Evroviziju sam provela u prijateljskom okruženju. Dugo godina unazad nisam gledala Evroviziju, nemam strpljenja i ne radujem se više toliko šarenim proslavama. Opterećena sam zdravstvenim sistemom, društvenim nejednakostima i drugim egzistencijalnim mukama. Sećam se kad sam bila mala – gledali smo svi zajedno i navijali i svađali se oko svojih favorita. Kako sam odrastala – postala sam svesna jedne druge, supkulturne dimenzije Evrovizije. Što bi rekao jedan glas s tvitera Evrovizija je gej liga šampiona.
Čija Evrovizija? Naša Evrovizija!
Na poziv jedne televizije pre nekoliko godina, odbila sam da komentarišem Evroviziju jer nisam želela da oduzmem mesto nekom iz zajednice. Čak i više nego za Prajd, koji je u Srbiji uvek zabranjivan i osporavan, Evrovizija je vreme kada se različitost nakratko pojavi. I onda kao kometa nestane, u našem i mnogim drugim društvima.
Ulje na platnu
Ne mogu da zaboravim jednu sliku, ulje na platnu nepoznatog autora koju sam videla u lobiju hotela Two Axis u Tbilisiju u Gruziji. Slika je jednostavna. Iz ptičije perspektive, da ne kažem drona – prikazuje gruzijski pravoslavni kler u crnom kako bije ljude obučene u šarene boje. Bivši sudija ustavnog suda pričao je o vinima, drug i ja smo planirali da idemo u klub. Ljudi su pili svoja pića i slikali se na rooftopu, a u tom trenutku političari su spremali novi set zakona koji će ne samo ograničiti prava LGBT+ zajednice, već i žena, ali i stranaca u Gruziji.
Gruziju je ove godine predstavljala Nutsa Buzaladze učesnica gruzijskog “Ja imam talenat”, američkog Idola i raznih takmičenja po Rusiji, Dubaiju i drugim zemljama. Devojka divno peva. Na Evroviziji je prošla katastrofalno. U to vreme u Gruziji je sav pošten svet na ulicama i protestuje protiv seta proruskih zakona od kojih je najgori onaj koji se pojedinci i organizacije proglašavaju “agentima stranog uticaja”.
Da postoji ta neka meka moć Evrope, neki NGO lobi koji može da menja stvarnost – Gruzija bi dobila podršku zemalja članica. Pa šta – imali su odličnu muzičarku poznatu u celom svetu – ispunila bi svačija očekivanja i pokazala podršku Evrope Gruziji koja gori.
Nije se desilo.
Kako nas Evrovizija uči, zemlje u kojima traje rat, prepoznaće se po tradicionalnijem pristupu, koji ostavlja nemim ljubitelje Evrovizije. Ipak kakva god da je pesma, zagrejani za rat će glasati za svoju zemlju, za svoju zastavu.
Još jednom, pokazuje se da bilo kakvo nacionalno podeljeno takmičenje ne može da doprinese rešenjima konflikta već samo njihovom produbljivanju. Za Evroviziju se navija kao za reprezentaciju žmureći na jedno oko što zemlju možda predstavljaju oni koji trpe udarce palicom, svakog dana osim Evrovizovdana.
Negledanje Evrovizije je isto moguće
Ako bih mogla da kažem odkad ne gledam Evroviziju – ne gledam od kad je počeo rat u Jugoslaviji. Volela sam Tajči, želela sam da budem Emilija iz grupe Riva, obožavala sam Nove Fosile, i danas ih volim. Meni nije bilo prihvatljivo da gledam Evroviziju da bih “mrzela Hrvate”.
Za vreme rata u Jugoslaviji Irska je pobedila čak tri puta – 1992, 1993 i 1994. Naravno da se ne sećam. Prva Evrovizija koju sam gledala posle Zagrebačke, bila je ona na kojoj je pobedila muzika i Dana International, potvrđujući Izrael kao prestonicu LGBT+ sveta. Prva trans žena pobednica Evrovizije – i to kakva pesma, kakav hit.
