Jako skoro, nema tome ni par nedelja, u nekom vinom relaksiranom razgovoru, potegla se tema pisama. Tačnije, zašto ih niko više ne piše. Svako je imao svoju teoriju. Radojča je kao i uvek duhovito objasnio da je problem u emotivnoj nepismenosti. Miki je konstatovao da postoji određena doza stidljivosti, plus slaba koncentracija za duža pisanija. Senka je tvrdila da za pisanje pisma treba imati muda i volju. Nemanja i Jelena su se složili da je svima lakše da zveknu deset emotikona i u deset klikova objasne ono za šta je u prošlosti služilo bar dva lista gusto ispisane hartije.
Malo sam se dublje zamislila oko fenomena i stavila se u poziciju one koja piše nekome.
Pre deset godina, supruga moga brata, u našem narodu poznatija kao moja snaja, pristala je da sa njim izađe na večeru pod jednim jedinim uslovom. DA JOJ NAPIŠE PISMO! Sećam se da sam lektorisala taj izliv emocija i priznaću zavedila sam joj. Da, dobila je nešto što nema cenu. A zauvek će biti čist dokaz njegove želje da je osvoji. I nakon deset godina braka, cenim da mu i dalje maše tim papirom ispred nosa, dokazom osvajačkog pohoda na njeno srce. Sesti i izliti se na list papira, ne zvuči toliko teško, međutim. Pisana reč ima veću težinu od bilo koje poruke ili maila, bilo kog digitalnog pristupa, a zašto?
Povezala sam dva i dva. Na svim radionicama ili terapijama koje sam pohađala, terapeut je insistirao na pisanju! Mozak i srce koegzistiraju, vaša ruka je samo alat koji VAŠU DUŠU stavlja na materiju, odnosno papir. Dakle teško je prevariti taj papir.
Ono šta ste vi, stavili ste sebi kao dokaz, na neki način u amanet i podsetnik, vaših misli i osećanja.
Koliko me memorija služi, kada sam u terapijske svrhe kao zadatak imala da napišem pismo izvinjenja i pohvala devojčici Jasmini plakala sam kao kiša. Papir je pokupio moje suze, a ja sam jedva skupila komadiće sebe. Kako to obično biva u mom životu, situacije kojima se posvetim kao nekoj vrsti analiziranja sociološkog problema vrlo brzo mi se materijalizuju. I kao ove kiše koje nas iznenađuju danima, mene je iznenadilo pismo! Da, da. Pravo pismo u bež koverti, latiničnim slovima, jedna gusto ispisana A4 strana opažanja, duhovitosti, jednom rečju NJEGA.
Nakon par dana, kada smo se čuli, pitala sam da li ima dozvolu da pišem o pismu. Ah kako smešno zvuči. Rekao je „Naravno“ i hvala mu, stoga ću pismo preneti u celosti.
