Danas ili juče je bio dan prevencije suicida. Ne znam, posebno sam bolećiva na taj dan. Pre nekoliko godina sam videla neki slogan za očuvanje mentalnog zdravlja – na balonu piše “svako može da pukne” i razmišljam koliko je tačno, tačno kao balon kad pukne. Moja pucanja nikad nisu bila strašna. Uglavnom znam kako dolazi. Kad mi je teško – kao što mi je bilo teško 3. maja ja odem u bolnicu i tražim da mi pomognu. Sebi s godinama više ne dozvoljavam velike tužne epizode. Valjda tako to ide sa stažom života, znam sve svoje krivine pa ih ispravljam.
To me ne sprečava da sedim s tamnim naočarima na plaži u potpunom mraku i slušam Kurt Kobejna i sagu o laksativima.
I’m on warm milk and laxatives
Cherry-flavored antacidsSit and drink Pennyroyal Tea
Distill the life that’s inside of me
Čovek je biljka
U životu me teši samo činjenica da sam verovatno najjača osoba na svetu jer sam izdržala dosad uprkos svemu.
Bilo je dana kada sam ležala u kadi po ceo dan. Ležala sam u kadi i umesto da radim nešto seksi ili spiritualno recimo samo jedem. U toj maloj skici mene kako jedem u kadi je sažet sav besmisao samoće. Samo fali da spavam u kadi. Dani takvi da ne mogu biti gori ali opet setim se uvek može gore i isključim bojler pred ulazak u kadu. To me jedino tešilo kao neki vid želje za životom.
Nekad uspem da se obučem i namirišem odem u pozorište, pa na rejv pa pobegnem kući i ležim gola s maskom na licu i pakovanjem na telu, tako sva hidrirana jedem burek, gledam Rokija na teveu i plačem u jogurt. Nekad se napijem na sedeljci pred dvoje dece, napravim žurku u tuđoj kući, chatujem gluposti s nepoznatima, urlam, valjam se po podu, skidam se, snimam sve to, onda zaspim i ničeg se posle ne sećam. Ljudi rade razne glupe stvari.
U Ikei sam videla jednu biljku. Dole piše copy SAVRŠENO AKO NE MOŽEŠ NEGOVATI PRAVE BILJKE A ŽELIŠ DA UŽIVAŠ U LEPOTI PRIRODE. Ja bih u ikei bila ćebe. Na meni bi pisalo SAVRŠENA AKO VAM NE TREBA LEPA REČ ILI SAMOPOTVRDA ALI ŽELITE DA UŽIVATE U NEŽNIM TRENUCIMA U DVOJE.
Ali i to se promeni. Godinama traje. Ali prođe. I zavisi od hiljadu faktora. Nažalost, premnogo toga zavisi od novca.
Gde se nalazimo?
Mislim da je jako važno gde se nalazi čovek, posebno žena. Prošli put sam pomenula Silviju Plat i Ivanu Brlić Mažuranić. Pre neki dan sam bila na televiziji i nekako sam čak i nespretno pričala o seminalnom delu “Luda žena na tavanu”. Činjenica je, a to bih za naučni rad potkrepila citatima da je tzv. ludilo klasno pitanje. Žene iz više klase mogle su da budu “lude ćerke” zaključane na tavanu, onda kada su želele da pišu, da se ne udaju ili imaju seks van braka.
Siromašne žene, automatski bi bile katapultirane na ulicu – da se bave seks radom ili da prose i razgledaju po kontejnerima, ili i jedno i drugo i treće odjednom. Potreban je čitav sistem podrške kada je neko pred pucanjem ili kada pukne. Svakome kome to nije jasno treba da se seti da lekovi obeleženi trouglićem zabranjuju upravljanje mašinama, vožnju, rad na građevini ili fizički rad od koga se izdržava većina radničke klase. Nije ti dobro, žao nam je, zbogom. Nema posla, nema para, izvoli i idi na ulicu.
