Ležala sam na plaži i čitala tekst. Bio je odštampan na papiru jer postoje ljudi koji vole da pipaju papire ili su im papiri svakodnevica. Meni nisu. Kamenje me je žuljalo imala sam samo stari isprani peškir između mene i već pomalo jesenjeg istarskog kamena. Taj kamen uopšte nije ni istarski u smislu kamena istarske obale ali jeste istarski jer potiče iz nekog kamenoloma. Plažu su nasuli industrijskim kamenom i čak se jedna grupa meštana tome protivila.
Industrijski kamen, to je onaj kamen za pruge, između pragova. Ležala sam dakle na tom tvrdom kamenu kao što leže monahinje kada se samokažnjavaju. Leto je bilo na izmaku a ja sam tek bila na početku karijere u novinama.
Jadna ti je moja moć
Uglavnom sam pisala o sebi. Može se reći da sam sve sama stvorila kao što kažu vlasnici maloprodajnih objekata šireći ruke i gledajući u svojih deset prstiju. Nisam sve stvorila sama – naravno pomogli su mi drugi, najpre urednice ali nisam na to mislila. Više sam stvorila sama od sebe. Pišući o sebi, ispisivala sam neku novu sebe i tako smo se menjale i ja i pisanje. Ponekad sam se rastezala kao žvaka.
Mislila sam a to i danas mislim, blago onima koji mogu da pišu o drugima. Za tačno pet godina od tad, napisaću roman, izmisliću likove. Magda će mi reći „bravo, prava si književnica, imaš prave junakinje“. Do tada činilo mi se nestaće svega, nestaće likova ostaće samo stvarnost, naša skučena stvarnost koju gledamo kroz špijunku. Pojma nemamo.
Ali tog dana o kome želim da pišem pročitala sam legendarni članak Frank Sinatra Has a Cold a da nisam imala interneta da prethodno guglam o njemu.
46,579.63
Za one koji ne znaju to je članak koji je napisao Gay Talese umesto intervjua sa Sinatrom koji je uporno odbijao da se sretnu. Pripremajući se da pišem ponovo sam pročitala činjenicu da je Esquire platio preko $5000 troškova, što je ekvivalent današnjih $46,579.63. Neki ljudi smatraju da je to najveće delo dokumentarne književnosti a ja ne mogu da se nadivim produkcionim uslovima koji su doveli do toga. Sad već jako daleke 1965. godine Gay Talese je potpisao ugovor sa magazinom Esquire kojim je garantovao da će napisati 6 (slovima: šest) priča za njih.
Talese je sebe na neki način smatrao pešadincem, koji je vredno sakupljao fakte, da ne kažem uhodio kako bi ih sklopio u nešto što bismo možda mogli nazvati predpostmodernističkim narativom. Novi žurnalizam jeste upravo to, još uvek moderno – ne još postmoderno mada vrlo kolažno, raznovrsno i bujno. Čini mi se da su svi naši pisci iz 90tih imali taj zakasneli zamah non-fikcije, možda kao odgovor magičnom realizmu postmodernističkih velikana prethodne generacije. Ali možda samo lupetam.
Uh ne volim ga
Ono čime sam bila fascinirana u tom profilu Sinatre, nije sam Sinatra jer o njemu praktično ništa nisam znala. Moje znanje bilo je krhko i kao da se sećam da je glumio u nekim muzičkim filmovima koje sam gledala kao mala a i pevao je. Glumac pevač. Moja mama bi svaki put kad se Sinatra pojavi huktala i govorila Uh ne volim ga. Znaš li ti da je on mafijaš, a i oženio se onom Mijicom šta je ona znala devojčica, zamisli 20 godina. Matora drtina!
Onda bi nastavljala da priča ko se s kim smuvao, ko je kome usvojio dete i kako ona (Mia Farrow, ne mama) eto uopšte nije imala sreće ili ju je Sinatra direktno upropastio. Jer svi znamo kako se Woody Allen smuvao sa njenom usvojenom ćerkom i upropastio i njoj i nama živote. Sećam se da je to pored svih užasa rata 92. godine bila vest. Još smo živelu u starom stanu kada je moja mama ciknula kako je na vestima bilo to. Znam da je izašao film Allen v. Farrow ali nisam ga gledala.
Možda zato što moja mama stalno tako priča o poznatim ljudima kao da su obični ljudi iz komšiluka ja ne mogu baš tačno da procenim koliko su oni zapravo daleko od nas. Prenela mi je da o njima znam ili čujem isto kao što neko sluša tračeve o ljudima koje uopšte ne poznaje. Ne mogu da procenim koliko je nešto tačno ali se i ne opterećujem time.
Istina je istina
I onda taj tekst. Nikad nisam učila o tome, ali eto mogla sam šta je to ljudima bilo baš tako puno odlično u tom tekstu pa su ga u Esquire magazinu proglasili tekstom veka. Meni je bila majka od Frenk Sinatre omiljeni lik. Ali ni to nije bitno. Nego mi je palo na pamet kako je najvažnije dostignuće tog takozvanog novog žurnalizma bilo poigravanje sa istinom.
A danas u dobu postistine, to zvuči toliko smešno da bih poželela vremeplov da sprečim sve istaknute novožurnaliste da pišu. Kao da mi se vrmenom izoštrila iscaklila predstava kako klinci moje generacije gledaju u dvehiljaditoj kad smo mislili da će kola sama voziti, Paranoju u Las Vegasu u iznajmljenim stanovima u Braće Jerkovića, puše travu i piju pivo iz dvolitre.
Šta je još istina?
