Ideja da moda odražava stanje ekonomije nije nova.
Takozvani indeks dužine suknje (hemline index) je teorija koju je 1926. godine izneo ekonomista George Taylor, sugerišući da je dužina poruba haljine usko povezana s ekonomskim stanjem. I dok su ekonomisti tu teoriju često odbacivali kao modnu pseudonauku, dokaza je mnogo. Dvadesete su donele flapper haljine sa neobuzdanim resama. Velika depresija je spustila porub suknje (i raspoloženje) do poda. A posle ekonomskog kraha u Americi 2008. koji je subsekventno potresao ceo svet, ušli smo u eru normcore-a.
Moda, u svoj svojoj penušavoj površnosti, zapravo duboko razume ljudsko ponašanje.
Ono što nosimo kad smo uplašeni, kada pazimo na svaki dinar, kada tražimo novi posao – to je priča koja ima veću težinu nego vizija novog kreativnog direktora istorijski važne kuće (pa makar to bio i Blazy u Chanelu ili Anderson u Dioru). Danas, recesija se više ne ogleda samo u dužini suknje. Ona je opipljiva u opštoj zbunjenosti.
Da li se uopšte više odevamo da pokažemo status ili da ga prikrijemo?
Da li je novi seksipil onaj stari ili izostanak istog i da li su statusni simboli samo za očajnike željne pažnje? Ne želimo samo da preživimo recesiju; moramo da izgledamo kao da je preživljavamo. Zato današnja moda ne odražava samo ekonomsku strepnju već je mix&match manifestacija naše finansijske (i svake druge) preopterećenosti. Nakon godina dopamine dressing eksperimenta, Barbiecorea i pandemijskih šljokica osvete, iscrpljeni smo. I bez inspiracije.
Ako je svet stvarno na ivici ekonomske provalije – da li možemo još jednom da se nasmejemo sopstvenoj potrebi da svemu pronađemo značenje, čak i ako to značenje dolazi u formi peplum bluze ili skinny farmerki? Što se tiče pepluma, voleli ga ili ne, u vremenima krize, struktura daje osećaj kontrole. Christian Dior je to znao kada je, nakon Drugog svetskog rata, predstavio New Look sa takvom siluetom, i svi znamo da će Jonathan namignuti tome kad dođe vreme.
Povratak indie sleaze estetike – te haotične modne furije s razmazanim ajlajnerom i trikoom iz American Apparela uvučenim u farmerke koje kao da su nacrtane na butinama – nije samo nostalgija upakovana u Zarinu letnju festivalsku kapsulu. To je odjek pre i post kriznog sveta. Vremena kad je stan bio pristupačniji, žurke jedva dokumentovane na mrežama, a trashy se shvatalo kao kompliment. Sada Gen Z – koji su propustili prvi talas – nose iste raspale autfite, ali ovog puta sa zebnjom da će im ekonomske perspektive biti još gore nego milenijalcima.
Tužno ali istinito: ono što ova generacija naširoko naziva office siren estetikom – fiktiva It girl sa ambicijama da osvoji i berzu i rejv scenu – zapravo je savršen izraz trenutka u kome se nalazimo: zbunjeni, stilski adaptivni, i spremni da uložimo u komade koji mogu da prežive i pad tržišta i afterparty. U osvit 2010-ih, to je značilo blejzer za kancelariju koji se ne skida ni kad udari techno.
Sada, Stella McCartney svoju jesenju kolekciju opisuje kao od laptopa do lap dancea.
Ipak, u svemu tome ima nečeg zabavno kontradiktornog. Za svaki modni signal koji ukazuje na recesiju, postoji jedan koji sugeriše eskapizam. Naslovi viču Smrt logomanije! dok influenserke u džemperima od 2000 dolara piju matchu u minimalističkim stanovima i palamude o održivosti. Jer iako se dužina suknje menja, jedna istina u modi ostaje: kad svet postane siv, uvek će se naći neko da vam proda savršeni kaput u prefinjenoj nijansi antracita.
Foto: Profimedia / IMDb / Zara / Instagram (@jonathan.anderson / @stellamccartney)
