Slušajući podcast Brendawearness zabeležila sam misao koja me je podstakla na razmišljanje tokom besomučnog skrolovanja za vreme Nedelje mode u Parizu. Nije reč o novom Chanelu ili neuračunljivom Duranu Lantinku, o tome ćemo drugom prilikom. Reč je o fenomenu koji oblikuje samu infrastrukturu pop kulture – o dobro poznatom what’s the move pokretu, neformalnom, ali preciznom sistemu koji određuje gde se zaista događa ono bitno. Tako sam saznala i za priču da se još od osamdesetih godina odvija smena moći između hotela Ritz i Le Meurice. Taj ciklus nije stvar preferencije, već pozicioniranja. Kada se jedna lokacija zasiti vidljivošću i postane deo institucionalne estetike, pažnja se pomera. Jasno je da se ne menja kvalitet prostora, već društveni naboj unutar samih hotela.
Ko, u toj metafizičkoj hijerarhiji, određuje šta je kul?
Ukoliko bismo pokušali da mapiramo ko zapravo određuje šta je kul, linije moći ne bi vodile ka influenserima. Iako je ovo potencijalno nekonvencijalna teza, oni su na kraju dana samo najglasniji prenosnici već uspostavljenih odluka. Na vrhu te tihe piramide nalaze se pripadnici (nečega što neretko pogrešno kategorizujemo) old money socijeteta. Ljudi čije prisustvo ne mora biti zabeleženo, ali čije odsustvo menja dinamiku prostora. Njih ćete pre pronaći u skrivenom porodičnom lokalu nego u beach clubu u Sen Tropeu. Da, mislim na Kylie i Kendall Jenner i viralni snimak Birkinke na glavi. Poetično. Uticaj dobrostojećih ljudi čiji je status stariji od društvenih mreža, medija i marketinga održava se kroz ritual, lojalnost i naravno diskretnost. U tom sloju, status se gradi kontinuitetom kroz veze koje opstaju izvan algoritamske vidljivosti.
Šta bi u ovoj postavci bila uloga celebrityja?
Celebrityji upravljaju vizuelnim kapitalom trenutka. Njihova funkcija je operativna, oni obezbeđuju prizor, stvaraju narativ i potvrđuju da se to nešto dogodilo. Hype koji proizvode ima vrednost u trajanju jednog medijskog članka. Kada se blicevi sklone u stranu moć se vraća onima koji nikada nisu morali da je dele. Ne zaboravite da su poznati okruženi svojevrsnim doušnicima koji neprestano istražuju scenu, mapiraju prisustvo ključnih aktera i kreiraju detaljne planove obilazaka popularnih destinacija za svoje nadređene. Ti posrednici ne donose odluke sami, ali njihova sposobnost da prikupe, filtriraju i prenesu informacije direktno oblikuje percepciju i strategije onih koji potencijalno definišu šta je kul.
Influenseri zauzimaju tek treći nivo gorepomenute metafizičke hijerarhije. Njihova uloga je izvedena, posrednička – oni amplifikuju signale koji dolaze odozgo, ali retko ih formiraju. Njihova moć postoji samo dok postoji potreba za potvrdom, dok traje ciklus klikova i šerova. Keinemusik na Mikonosu je manifestacija dekadencije jednog pokreta. Kategorija kul ne sme da zavisi od broja pregleda, ona koegzistira isključivo sa nemerljivim autoritetom onih koji ne moraje da plate na ulazu u svet luksuza. U tom sistemu, mehanizam održavanja moći zasniva se na kontrolisanom pristupu. Pozivi nisu javni, liste su ekskluzivne, a odluke o prisustvu ne prate pravila tržišta. Coolness je paradoksalno, najskuplja valuta koja funkcioniše kao nevidljiva granica između onih koji imaju pristup i onih koji ga pokušavaju steći.
Nove generacije pokušavaju da razbiju taj model kroz ideju transparentnosti – otvorenih događaja, demokratizovanih platformi i digitalnih scena koje na prvi pogled deluju dostupno svima. Međutim, i te alternative ubrzo razvijaju sopstvenu formu zatvorenosti. Svaki pokušaj da se kul učini inkluzivnim završava stvaranjem nove ekskluzije. Zato pitanje what’s the move ostaje otvoreno, ali ne i nužno bez odgovora. Određuju ga oni koji ne moraju da ga izgovore, niti da ga objave. Oni koji ga, naprosto, poseduju. Bez potrebe da to dokažu.
Something has to die to become move again.
Foto: Instagram (@kimkardashian)