Mi smo ko dva aviona
Juče sam putovala avionom a na aerodromu je spavala jedna žena kao i svi ostali putnici. Onda se probudila i počela da psuje i viče. Nemam posebno mišljenje o ljudima koji puknu, i čiji su mentalni problemi kao bedž pa ih svi vide i važno se zgledaju. Ne smatram je išta sjebanijom od mnogo bogatijih i uspešnijih koji razaraju svoj život i sigurno pet-šest života okolo. Samo eto, nisu toliko vidljivi.
Nikada ne cokćem i ne snebivam se. Nekad deluje da imam neograničeno saosećanja, a ja nisam sigurna da je to uopšte saosećanje ili odsustvo upitanosti, čuđenja. Iste simptome vidim i u alkoholičarima koji se nežno grle u Palasu i spavaju na klupama i u biznismenima koji ekscesivno šmrču kokain i traže od života sve. Svi oni su samo nesrećni ljudi.
“Vi se bavite rečima, vaš posao je u neku ruku da budete nežniji.”
Rekao mi je potpuno nepoznat čovek. I vremenom sam upravo to postala. Perceiving not judging. Idem tako okolo i zapisujem ono što vidim, čitam dobre knjige. Dobre knjige preporučujem. Bili smo na sajmu knjiga u Novom Sadu i ženi sam na pitanje za preporuku samo uzela nekoliko knjiga i stavila u torbu. Želite knjigu – uzmite i trpam ljudima knjige u torbe.
(Malkice imam jedan ekscentrični momenat da često kupujem ili pozajmljujem uvek iste knjige. Iste knjige, sa istim rasporedom reči na stranici me smiruju. I tako godinama.)
Neće biti djece za rat – Dijala Hasanbegović
Sigurno sam deset puta prepričavala to skoro religiozno iskustvo kad Dijala čita pesme svoje nove zbirke i mi plačemo kao kad neko peva sevdalinku. Svaki put uzmem po jednu istu knjigu Dijale Hasanbegović Neće biti djece za rat i svaki put je, nekad i pre nego što stignem do kuće, nekom mom dam jer je drugima važnija nego meni, jer uglavnom znam šta je u njoj.
Ako bih morala jednu, izdvojila bih pesmu “Zapisi iz drugih svjetova” jer zamišljam da će doći dan da na recitatorskim takmičenjima deca umesto izlizanih klasika recituju ove sadašnje pesnikinje i pesnike.
Susjedov je sin stajaopod mojim balkonom s nogom na loptii rekao: granap radi do osam satiako želite neštoda kupite, tu je na uglui ja sam briznula u smijehrekao je nemojte plakatirekao je radi do osamrekao je otiti ću da vam sve kupimi ja sam se nasmijalaovoga puta sam se nasmijalalicem tijelom glasomi nestalo je suncepod mekim stopalom brda.
Kad sam prvi put čitala njene pesme, znam da sam pomislila da želim da je ovaj svet gaji kao klicu kao neki najlepši cvet. Da ona piše a da svi kupuju besomučno njene knjige, da je kite novcem kao u kafani violinu… Da kao u bajci samo zato što govori bogatstvo sipa, jer da ima pravde ona bi samo pisala pesme i uživala, jer ove najskuplje tako je malo ljudi koji mogu napisati.
Na zemlji smo nakratko predivni – Oušn Vong
Bivši komšija jedne moje drugarice iz Njujorka. Sećam se da sam sedela i pila kafu sa drugom, direktorom moje sadašnje izdavačke kuće kada mi je oduševljeno pričao o knjizi koja će mi se sigurno mnogo svideti a oni su otkupili prava. Bio je baš jako uzbuđen. Zamisli, lik se zove Mali Pas, rekao je. I piše pisma majci koja ih nikad neće pročitati. Ne zato što je mrtva, već zato što je nepismena vijetnamska radnica koja ga je podigla u teškom mučnom prvom svetu, kako bi imao šanse koje ona nikad nije ni naslutila. Da piše pesme, recimo.
