Sa poznatom regionalnom fotografkinjom Senjom Vild i njenim jedinstvenim fotografskim stilom upoznali smo vas pre tačno godinu dana, kroz intervju u kojem je govorila o svojim iskustvima iza – ali i ispred – kamere. Ovog puta, Senja donosi delić svojih dnevničkih zapisa sa letnjeg putovanja u Bukurešt.
Bucharest diary
Leto je u punom jeku, bar je takav subjektivni osećaj. Vozimo se ka Bukureštu, nas troje i dva psa. Isa i Kei. Svetske putnice. Autoput je tek na stotinak kilometara pred Bukureštom. Ima vremena za razmišljanje o svim bitnim i nebitnim stvarima. Ne znam kako zvuči rumunski, znam da je kuhinja slična našoj, zanima me kako ljudi izgledaju, kako žive, oblače se, kakvu kafu piju… Malo je priča iz Rumunije, a sve govore da je Bukurešt lep. Osećam se kao lane na ledu. Prvi put u idem u grad o kojem znam jako malo, a ni jezik ne razumem.
Znači treba istraživati i prepustiti se intuiciji. Onom što me privuče. I nisam se razočarala. Prvo jutro smo otišli na kafu u Bob George Coffee Bar na cortado i kratki espreso uz obavezni bademov keksić. Hype mesto, skoro kao studentska menza, a uz kafu, čuješ i poneku priču iz života onih koji čekaju svoj final drip za kafu za poneti.
Par dana kasnije prešli smo u La Vita E Velo. Morali smo da damo priliku još jednom specialty coffee mestu. Dolazili smo svako jutro do poslednjeg dana. Već su znali naš izbor – dva espresa, cortado, jedna rose lemonade… i uz to je uvek stizala činija vode za pse. Kafe je u strogom centru, mesto za zaljubljenike u Brompton specijalno napravljene bicikle, one koji drže do dobre šoljice kafe, za zaposlene na pauzi, studente. I naravno za one kao što smo mi, turiste u potrazi za dobrim kutkom za jutarnji boost.
A onda, put pod noge, tata, ja i dva psa. Vrućina omamljuje, a mi se uspešno sklanjamo u velike odlično uređene parkove sa jezercima. Može se i ležati na travi. Park Carol I, francuski vrt, kako ga zovu, mesto je na kojem su se događale najbitnije izložbe u gradu. Tu je i mauzolej nastradalima u vreme komunističkog režima. Baza je od crnog granita. Ta monumentalna građevina ostavlja posetioce bez daha dok joj se približavaju širokom alejom uz stepenice. Cismiqiu bašta, najbliža našem apartmanu, ima jezero na kojem se može ploviti malim drvenim čamcem na vesla. Sve je jako primamljivo i romantično, skoro pa filmski. Ako zanemarimo veliku vlagu i vrućinu, bilo je još prijatnije smestiti se u bar uz vodu i uživati u nečem hladnom i osvežavajućem. I planirati kuda dalje.
Morali smo da obiđemo i park Izvor, bio nam je na putu do pomalo skrivene lokacije sa second hand radnjom, tattoo radionicom, restoranom i fenomenalnim hladnim pivom – Fabrica. Park Izvor je blizu Parlamenta, građevine koja kao da je iz filma Wesa Andersona. Monumentalna. Kažu da je njenom projektu radilo čak 700 arhitekata pod vođstvom Anca Petresca. U vreme Nikolaja Čaušeskog.
Kad se beton usijao, sunce izmorilo, a psi odustali od šetnje, bilo je skroz u redu odmoriti se malo i radovati se letnjim večerima i potrazi za dobrom klopom. Balls – „Dobar dan, koja vam je šifra za wi-fi?“„Have some balls.“ Jelovnik, skeniranje QR koda ne bi li se naručila klopa i zvonce na pultu. Go & do it. Restoran/bistro, uređen je u stilu sedamdesetih kada su jake boje bile kul, a minimalizam i nežne bež nijanse više nisu bile in. Ljudi izgledaju opušteno, hrana je ukusna, cene pristupačne, čini se da je sve neka beskrajna lakoća postojanja. Obavezno probati pržene arančine sa nutelom nakon ćuftica u kari sosu, letnje salate ili paste sa pestom.
Ne bih ja bila ja, da umesto da samo upijam grad, nisam jedan deo dana izdvojila za fotkanje. Da bih bar malo narušila turistički doživljaj grada, kontaktirala sam nekoliko vodećih modnih agencija. I tako mogu da ispričam sopstvenu priču o Diani iz One Models Romania. Bila je spontana, inspirativna, komunikativna…. Imala sam osećaj da smo radile već puno puta do sada.
Šest dana kasnije vraćamo se za Beograd, ja nastavljam za Zagreb. Puni smo utisaka, uspeli smo čak i dobro da se sporazumemo, jer malo ko govori engleski. Rumunski pripada romanskoj grupi jezika. Kad ga slušate čini se da je to mešavina francuskog, portugalskog, italijanskog sa primesama mađarskog. Ume da bude skroz zbunjujuće, a opet uhu prijatno.
Kažu da je Bukurešt balkanski Pariz. Liči, samo je malo zapušteniji. Raznovrsni arhitektonski stilovi, a između dva rata zaista je podsećao na Pariz. Rumunski arhitekti su se tamo školovali, a francuski arhitekti su u ovom gradu ostavili svoj trag. Uz široke ulice, arhitekturu iz raznih epoha prošlog veka, velike, dobro projektovane parkove na svakom koraku Bukurešt ima svoj specifičan šarm.
Vidimo se uskoro, bio si dobar domaćin.
Tekst i foto: Senja Vild
