neće biti dece, sve što su babe govorile, tačno je. Ne treba imati ćerke, ne treba razmaziti decu, ne treba čitati, na kraju krajeva.
Sve su pogrešno radili.
Tuđa sam večera i nerotkinja, miš koga sam se plašila, samo je to – miš u moru svih drugih strahova sa kojima se suočavam sama, odrasla. Ne žurimo kući, tuđa večera nas ne čeka spremna. Šetamo se kao da nismo prešli dvadeset kilometara i zašli u tri baš duboka kanjona na obrisima stena koje su zajedno sa pašnjacima otkinute od kopna i zaronile u more.
Nerotkinja ima i ovde. Lord Francis Basseta, prvog barona od Dunstanvilla nasledila je ćerka Frances, po specijalnoj odluci. Nada da će se naći muški naslednik nije se ostvarila a lord u čijem je vlasništvu bio Tehidy park od jedanaestog veka nije imao dalje naslednike budući da se Frances nikad nije udala. Tehidy park, inače najveća šuma u Zapadnom Cornwallu, prodat je 1915. godine.
Šetamo ovim mestom samo zahvaljujući nemogućnosti lorda Basseta da se ostvari kao otac muškog naslednika i dalje, zahvaljujući baronesi Basset što se nikad nije udala, ni rodila. Prva zabavna misao danas.
Hvala baroneso Basset!
Pričamo kako bi bilo dobro da imamo konja, cveće, neku kuću. Konja nikad nisam jahala, ali mogla bih da počnem. Ideja o konju pala mi je na pamet jer sam se iskaljala u jednom delu šetnje, jednostavno nije bilo šanse da zaobiđem žitko blato. Nisam naročito uzbuđena zbog fleke na patikama ali mislim kako bi bilo bolje da sam jahala konja. Za konja je to ništa. U vlažnom tresetu na podu vide se otisci potkovica.
– Znaš li da ovde samo žene jašu, pita me Goran.
– Primetila sam, kažem. Možda zato što su debeli, muškarci radije igraju golf. Treba ti baš skup konj ako imaš sto kilograma.
I zaista, u Engleskoj je pravilo da konj ne sme nositi jahača težeg od 10% njegove težine, za konja od pola tone, to je pedeset kilograma. Razgovaramo o sasvim nepovezanim temama. Umorna sam i ne mogu da održim koherentne misli. Smejemo se, ali zaista nisam zamišljala život ovako zabavnim. Život unapred otpisan kao kraj loze. Većina čak i ne razmišlja o tome, ne znam što sam se toga setila na ovaj veoma retko lep, prolećni dan. Još jedan kamenčić u obući, nedovoljno velik da zastanem, nedovoljno mali da zaboravim da je tu. Da sam na konju, bilo bi lakše, znam.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Keila Hötzel on Unsplash