Dijamantski trg – Merse Rudureda
Zbog Merse Rudurede sam zavolela katalonski jezik i pokušala da ga učim. Zbog toga što sam pisala o ovoj knjizi, moja mama je uzela Dijamantski trg i počela da uči katalonski koji joj je sto puta lakši nego meni jer ona govori francuski. Šta god radili, nikad ne učite francuski napisala je Lana Bastašić u svojoj poslednjoj kolumni i urnebesno sam se smejala. Za mene je verovatno kasno da nikad ne učim francuski koji me muči od osnovne škole. Ali Dijamantski trg me je izmestio iz svakog mogućeg sedišta podsećanjem da bi se neko ubio zbog gladi.
Užasno je glupo kada ljudi pitaju ZAŠTO se neko ubio. Sa jedne strane sve je razlog da se ubiješ zbog droge, zbog duga, zbog depre, zbog keve, zbog bolesti i sa druge odgovori na pitanje zašto su uglavnom najteži. Zašto pada kiša, zašto me voliš, zašto jedete govna. Uspela sam da pronađem jedan i samo jedan (slovima: jedan) razlog za život. Svi ostali razlozi su mi nevažni. I taj razlog isto tako postoji u knjizi Dijamantski trg, pa u slučaju da se pita „zašto“ svako nekad treba da je pročita.
Bekomberja – Sara Strinberg
Poslednja je Bekomberja, koju je napisala Sara Strinberg, bivša članica Nobelovog komiteta. Hrabra u knjizi kao i u životu. Podnaslov Oda mojoj porodici izaziva vrednosti i dokazuje da je istovremeno moguće voleti i osuditi. Ljubav i život su kompleksni ali ali Bekomberja uverava da ima oproštaja i nade. I da se lepota nalazi i na bizarnim mestima, kao što je Bekomberja, najstarija ustanova za mentalne bolesti u Stokholmu, koja je zatvorena 1995. godine. Dovoljno da dokumentuje kako su se menjale ljudske vrednosti, politike i uverenja o tome šta je normalno a šta ne.
Koje sve knjige?
Nisu samo te knjige važne, naravno. Ima ih mnogo i premnogo za tekst. Pre neku godinu sam istovremeno čitala dve knjige. Jednu pa drugu, pa jednu pa drugu, samo jedna mi je bila nerazumljiva bez druge. Mada, često pomislim kako je naš svet ćoškast i uglast i kako bih volela da imam uz sebe jednog Dejvida Atenboroa, da mi objasni svaki delić.
Da kaže onim glasom poverenja i ljubavi da je sve što me boli u svetu u kome živimo. Homofobija, rasizam, govor mržnje i femicid deo rituala sazrevanja kod homosapijensa. Jedinke koje su bile deprivirane od emocija ljubavi i pažnje u periodu rane adolescencije umesto želje za stvaranjem osećaju gnev i zavist. Ti pojedinci imaju potrebu da unište nešto ali to je normalno u tačno 37 odsto populacije primata ili tako nešto. Želim neko naučno objašnjenje ili bar dostojan opis stanja – nemoguće mi je da živimo u nerazaznatljivom haosu.
…prva
Prva knjiga se zove “Kako ste?” i napisala je moja saborkinja Barbara Matejčić. Čak ni nemam pri sebi tu knjigu nego dva odlomka iz knjige prevedena na engleski. U njima piše o jednoj devojčici koja je sa 18 godina prvi put hospitalizovana jer je prvi put narodskim jezikom “pukla”. Onda je sa 19 godina – i to baš za rođendan koji je provela u bolnici prvi put dobila terapiju elektrošokovima. Negde kad su se drugari razišli njoj su gurnuli gumeni štitnik u usta i uključili struju.
