U ponedeljak izlazi prvi prevod moje knjige. Na nemački, jezik koji ne govorim. I pozvala me je moderatorka razgovora koji ćemo voditi, postavila mi je nekoliko pitanja. Jedno od njih je šta vaša knjiga može da kaže njemačkoj, to jest prije svega berlinskoj pubilici, i zašto bi je oni čitali u njemačkom prevodu. I tu sam stala. Jer ne znam.
Često se pitam šta ono što govorim uopšte može da kaže beogradskoj, vranjanskoj, hercegnovskoj ili bilo kojoj drugoj publici. Pre neki dan videla sam najavu za knjigu, koja je izašla pre dve godine u biblioteci u Bijelom Polju. Kada misle o Bijelom Polju ili bilo kom gradu van metropole, ljudi se svakako ne sete biblioteke.
Radila sam u gradu čija biblioteka ima 20000 aktivnih čitateljki i čitalaca. To znači da 20000 ljudi svakog meseca pozajmi bar jednu knjigu. Ponekad zamišljam tih dvadeset hiljada ljudi, ali ne polazi mi za rukom, pa zamišljam fudbalski stadion. Na tom stadionu ljudi dolaze i prolaze i čitaju. Teško je to zamisliti, ali eto postoji.
Kako zamisliti ljude koji čitaju?
Sad se trudim da zamislim barem deset nekih ljudi, nemica i nemaca, u Berlinu. Ali ne mogu. To je baš robija. Ne mogu baš tačno da objasnim zašto.
Pre desetak godina bio je u Srbiji francuski filozof Jacques Ranciere. Predstavljao je jednu od svojih najpopularnijih knjiga Učitelj neznalica. I dok je nisam pročitala postojala je kao bajka o francuskom nastavniku koji je predavao flamanskim đacima. On nije znao flamanski a oni nisu znali francuski, imali su samo tekst koji svi znaju – Avanture Telemaha. Tekst je omogućio i jednima i drugima da nauče ono što nisu znali i više – nauče da uče. Jer pretpostavlja se da svi ljudi imaju isti potencijal.
All men have equal intelligence.
Pre deset godina, probali smo isto. Povodom jedne izložbe u Berlinu, organizovalo se desetak prevodilačkih grupa u celoj Jugoslaviji i dijaspori. Svi su prevodili isti tekst – Čega je danas ime rat? rukopis Katarine Has. O savremenom ratu, ratu unutar mira.
Ljudi koji govore, srpski, hrvatski, bosanski, albanski, slovenski, nemački, engleski, francuski prevodili su tekst sa francuskog na svoje jezike i engleski. Zapravo sedeli smo i razgovarali o tekstu, reč po reč – ono što niko od prevodilaca nema vremena. Ali naš cilj i nije bio knjiga, već učenje i učenje o učenju, prolazak kroz tekst poređenje naših jezika i njihovo učenje. Sličnosti i razlike. Razgovor bez autoriteta. Učenje bez tutorstva, zasnovano na principima jednakosti.
Učitelj neznalica ne zna
Naravno, filozofski pristup konceptu intertekstualnosti, prevođenja i uopšte susreta različitih kultura svakako mi nije pomogao kada je došlo prevođenje mog teksta prvi put. Prvi prevodi su naravno bili na engleski jezik. Ne znsm kako bih opisala prvi susret sa svojim mislima preispisanim drugim rečima.
Prvo za čim sam posegnula je autoritet autora, kao što bi svaki ljutiti pisac na svetu. Kao da su moje reči bolje od tuđih. Od beskrajnog rada na tome, spasio me je samo kratak rok. I verovatno poštovanje prema prevodiocu s kojim sam tokom tog kratkog posla postala drugarica. Ali nikad nije rešeno do kraja. I drugi prevod i treći prevod nikako nisam uspela da se opustim da radim po onom principu da svi ljudi imaju jednaku inteligenciju. Da nisam pametnija ni bolja. Što se kaže u wellnessu – smrt ega.
Smrt ega my ass
Ego se baš brzo restaurira doduše. Jedino što sam uspela je, igrom slučaja, baš taj nemački. I o tome sam pisala u prvoj kolumni. Eto desilo se baš prvi put u jeziku koji nemam blage veze. (Sem rečenice Mihaela sme da vozi traktor, koja mi je dosta neupotrebljiva.) Bila je užasna kiša a ja sam živela tad u Šapcu javila mi se prevoditeljka koju sam već pokušala da odjavim i nađem drugarice kojima više verujem. Ne mogu da lažem nisam osoba koju odlikuje strpljenje, poverenje ni odsustvo ega. Narodskim jezikom reklo bi se vrlo naporna. Zapinjem oko svega.
Kad se javila bila je veoma ljubazna i mila a nisam baš otporna na divne ljude. Odmah sam je pozvala da dođe kod mene i da se družimo. Toliko o mojim principima i strogosti. Ipak kiša je bila i na kraju bio je to samo jedan zoom poziv. Ne znam šta je presudilo. Da li to što je već pročitala i prevela dve trećine knjige, da li što je imala pitanja ili to što se puno smejala tek sa svime sam se složila.
U stvari možda najvažnije je bilo što sam imala poverenja a nijedna od nas nije ni imala autoritet.
Sedele smo i razgovarale o tome kao onda pre deset godina u deset gradova. Kao da nikad nismo govorile ni jedan jezik i kao da je naše sporazumevanje i naš razgovor i proces prevođenja važniji od rezultata i našeg predubeđenja o tome. Kao da tekst stoji između nas u formi polugotovog testa od koga tek treba nešto da nastane. I mi se onda dogovaramo kako bi to trebalo da izgleda kao da postoji još jedna šansa i nije gotovo.
Zato ne znam šta bih rekla. Pitanje šta knjiga može da kaže njemačkoj, to jest prije svega berlinskoj pubilici – jeste izgleda samo ova priča o prevođenju. O odricanju od odgovornosti, od autorstva, o podeljenom tekstu i poverenju.
– Volela bih neprekidno da pričam o tvom radu, rekla sam prošli put kad smo se videle Marie i ja.
– Kako to misliš kad ti ne govoriš nemački jezik, pitala me je sa razumevanjem.
– Misliš da je tako loše? zasmejala sam se i onda smo se zaista puno smejale poverenju u kome je nekad čak i neprijatno uživati. Ili je samo meni nekad bilo neprijatno bez poverenja a sada mi je kad sam sve podelila mnogo lakše.
Nemam tremu, samo sam jako srećna.
Nemam odgovore i mnogo mi je lakše zbog toga. Osećam se kao da nisam ja ta koja iznosi robu na pijacu i čeka da se ona rasproda. Ne razmišljam o tome šta će biti u glavi nekih nemačkih čitateljki i čitatelja niti ih zamišljam kao book club niti kao stadion – izvesno.
Samo sam srećna što mi je pružena prilika još jednom da već odavno napisani tekst dobije novu bolju verziju. Da neko nekom pomogne da čuje, da reči dobiju drugi, bolji i adekvatniji oblik. Da se odmrznu i da idu u neke nepoznate kuće i dobiju neko drugo značenje tamo za kuhinjskim stolom, na terasi ili nekom nezamislivom mestu gde ljudi pričaju o onom što su čitali. Jer ionako većina ljudi na svetu nikad neće pročitati ono što pišem niti to može uraditi bez prevođenja. Ta misao me neviđeno odmara. Ta nezamislivost. Mislim da znam o čemu ću govoriti u Berlinu.
Prvi put me ne nervira što sam neznalica. Baš me uzbuđuje.
Fotografija: Tadas Mikuckis on Unsplash
