Hanifa Kureishija nisam nikad čitala. Da me pitaju drugarice da li sam čitala rekla bih „nisam, ali sam gledala film“. Zvuči kao vic ali stvarno je najbliže što sam došla Hanifu Kurejšiju kad sam u Beču u AirBnB stanu čija je vlasnica filmska radnica pronašla arhivu filmova iz 80tih i 90tih. Beča se nešto i ne sećam, sećam se drugarice i razvlačenja po stanu koji je imao neopisivo puno detalja. I filmova, gledale smo filmove. Među njima i Intimacy, koji je režirao Patrice Chéreau. Film je očajan. Nastao je inspirisan istoimenom pričom Hanifa Kureishija, ali govori o frajeru koji prati i proganja ženu sa kojom povremeno ima seks.
To, deda!
Hanif Kureishi sada leži u bolnici, nepokretan i svoje priče diktira članovima porodice, a oni ih tvituju. Kada sam pročitala prvu priču, bila sam pomalo zatečena. Budući da nikad nisam čitala Hanifa Kureishija, nisam to njegovo pisanje imala sa čim da uporedim. I moram priznati da sam bila na jedan sasvim uvrnut način uzbuđena njegovom veštinom da piše iz stanja paralize. Nije da mi se baš svidelo, više sam bila fascinirana. Današnje Z Gen drugarice bi uzviknule „To, deda!“ Nedostaje mi dužnog poštovanja.
Dok pišem ovaj tekst – koji je posvećen Kureishijevom poslednjem tekstu o kuninglingusu u kome uopšte i nema kuninglingusa – otišla sam na njegov tviter nalog. (Moram da izrazim i pomalo hejta što oralni seks odnosno lizanje žene zove latinskim nazivom, doduše ima jedna prelepa poetska slika u kojoj on jede mango pa se možda i to računa) Na tviteru sam videla da ima i blog, a kad sam otišla na blog da pročitam tekst Orgija u Amsterdamu, blog mi je tražio da se subscribujem i to me je dodatno iznerviralo. Hanife sorry, čitaću na tviteru ne želim da ostavljam mail.
To smo mi, talenti u mozak
Ukratko rečeno, nepokretan u bolnici, Hanif je u poslednjih nedelju dana ušao u hiperprodukciju. Ali to iz mene govori zavist. Uvek sam imala specifičnu vrstu zavisti prema ljudima kojima pišu sa lakoćom i zanatom pravih pisaca. A kad kažem „pravih“ mislim pre svega na one obrazovane u anglosaksonskom sistemu kreativnog pisanja, dramaturgije ili pisanja fikcije. Sećam se da je u jednom intervjuu slično rekla i Rumena Bužarovska à propos Iowa Writers’ Workshop. Svi pišu zanatski savršeno ali često isprazno. Nešto nebitno, ali zanimljivo uz odličan zaplet.
Imam utisak da mi na Balkanu imamo potpuno suprotan problem. Svud oko nas je žanrovsko višeglasje – komedija, horor, porn a sve priče se pre ili kasnije sliju u ono što studenti režije zovu „soc“. Soc je, kako kažu studenti Z generacije, balkanski jedini žanr koji je uništio svaku mogućnost žanra. Linoleum na podu, staračke ruke stare majke, ekscesivno pušenje cigare i zamišljeno gledanje u daljinu. Dvolitra piva, stari dobri YU rok i narodnjaci, zvuk modema za dial up internet i devojka sa dugom kosom koju ne češlja. Blatnjav put, bus koji kasni, cherry kola i loš spid.
O čitanju i zahvaljivanju
Kad je bio u Los Anđelesu u jednom holivudskom studiju na praksi, drugar se pitao, koji bi od jugoslovenskih tekstova uopšte došao do čitanja bačen na kamaru zanatski savršeno napisanih scenarija na savršenom engleskom. Čitanje. Čitanje mi je bilo cilj. Da napišem nešto, što će prekaljeni producenti i skript doktori Sundance instituta bar pročitati. I taj osećaj takmičenja u reality programu me i dalje proganja. Prošli smo sve krugove Sundance Screenwriters Lab, našli smo producentsku kuću, snimili smo kratki film, dobili smo čak i nagradu u LA, ali osećaj je ostao.
I kao najveća patriotkinja, sve ovde čitam, sve gledam. Ronim po tom socu u nadi da ću pronaći nekad nešto da me takne, da se zadivim i pozavidim. Pre neki dan sam zvala Miru Drljević (dok ovo čitate znaćete da li je osvojila NIN). Rekla sam joj kratko i odmah – zovem da joj se zahvalim za priču Moj otac. Ako bih jednom scenom mogla da opišem tu oduševljenost, bio bi to otac koji igra šuge sa ćerkom. Samo ta slika učinila je moj književni patriotizam opravdanim.
Wikipedia i talenti
Nisam pročitala roman, rekla sam kao da je se to tiče. Ali rekla sam kako bih rekla naglas i vežbala da ne lažem kako bih bila bolja ili pametnija. Da rasteram strah i osećaj da nikad neću biti dovoljno dobra, dovoljno pametna i dovoljno obrazovana kao što su to pisci iz inostranstva kojima sam silno zavidela. U svojoj jučerašnjoj priči Kurejši piše o tome kome je on, kao i kada zavideo. Piscima nije.