Razmišljala sam nespretno, šta li je to problem od koga je lek ogromna količina struje koja učini da se neko ukaki ili zaboravi da hoda. Problemi su bili mnogi – pogrešne reči na pogrešnom mestu, pogrešni ljudi i pogrešni ljudi s pozicija moći. Čula sam da su elektrošokovi efikasan lek protiv suicida. Uz svu nepravdu zdravstvenog sistema prema ženama i posebno LGBT+ osobama u istoriji, teško mi je da poverujem u to.
…i druga
U drugoj knjzi jedna žena živi težak život i stvara svet koji je tanan, dok je on surov i grub, dok je istovremeno okrivljuje da je neprirodna ili lažna, oni žive i svađaju se a onda ona svake noći uzima morfijum. Jedan dan baš oko svađe za ručkom ona uzvikne prkosno “Vrlo mi je žao što je za vas razumljivo i prirodno samo ono što je grubo i materijalno”. Tu sam stala i zamisliila se. Kao da je uzviknula nešto o čemu sam tako dugo čak danima mislila, nešto što je objedinilo nekoliko incidenata zbog kojih sam se osetila tužno ili nemoćno.
Tek u neko doba saznam da je devojka iz prve knjige koja je puno puta grizla gumeni štitnik, pila lekove i batine – u 42. godini sa srećom upisala faks. I mada je nikad nisam videla već eto znam neke gnusne istine o njoj, osetila sam kako me obliva sreća, istinska sreća kao kad je lepo jelo, divan dan, kad neko kaže volim te. Svet se na trenutak zaoblio.
I tačno ta suprotnost grubom i materijalnom svetu je moj život. Nisam savršena, kao što nije niko, ali sam vremenom naučila kako sebi da pomognem. Ne izlažem se trigerima ako ne moram. Neko ne može da podnese glasno mljackanje, neko mora da ima obroke u isto vreme, neko vodi aktivan život. Ja ne.
Naučila sam vremenom da nikad nemam fiksno radno vreme i da kancelariju ne delim sa kolegama, ljudi mogu da se isključe ja ne. Naučila sam da ne čitam vesti, ljudi ne internalizuju strašne vesti ali ja da. Ne gledam strašne filmove, jer jebiga – ljudi možda neće imati noćne more ali ja hoću. Ne izlaziim na nepoznata mesta sa nepoznatim ljudima jer se može desiti da iznenada zaspim. Vremenom ljudi nauče svoje slabosti. Ili volim da verujem da je tako, zato što ja jesam.
Slavina jedna ako može i plus lektira
Nekad mi se čini da bih mogla da plačem neprekidno. Da otvorim jednu slavinu iz koje će teći sva osećanja. Osećanja koja možda nisam dovoljno jasno izrazila, možda će da istekne slabost i nežnost, da opet budem kao pre. Kao kad sam bila mala i išla sam napred prkosno ne osvrćući se. U toj mladosti koju stalno svima opraštam, imam zbir raznoraznih gluposti i grešaka. Možda me je dobro sećanje naučilo toleranciji i saosećanju sa drugima.
Drugu knjigu baš taj deo o grubom i materijalnom sam ushićeno fotkala i postovala na instagram. Iako je ćirilicom dosta ljudi je to videlo, a ja volim kad ljudi gledaju u knjige. Jedna jako mlada devojka me čak pitala oduševljeno – baš je super šta je ovo. Pomislila sam da sam na vrhu sveta – sve je tako delovalo smisleno i zaokruženo.
Ana Karenjina, odgovorila sam i istovremeno mislim – možda svi ispočetka treba da pročitamo lektiru. Možda tek uz nju možemo razumeti i elektrošokove i kakva je to bolest ako je tako gadan lek. I bez obzira da li se žene bacaju pod voz od grubog i materijalnog sveta, ili ih na kolena obaraju elektrošokovi ili uništene dečje nade, moramo više i istrajnije brusiti oštre ivice. Staviti štitniike na uglove, to je možda sve čime treba da se bavimo.
Fotografija: Tadas Mikuckis on Unsplash