Fleš bek bi bio na 1994. godinu kada je Džoni Dep upoznao Hunter S. Thompsona koji je u rustičnu tavernu u Aspenu ušao pucajući dok su se gosti bacali pod stolove. Današnja deca bi to zvala toksični maskulinitet a ja bih rekla pravo seljačko izdrkavanje.
I sad ja ne znam, ovaj čelični pogled za kojim babe otkidaju a on se ženi maloletnicom, onaj neurotičar koji je čuvao maloletničke nudes sa razumevanjem, bećari koji pucaju pa piju i šmrču ili obrnuto konstantno vijajući maloletne ili jedvapunoletne devojke kroz nekoliko decenija dvadesetog veka, i sve do danas. Mislim, očigledno je da je to „normalno“.
Moja mama je neka protowoke žena koja je otvoreno negodovala, od kad se sećam a baš se sećam.
I sad, možda u očima ljudi woke pokret zaslužuje da ga zovu woke, jer to je neka užasno ekscentrična manjina koja svoju anksioznost života u svetu u kome Jeffrey Epstein “pravi dobre žurke” leči iskaljivanjem na plišanom medvediću. Tamo gde je woke navodno nije provod, tamo nisu koke.
One dve iz akumulatora ha ha
Jer nama je Frenk Sinatra evergreen, nešto toliko poznato, voljeno i odomaćeno da nema mesta buniti se. Bune se samo budale. Muzika se menja a boys will be boys. I to je tako. Kome smeta nek se skloni, reći ćemo da je woke. I svi će važno uvrnuti nosom kao da politička korektnost zaista postoji.
Povremeno poželim da idem od čoveka do čoveka i govorim im kako politička korektnost ne postoji, nikad nije postojala i nikad neće postojati jer nikom i ne treba samo korektnost. Jedna mala grupa čovečanstva, koja poput moje mame menja program kad vidi Frank Sinatru nije izmislila cancel kulturu niti ima ikakve namere da je sprovodi, ni snage da je nametne celom svetu.
Nepodnošljiva lakoća upravljanja
Ona, kao i svako drugi ima jedan mali izbor koji se zove daljinski upravljač. Pored svih onih životnih izbora koji nisu bili fer taj upravljač je baš dosta lagodan, skoro kao čarobni štapić. Volela bih da kažem da ima toliko toga na svetu, ali sad više i nema. Svajpujemo beskrajno u nadi da će se pojaviti nešto zanimljivo, neki tekst koji se dugo čita sad je misaona imenica. A sa druge strane, znam da je Esquire bio neko vreme u Srbiji.
Moram da priznam da ne znam nikog ko je dobio $5000 a ne $46,579.63. da napravi ekskluzivnu priču o nekom ko neće da se o njemu napravi priča, bio to lokalni gangster ili pevač s plavim očima, bokser il slično.
Previše muzike premalo svega
Narod kaže kolko para toliko i muzike, a ja mislim da muzike imamo previše. Ne sviđa mi se ništa od pre i da mogu da biram nikad ne bih volela da su svi ti legendarni ljudi postojali. Na polici me čeka najmanje sedam non-fiction knjiga koje čekaju da ih pročitam. U međuvremenu se desila predstava “Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom” Igora Koruge sa šest plesača i koreografa raznih generacija koji pričaju istorije svojim telima.
Iz nekog intervjua zapamtila sam “zajedno, udruženi, snažni a opet tako iskreni, ranjivi”. I kad pomislim na reč ranjiv setim se tog industrijskog kamenja na kome sam ležala i svih onih kamenja koje je more godinama oblilo. Setim se jagoda. Sreće i suza. Mog bednog života u kome niko nije frajer i svi su jadnici. Nema nikakve mafijaške časti, samo nekog surfa iz poniženja u poniženja. U Engleskoj sam šetala po stenama koje su bile tople i meke iako su snažnije od vremena. I isto tako jadna, ja sam se klesala u snažnu sabijajući se uz druge, da nam bude toplo, jer smo sami i jadni. Evolucioni gubitnici.
Moje pitanje je ponekad jesmo li mi svi nikakvi, ludi, nezgrapno slabi i izopšteni ako promenimo program kad je Frenk Sinatra. Ili ne gledamo više Woody Allena. Samo da vam kažem – on je bio moje detinjstvo kao što su nekom bili Dule Savić ili Momo Kapor. I malo mi se usrao u detinjstvo. Nije bio neki fin čovek, niko o kom bih istraživala, ili se ponosila da više znam.
Dečije detinjstvo
I da li su oni koji danas kukaju što postoji Crni Cerak svesni koliki licemeri ispadaju u istorijskom poretku? Mislim da nisu. Mislim, možda ako nisu bili ni na jednoj žurci u Jerkoviću, Mirijevu ili Dorćolu gde se bilo kojih sedam ortaka uz pivo smeje dvojici ortaka u filmu koji su drogirali pa silovali maloletnicu ili obrnuto. Jedino ako nisu bili ni na jednoj slavi gde se prepričavaju masni detalji mafijaških obračuna i legendarnih figura, negde gde je svakom muškarcu omiljeni film Kum ili Scarface. Svet u kome mi živimo je surov.
I kad su ti filmovi, kad su pesme dve devojčice se isto smeju. Uče tekstove napamet. Ali se ne smeju skroz. One hoće da budu neke druge devojke, ne one koje muž ostavi zbog mlađe, ne one kojima se smuva s usvojenom ćerkom, ne one kojima flašom… Ne smeju se niti smeju da kažu da im nije toliko smešno, da ne bi ispale devojčice. Ili još gore woke. I ne nije film kriv. Kriv je non-fiction, jer u stvarnosti nema daljinski upravljač.
Jedino što želim da pišem je fikcija.
Fotografija: Isaac N.C. on Unsplash