Nebulozono bi bilo da nabrajam koliko je LGBT+ zajednica dala Evroviziji i koliko je primila i amortizovala svaki udarac koji je bio namenjen zaraćenim stranama. O tome će se učiti u školama.
Molitva je za koga?
U jednom beogradskom klubu 2008. godine u leto, bila sam sa drugaricom koja je tek došla iz inostranstva. U betonskom podzemlju, bend uživo je svirao evrovizijske hitove a u separeima su bile namrštene face. Krenula je Molitva u nekakvoj club-edit-uživo ubrzanoj verziji.
Publika je bila u delirijumu, a jedan čovek je zapucao iz pištolja. Znala sam da su zidovi betonski i da metak lako može zalutati bilo gde. Čučnula sam iza stuba kao i svi oko mene. Ubrzo, svedočila sam nenormalnoj atmosferi koju niko nikad nije trebalo da doživi. Svi ljudi na podijumu, uglavnom mladi ležali su na podu a vladala je sablasna tišina dok su se svetla vrtela i dalje.
Jedno po jedno počeli smo da ustajemo a muzika se nastavila. Izgledalo je kao da se ništa nije desilo. Izašla sam napolje i povraćala od straha. Dugo, dugo posle toga nisam mogla da podnesem da čujem Molitvu. U taj klub nikad više nisam išla.
PZE vs. ESC
Ima puno ljudi koje znam – koji sa većim uživanjem prate PZE u Srbiji nego samu pesmu Evrovizije. Volim da gledam i jedno i drugo, iako nisam ni fan a ni ne poznajem previše takmičenje. Volim šarenilo i volim navijanje, sitna rivalstva među prijateljima kao nekada u porodici.
Ljudi uvek kukaju i to je nekakvo obeležje ovakvih takmičenja. Ova peva tiho ona nerazumljivo, ovoj je haljina ružna, ova je pesma nacionalistička, ova će biti pravi hit, ko je pozvao ovu osobu, kakav je ovo ples, ovo nije za evroviziju i tako dalje. Danima se prepričava i komentariše. Kao u delirijumu na trenutak pomire se narodnjaci i zabavnjaci, nacionalisti i internacionalisti, LGBT+ i strejt ljudi, treperi i metalci, mladi i stari samo da bi se svi zajedno svađali oko svojih omiljenih pesama.
Radost za dijasporu
Ove godine sam PZE pratila u Brazilu i na mrežama bila sa svima ostalim u Srbiji kako bih ispratila i polufinalne večeri i finale. Ima nečeg posebno dragog u tome da zajedno gledamo TV, čak i ako to nije TV nego uživo prenos na Youtube. Po plažama Florianopolisa pevala sam ovogodišnje hitove i igrala u kući uz četku što smo svi nekada radili. Prenemaganje, koreografije, uživaljavanje, skakanje i puno smeha.
Od kako je Konstrakta nastupala pre neku godinu, osećam kao da mi se Evrovizija ponovo vratila u kuću. Navijam za žene koje pišu tekstove, šiju kostime, navijam za koreografije po vrtićima, navijam za poruke mira koje evrovizijski učesnici nose. I svi im se smeju, rat je ok a Evrovizija nije. Ujedinjeno svima su otužni oni koji su uvek i svuda za mir.
Evrovizija i ko to tamo peva?
Politički protivnici uvek će me izdvojiti iz svih ostalih (protivnica) rečenicom da je tako bezbedno sa mnom se oko nečega neslagati. I to je istina. Možda zato što sam radikalna pacifistkinja. Da, da juče sam naučila taj izraz. (Kao misica samo zvuči strožije). Tome me je naučila Evrovizija. Nisam se slagala sa svojim roditeljima i bratom, ne slažem se sa najboljim drugovima i drugaricama, ne slažem se ni sa partnerom.
U sred mog Evrovizijskog ludila on me je pitao za neku pesmu što je čuo na britanskom fudbalskom Tik-tok nalogu. Džanum, kaže, peva neka Teya Dora. Druže, kako “neka Teya Dora”… I tako uspem svima da kažem u lice da ih smatram poremećenim a da se niko ne naljuti. Ili bar da me ne progoni i ako se naljuti.
