Pitanje iz naslova je clickbait. Nemam odgovor, ako vas to smara, prestanite da čitate. Dnevnik o kome sam maštala ću početi da pišem od danas. Pokušala sam da namestim ponešto u životu kako bi dnevnik zvučao bolje ali ne umem to da uradim. Isto tako, pišem u direktnom obraćanju čitaocima koji su uglavnom čitateljke što, u terminima književnosti, stil čini lošim ali smatram u odnosu na temu, duboko adekvatnim.
Od kada živimo navikli smo da svet posmatramo binarno, dobro ili loše, i postajemo nesigurni kada ne možemo da se izrazimo u jednom od dva termina. Trebalo bi odmah kada sam sletela da znam – da, to je zemlja koju sam očekivala, presrećna sam. Nikakva euforija se nije desila. Odložila sam pisanje kolumne, jer kolumna nosi moje mišljenje a ja ga nisam imala. Umesto mišljenja – ništa.
Opet aerodrom, opet čekanje
Putovanje koje traje 24 časa. Vukljanje kofera, uz osećaj da ništa stvarno bitno nisam ponela. U trenutku sam poželela da ih ostavim. To nisam uradila samo iz obazrivosti prema saputnicima jer kada se na aerodromu pronađe kofer koji ne pripada nikom, dešavaju se specijalni protokoli. Kao kada je u pitanju neka vrsta napada. Nije mi padalo na pamet da svojom neodlučnošću vezanom za kofere proizvedem neki problem. Dobro je da mogu da se naslonim na njih. Na jednom od usputnih aerodroma, samo sam sklopila oči u udobnoj fotelji za odmor u jednoj od niša na putu između dva terminala. I prošlo je dva sata. Vreme prolazi užasno brzo.
Stigla sam na Stansted, aerodrom u istočnom Londonu na kome nikad nisam bila, a i zašto bih. U većini delova Londona nikad nisam bila, ali i dalje kad mi žele srećan put svi govore – kad stigneš u London. Stigla sam i ništa. Nakon Londona treba mi oko šest sati do kuće. Njegove kuće ili bar privremene kuće za nas. Biće mrak dok stignemo, znam dobro taj put. Njime sam se vozila dok sam pokušavala da se izborim sa ljubomorom ili kada sam bila bolesna i videla samo maglu i kišu i ponije kratkih nogu. Koliko sam puta prošla tuda? I koliko ću tek?
Pitanje svih pitanja
Pred samo zatvaranje stigli smo u robnu kuću u kojoj u Srbiji kupuju svi, a koja u Engleskoj predstavlja utočište mladih koji kreću na fakultet i jeftinu menzu za penzionere. Kupovinu obavljam za pola sata jer vrlo rado prihvatam sve digitalne novosti kao što je spisak za kupovinu koji se skenira. Posebnu pažnju poklanjam second hand nameštaju. Ne kupujem ništa spektakularno ali dovoljno da se osetim udato. Poklanjam sama sebi poklon za venčanje. Veoma mi je drago što imamo isti ukus za boje i teksture. U menzi pijem čaj. Delom zato što se ne služi vino, a delom zato što se osećam bolesno od vlage. Kosa mi se ukovrdžala dodatno. Ne zamaram se time kako izgledam posle dvadeset sati puta i tek tu i tamo po sat-dva sna.
Jedva čekam da legnem, ali znam da neću leći u nov krevet i zato neću da oblačim nove stvari. Svesna sam koliko je to glupo. Gledam dugo u plafon. Kažem sebi da ću se sutra raspakovati.
Koferi i dalje stoje neraspakovani. Dva dana kasnije. Nemam nikakvu želju za restauracijom života. Fali mi pegla iako ništa ne peglam. Kako bi stalo što više stvari savila sam ih i pažnju mi privlači ljubičasta košulja od grež svile koju sam ponela iako je uopšte ne nosim jer me podseća na stari život kada je Zoe dala Olgi košulje. Jako je zgužvana i želim da je peglam da se brinem o njoj. Probala sam jedne pantalone koje sam ponela i male su mi. Još jedna greška impulsivnog pakovanja. Ne mogu time da se zamaram.
Pitanje je šta ja biram da radim
Ono što mi uzima svu pažnju je administracija. Prijavljivanje na poresku, prijavljivanje kod lekara, prijavljivanje na svaku moguću evidenciju. Greške? Koje greške sam sve napravila, kako da odaberem izabranog lekara i kako da uskladim podatke kada svuda piše druga adresa. Imam li adresu u UK, pa baš i ne. Nemam ni jedan jedini dokument na kome piše adresa. Nisam o tome mislila.
Saznajem da su mi blokirani računi jer sam zaboravila da banki pošaljem svoju ličnu kartu. Odlazim do kofera i među košuljama nalazim čitač kartice. Stiže preterano puno mailova sa fakulteta koji sam zaboravila ali koji nije prestao da postoji, šta više danas je dan orijentacije za posao u evropskoj administraciji. Prelećem kratko preko poruka i Maria iz Grčke kaže da ionako ne rade ništa a Michiel da Holanđani uopšte nisu zastupljeni u evropskim institucijama. Na pitanje da li sam iz EU ili EEA zone, kažem da nisam. Gde mogu, za zemlju rođenja izaberem Yugoslavia. To su moje male pobede. Još uvek se nisam navikla da mogu da iskoristim mogućnost da ne odgovorim na pitanje. Prefer not to say.
Zapamtiću to, umesto da lažem uvek mogu reći: Prefer not to say. Želim da odgovaram tako na pitanje iz naslova. Prefer not to say.
Znala sam da mora doći do svađe, budući da sam užasno umorna i razdražljiva. Prvo mi je bilo problem što je mrzovoljan a onda sam eskplodirala kada nisam razumela da li ne razumem dobro ili radnik u prodavnici priča o sasvim desetoj temi. Znala sam da će se u prva dva dana pojaviti pitanje jezika. Nije da je to pitanje obavezno nego sam ga ja čekala. Kad li će se pojaviti nešto što ne razumem? I gde? Iako volim da zamišljam kao sačekušu u kojoj učestvuju kriminalci, u stvarnosti je sačekuša najgori svakodnevni problem jer ne razumem da li je kupon iz aplikacije skeniran automatski ili ne.
Dečko koji radi, pred samo zatvaranje radnje kaže kao govorni automat da se kuponi moraju skenirati pre skeniranja artikala. A ja sam svaki artikal već skenirala u toku kupovine jer sam htela da iskoristim mobilni skener jer oni ne postoje u Srbiji. Devojčica dolazi i vadi iz korpe sve artikle nasumično ih skenirajući pa pronalazi da sladoled kuglice od malina i hrskavi luk nisu skenirani.
Utapam se u želji da se zemlja otvori i proguta me tu, na licu mesta, u samoposluzi pred zatvaranje. Posle u kolima vrištim jer su valjda kola jedino mesto gde se može vrištati a da neko ne pozove službu za zaštitu ljudi ili tako nešto. Želim da vrištim i razbijem nešto jer sam besna na sebe i na njega i na sve, zašto lepo nisam sve naručila. Zašto se pravim da živim suburbani život kada mi on donosi samo užasnu nesreću. Ne mogu da se snađem. Parališući osećaj. Nastaviću sutra zasad sam samo zbunjena. I vrišti mi se. Ili razbija nešto plastično.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Ilustracija: Journal, korišćena foto Ema Bednarž, ljubaznošću autorke
