Reditelj Marko Đorđević za Journal: O kreativnoj inspiraciji, saradnji sa glumcima – i novom filmu
Iako je Vaše ime poznato javnosti već godinama, složili biste se da vas je film Za danas toliko katapultirao u nove visine. Kad se osvrnete na taj projekat, koje su Vam prve asocijacije i po čemu ga pamtite?
- Po vrućinama, borbi za samo još jedan dubl, za još jednu ideju, samo još jedan štos, jedna emotivna replika još, još samo jedno…
Gde pronalazite inspiraciju za filmske priče? Šta vas kreativno vodi?
- Uhvatim se za nešto što me privuče pre nego što shvatim čemu i gde idemo. Kasnije bude ponekad teško pratiti gde to vodi. Često pomislim da sam umislio i da tu nema ničega, i ta borba traje do samog završetka montaže. Uglavnom, na kraju postanem svestan o čemu je film zapravo, i uglavnom srećan onim što smo postigli. Mislim da je intuicija jako bitna i iskrenost prema materijalu, ponekad je teško reći da nešto nije dobro jer sebe i ekipu stavljate pred problem koji treba rešiti, ali uglavnom imam hrabrosti da to uradim. Nije lako, ponekad čovek poželi da zažmuri od straha da se cela stvar ne sruši.
Ono što je posebno u Vašim filmovima jeste odlična hemija među glumcima. Kako skautujete glumce, i da li postoji neko sa kime maštate da radite na budućem projektu?
- Gledam i domaće filmove i serije, mada glumce najviše primetim van glume, odnosno u nekim situacijama koje nisu nužno vezane za pozorište ili film. Prepoznamo se kao ljudi i onda ide lakše. Imamo puno talentovanih glumaca sa kojima bih naravno želeo da radim. Jedva čekam da napišem novi scenario, nešto sam i počeo da pišem, pa da stignem do tog dela, biranja saradnika.
Po čemu je posebna saradnja sa Filipom Đurićem i Ivanom Vuković? Da li verujete u posebnu vezu reditelja i glumca kakvu imaju npr. Scorsese i De Niro, Sofia Coppola i Kirsten Dunst?
- Filip mi je jako dobar prijatelj, kao brat. Pored toga, našeg privatnog odnosa, mislim da ima veliku maštu kao glumac i uspeva da me često potpuno iznenadi, ne samo mene već i ostale glumce i prisutne na snimanju. Isto važi i za Ivanu Vuković. Verujem da je to osnova – iskren odnos saradnika. Tada i glumci a i ostali ljudi osete da stvaraju nešto veće od nas samih. Bitno je stalno obezbeđivati smisao, a to je pre svega u samom tekstu, odnosno ideji scena, ne bi trebalo da bude nekih scena koje su tu da se pretrče, sve bi trebalo da bude inspirativno i za njih i za mene.
Filmovi Moj jutarnji smeh i Za danas toliko su premijerno prikazani na dva velika festivala, FAF-u i FEST-u. Koje su Vaše uspomene na iste tokom studentskih dana i koji je značaj tako velikih premijera?
- Pamtim FEST u velikom Sava Centru kao posebno mesto naravno, impozantno, ogromno, veliko uzbuđenje. Neću preterivati kada kažem da sam se slično osetio jedino na par dana u Kanu, gledajući filmove u toj čuvenoj Palati Limijer. Za FAF vezujem DKC, opet jednu meni jako posebnu salu, suprotno od Sava Centra – ona je mala, ali takođe sa jakom atmosferom.
Nakon autorskih filmova, dolazi dokumentarni, Iza osmeha. Kako je došlo do filma o legendarnom Vladi Divljanu?
- Prethodni film koji ste pomenuli Za danas toliko zatvara Vladina pesma Sve laži sveta i tada sam, kako bih dobio prava na nju, stupio u kontakt sa Dinom, njegovom ženom. Malo po malo rodila se ideja o jednom malom polusatnom filmu, koji bi bio rasterećen svih zadataka osim da bude inspirativan i da prenese Vladin duh. Na neki način duh tog čoveka je u osnovi Za danas toliko tako da ovaj film doživljavam kao neku vrstu nastavka a ujedno i završetka tog filma. Zaokružili smo taj svet, čini mi se.
Koliko je drugačije raditi na dokumentarnom naspram igranog filma i da li je pritisak možda i veći?
- Verujem da je rad na svakom filmu težak i lep istovremeno. Ovaj je ipak bio malo lakši budući da je polusatni film, i da nam je i sam Vlada puno pomogao svojim snimanjem, mi smo se tu našli više da dopunimo te snimke koje je on napravio malom kamerom. Film o Vladi, ali Vlada ga i snima – to je i bila početna ideja filma. Kasnije smo joj pridodali i animirane scene, sa kojima smo Milorad Savanović, animator, i ja krenuli stidljivo ali su se otele i zauzele sada jako bitno mesto u filmu.
Pre filma Iza osmeha imali ste priliku da se okušate u svetu animiranog filma sa kratkim filmom Pogled u svet. Recite nam više o procesu kreiranja animiranog filma, i kako izgleda uklapanje istog u igrani – i to dokumentarni film?
- Na samom kraju filma Pogled u svet pre odjavne špice postoji jedan kratki animirani deo koji je isto Milorad uradio, i koji jeste bio uvod u ovaj film, tako da ste u pravu kada ste povezali ova dva filma. Animacije koje je Milorad napravio za ovaj film su jako posebne, ja sam tu bio u ulozi scenariste. Naime u tom animiranom delu gledamo Vladine izmaštane avanture na pustom ostrvu, brodove koji lete i jedan primorski gradić u kome se ljudi na velikom trgu penju jedni drugima na krke kako bi dohvatili zvezde sa neba. I isto kao što Vlada sam na tom pustom ostrvu pokušava da odsvira svoju omiljenu pesmu Rusiju, uz pomoć kamenčića, morskih zvezda, sviranja u list, tako je i Milorad bio u istoj situaciji da sam, uz povremenu pomoć Tamare Kostrešević, osmisli animacije tako da one budu uzbudljive, a urađene minimalnim sredstvima. Ono što je Milorad nacrtao nas je sve zadivilo i jedva čekamo da vidite i vi. Uspelo je da bude grandiozno, a da istovremeno bude jako jednostavno zapravo, bar se nama tako čini.
Šta publika može da očekuje od novog filma, sa kojim osećajem se nadate da izlazi iz sale?
- Steva Milošević, dizajner zvuka za ovaj film i moj stalni saradnik, mi je sinoć rekao da je pogledao film na miru i da očekuje jako emotivne reakcije. Do sada je uvek bio u pravu, u slučaju prethodnih filmova, nadam se da će i sada biti. Videćemo.