Kao lavica navijam za svoje favorite i kao uličarka pljujem po ostalima, posle se svi zajedno smejemo i igramo. Učimo ove pesme koje mrzimo jer su nas pobedile, dok ih ne zavolimo. Sve za koje sam ikad navijala ispale su, propale, izgubile titulu, imam taj gubitnički mentalitet. Ne umem da predvidim favorite što me ni najmanje ne sprečava u tome da se posle priklonim tim “boljim” pevušeći njihove pesme.
Nova pobednička pesma je odlična. Zaslepljenja navijanjem to nisam videla. The Code je odlična pesma koja je već pomerila granice, kao što to radi i Nemo gde god da se pojavi/la. Ko nije zaplakao u transu na ovu verziju, nema srca i duše.
Voleli ste Frozen, Nemo is the next best thing. Uostalom, Nemo je divna u odnosu na Nimonu koja (raz)bije kad neko pita „šta si ti?“ Odličan crtać, roze nosorog koji gazi je mnogo bliži mom temperamentu. (Influensovala mi je Ana od 3 godine, njoj je sve jasno, ako ćemo o deci).
Ima jedno dugme, ne biste verovali
“Televizor ima dugme”, kaže moj ćale u svakom trenutku kad kritika prevrši meru. Ko neće da gleda ne mora – ima toliko toga na televiziji i pored televizije. Samo ja sam propustila 90% sadržaja koji je emitovan u poslednjih osamnaest godina jer “nemam ti kad”.
Izolovala sam se i živim u svom okruženju u kome niko neće zapucati kada mu se pesma svidi ili ne svidi. Čak i oni sa kojima se ne slažem mogu da razmene dve tri rečenice o tome o čemu se ne slažemo i da se pozdravimo u miru. U mom okruženju svira himna Evropske radiodifuzne agencije i Jugoslavija je zajednički prostor, i povrh svega živim u deluziji da je društvo nenasilno kao što je moja okolina.
Ali tako nije.
Evrovizija od jedne fine parade ludila postala je poligon za iživljavanje. I to prema kome – prema veselim pevačima i pevačicama pop muzike. Ne sviđa ti se, ugasi. Ne razumeš, ne razumem ni ja fudbal. Nije kao što je bilo, hvala bogu nije. Nja nja nja nja.
A zašto su ljudi tako surovi?
Zato što mogu. Neće se u klubu prići lokalnom kabadahiji i reći – skloni se i napusti ovaj prostor. Neće se reći kako je čovek sa pištoljem ili maloletnom ljubavnicom problem za “našu decu” i naše nove generacije.
Ćutaće se na svakog kriminalca i probisveta, svakog alavog popa, korumpiranog sudiju i lekara i licemernog profesora, pa i instruktora vožnje. Ćutaće se policajcima, ćutaće se na zakone, na inflaciju koja raste i na sve što nas neposredno dotiče. A onda će taj bes da kulminira kada dođu rezultati Evrovizije. Možemo da ćutimo i za Evroviziju iskr.
Udahnite i usmerite svoj bes – mirno i dostojanstveno
Baby Lasagna je pomerio region. Dobio nagradu države a dao je dečijim bolnicama. Pita li se iko – kakve su to zemlje u kojima veseli Evrovizijski pevači i zabavljači moraju da se brinu o onkologiji za decu? Da se bave pravima ugroženih? Da zaustavljaju ratove? Vraćaju taoce? Zašto uvek imamo obrnutog Robin Huda koji uzme od svih da bi dao popularnima?
I to što se neko samo seti dece na onkologiji smatramo herojstvom vrednim divljenja. Umesto da je obrnuto – da mi svakog dana mislimo kako da zaustavimo rat, i na bolesnu decu i na bolesne roditelje – a da se ponekad zabavimo uz tv. Mirno i dostojanstveno, kako i dolikuje.
Nema šta, u pravu su ljudi, sumrak svih vrednosti.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