Na Wikipediji sam otvorila stranicu o Hanifu Kureishiju pošto stvarno ništa ne znam o njemu. Pomalo me je blam, ali više nije nego što jeste. Pročitala sam kako se žalio na festivalu da su đaci kojima predaje kreativno pisanje u 99,9% slučajeva netalentovani i da su ti časovi prava glupost. Bi mi žao. Zamisli jebote upišeš Kingston, a on predaje i posle ide okolo pa kuka kako si glupa i netalentovana. Sve shvatam ličnije jer radim sa mladim autorkama koje u svojim kolumnama nikad ne bih opanjkavala.
Više majka, manje pisac
Na času sa devojkama, Radmila Petrović, Minja Bogavac i ja – pričale smo o njihovim tekstovima. Jedna od njih napisala je pesmu „Nas tri držimo zebu u šaci“ i već je naslov dokaz koliko joj malo treba da postane istinski brilijantna. Druga je napisala slam, govor na protestu i dirljivo pismo drugaricama. Treća je napisala sliku od koje se teleportujem u žensku svlačionicu pred čas baleta i osećam jezu koja struji kroz telo koje se opire odrastanju. Četvrta je napisala novu Senidinu pesmu (Senidah, ako čitaš javi se!).
Veliki pisci su muškarci. Arbitri talenta komotno mogu da slažu u klikbejt naslovu. Kažu da će pisati o lizanju, a koriste svaku priliku da ubace detalje o fudbalu ili rokenrolu koji me uopšte ne zanimaju. Mogu da majku svoje dece opišu kao random ribu s kojom su imali analni seks i izvuku se s tim. Dolaze pijani na sopstvene književne večeri ili se ne pojave uopšte. Mogu da psuju publiku, ali ona će praštati.
O vikleru i potkošulji
Sa svojim kritičarima, sigurno ću se složiti u jednom. Hanif Kureishi je mnogo više pisac nego što ću ja ikad biti pisac. I nepokretan, i u bolnici, i na blogu i na tviteru on je pisac i to odličan pravi pisac sposoban da savršenim rečenicama vodi priču zanimljivo i vijugavo od početka do kraja, da odličan naslov, odličnu prvu i još bolju poslednju rečenicu i svaki nepogrešivo pozicioniran cliffhanger. Neko bi (verovatno i on sam za sebe) rekao da je talentovan, ali ja tu reč neću upotrebiti.
Reč talenat čuvam kao poklon za srednjoškolke i studentkinje koje pronađu reč zeba, ili potkošulja, pišu o vikleru ili mraku na selu tako opipljivo i stvarno. Talenat raste iz betona, u atmosferi soc filma, bez creative writing ili debate časova uz koje nastaju savršene wunderkind priče poput Even if you beat me. Mlade pisce poput Sally Rooney, Ocean Vuong ili Édouard Louis, zovemo talentima. Dobro znamo da je „talenat“ potpuno nezamisliv na jeziku kao što je naš, na periferiji, odakle pišemo mi. Nije slučajno što najviše čitamo autore ogromnih kultura, ogromnih jezika. Imperij čini čuda. Ali ni mi se ne damo.
Nešto si T
Već deset godina neprekidno pišem za ženske časopise. Kada sam pre nekoliko godina objavila prvu knjigu, jedan od komentara je bio da sam nepismena autorka šund literature. Tako se u književnim krugovima kotira pisanje u ženskom časopisu. Da sam pisala naučne radove zna malo ko. Logično, jer svi čitamo mnogo više ženske časopise nego naučne publikacije. I to je tako, što kaže onaj meme.
Pisanje za ženski časopis nije lako iako se tako čini onima koji vole da kritikuju ženske časopise i žene generalno. Trebalo mi je čitavih godinu dana, da bih napisala i objavila samo jedan popularni tekst iako sam pre toga završila doktorske studije. U pisanju, bio mi je cilj da sve što znam, mislim ili želim pišem jednostavno ali ne snishodljivo. Pisala sam tako da i osoba bez ijednog časa književnosti oseti kako joj se obraćam. I ja sam bila ta osoba, a postojali su pisci uz koje se nisam osetila manje vrednom niti poniženom.
KISS, za drugarice
Na odseku za kompoziciju na Juilliardu prvi čas kažu
Keep it simple, stupid
Kad napišem, popijem kafu, vratim se i obrišem pola.
U Beogradu je Marie Alperman, koja je prevela Ispod majice na nemački. Pre nego što je počela da radi, zamolila sam je da roman zvuči kao drugarice koje uz kafu slušaš bez daha. Da skraćuje, izostavlja i menja sve reči koje su tačne ali se prave pametne. Drugarice to ne rade. Zadržati poverenje i intimnost drugarice dok profesionalno pišeš, teže je nego biti dobar pisac. I možda sam zato tek sad, na tviteru, počela da čitam Hanifa Kureishija.
Od danas pišem za Journal. Pisaću o pisanju i o oralnom seksu, nije klikbejt već najava.
Fotografija: Isaac N.C. on Unsplash
