Mariju Pecić otkrila sam u zlatno doba Instagrama još 2014. godine, kada je u centru njene pažnje bio art projekat The Sad Bear gde je ilustrovala tužnog medvedića, dok je fotografije šerovala na nalogu @ascoolaskimdeal. Od tada je prošlo barem tri života, čak smo i radile zajedno i dan danas mi je uživanje da posmatram čime se bavi. Jer ona neprestano istražuje, menja svoje uloge, formate, pa čak i zanimanja.
Slobodan izraz je uvek u centru njene pažnje i ne plaši se da se upusti u plivanje uzburkanim art vodama. Marijina poslednja ideja u nizu jeste koncept @dobrereci gde vizualizuje svoju ljubav prema muzici. Ne samo da digitalno ilustruje i ispisuje omiljene stihove, već ih povremeno izvede u treću dimenziju. Tako je za prenošenje svojih poruka do sada koristila puter, kremu, foliju za pečenje, sapun, salvete, razglednice, pa i etikete. Zabava je još jedan element koji joj je izuzetno bitan, a ja stvarno padam na dobar humor. Pored samog vizuala tu je iscrpni caption gde možete ponešto naučiti o istoriji pop kulture (na primer, da su čuveni Pišonja i Žuga iz pesme Davora Sučića stvarni tragikomični likovi koji zaista nisu stigli ni na more).
Sjajan razlog da se čujem sa Marijom. Uživajte!
Šta pevušiš danas?
Trenutno sam na lepom plavom Jadranu, na selu. Radim oko kuće, plevim bašticu i prigodno pevušim Pisaću joj pisma duga. Kad smo već kod toga shvatila sam da obožavam motiv pisma u pesmama, i stranim i domaćim. Piši mi od Magazina, Dugmetovo Ipak Poželim Neko Pismo, Famous Blue Raincoat, Love Letter Nicka Cavea… sve do jedne chef’s kiss.
Kako je The Sad Bear postao @ascoolasart, pa sad stigao do Dobrih reči?
Peške i bez presije. The Sad Bear je doduše jedini entitet koji nije „preživeo“ i tu je još uvek samo u formi mail adrese. @ascoolasart doživljavam kao bazu na koju svašta nešto može da se nadoveže, a Dobre reči namerno ne upadaju u taj okvir jer ih od početka doživljavam kao tajni vrt. Bašta je predivna i volim da provodim vreme u njoj, ali u vrt idem kada želim da izmeditiram.
Dobre reči su pomalo i muzička enciklopedija, crteže prate i iscrpni opisi?
To nije bilo u planu zapravo. Želela sam samo mesto na kom ću moći nekoliko puta nedeljno da vežbam crtanje i isprobavam raznorazne vizuelne koncepte bez ikakve komercijalne težine i razmišljanja o tome ko to čita. Donekle sam uspela u tome, ali sam u međuvremenu shvatila da mi prija što ponovo pišem. Naravno, da bih pisala o pesmama, moram dosta i da čitam tako da sam nenamerno stvorila sebi malu slatku mentalnu teretanu i za sada baš uživam.
Objave su kombinacija digitalne i analogne umetnosti?
Jedini uslov je bio da nema pravila, važno je da te reči budu ispisane, da li će to biti kamen, kolaž, rezanca za supu ili duborez na sapunu – manje je važno.
I često u izboru tehnike i medijuma postoji doza humora?
Od humora nekako ne mogu, a ni ne želim da pobegnem i on je uvek bio moja omiljena strategija nošenja sa stresom, s naglaskom na autoironiju. Ove i prethodne godine sam se u svom radu susrela sa svojevrsnim prezasićenjem, osećajem da ti je muka od sebe same i repetativnih sigurnih šablona kojima svako od nas ponekad pribegava i na kraju robuje, posebno u poslu. Dobre reči su poligon za istraživanje i način da se oslobodim okvira u koje sam sama sebe uramila. Takoreći, vratila sam se u vrtić i od mene se očekuje samo da se igram i dobro napredujem.
„Kihnulo je sunce i oblaka nema“ je stih sa kojim je sve počelo?
Ove godine sam prvi put obratila pažnju na te reči i toliko su mi bile simpatične da sam ih zabeležila. Dobre reči sam započela prvog dana leta ’25 i ovi stihovi su se nametnuli kao logičan izbor. Ipak, sve je počelo Galijinim stihovima „Da li te nervira kad ti iz svemira pošaljem leptira?“. Kada sam to čula jednom prilikom u vožnji, palo mi je na pamet da bi dobro bilo da postoji mesto na kom bih skupljala sve genijalne i bizarne tekstove. Naziv Dobre reči došao je par minuta kasnije i dopalo mi se koliko je jednostavno, a višesložno.
Šta s onim danima kada je u glavi samo tišina, da li ih uopšte ima?
Veoma retko. Ne mogu ni da se setim svog života bez muzike. Svi naši VHS porodični snimci imaju neku pozadinsku numeru, a ja sam bila ono nesnosno dete koje izvodi koreografije za familiju i prijatelje na okupljanjima, izvinjavam se svima ovom prilikom. Ono što je promenjivo je vrsta muzike u zavisnosti od dana. Ne verujem u kulturfašizam i zaista u svakom žanru iskreno uživam, što ne znači da mislim da je sve dobro i jednako kvalitetno.
Čime se baviš kada ne loviš dobre stihove?
Slažem boje, kuvam, crtam, vežbam, trudim se da uživam što više, analiziram sebe i svet oko sebe – ukratko, živim život najbolje što znam.
Šta je najbolje što može da se desi?
A pa to je lako, najbolje što može da se desi je da smo zajedno, zdravi, slobodni i inspirisani.
