Journal.rs
Umetnost i dizajn

Želimo da čujemo Vašu priču: Marina Marković ocrtala je grudi žena obolelih od raka dojke

Piše: Iva Vuković

Bolest raka dojke i dalje predstavlja tabu temu u društvu. To je dijagnoza koja napada nešto potpuno žensko – nešto nežno, ali i beskrajno moćno u isto vreme. Važnost glasa, svakog iskustva i svih procesa koji nastaju kada se spomene ova, psihički ali i fizički, teška bolest, nisu stavke koje treba da nipodaštavamo – već one koje zaslužuju poseban volumen, mesto i izdvojeno vreme.

Zajedno sa vizuelnom umetnicom Marinom Marković, koja je potpisala i prvi Journal Pink Box, kreirali smo kampanju Želimo da čujemo Vašu priču. Putem našeg Instagram profila, zajedno sa srpskim forumom protiv raka dojke Evropa Dona, objavili smo prijavu uz pomoć koje su žene aplicirale za ocrtavanje grudi. Pored toga što ova kampanja spaja duboke emocije, umetnost i kreativnost, daje značajno mesto ženama koje su se borile sa ovom bolešću.

Marina Marković ocrtala je grudi prijavljenih žena, a mi smo razgovarali sa njima o najtežim trenucima tokom kojih su se nalazile u potrazi za onim najlepšim.

  • Šta se dešavalo u Vašem životu u periodu kada ste saznali za dijagnozu?

Branka Štrbac Stojanov

U periodu kad sam se razbolela imala sam 43 godine, sina od pet i supruga. Na nagovor roditelja sam otišla na ultrazvuk jer me je dojka bolela već neko vreme. Radiolog mi je odmah saopštio šta je u pitanju. U roku od tri nedelje sam odradila sve preglede i operaciju. U te tri nedelje naš svet se vrteo samo oko raka. Naći dobre lekare, negu, nekoga ko će nam sve objasniti. Šok za sve. Ja sam psihički veoma jaka osoba i bez obzira na dijagnozu sam gledala samo napred i samo pozitivno. Najvažnije mi je bilo da objasnim detetu i uspela sam i u tome. Od majke sam krila do trenutka kada sam izgubila svu kosu, za nju sam operisala cistu, ali kada sam ćelava otišla na njen prag shvatila je sve. Jednostavno nisam znala da pronađem prave reči da joj kažem. Osam hemoterapija, 25 zračenja, ali nisam dala da nam život stane. Zapravo ja sam nastavila da živim kao i pre dijagnoze, osim u trenucima kad mi je organizam bio oslabljen zbog terapija par dana. U toku hemoterapija smo vršili i neke adaptacije u kući, majstori, gužva, druženja... Nisam mogla da dozvolim da previše razmišljam o tome.

Slađana Arsenijević

Sve u životu je bilo usmereno na to da što pre prikupim rezultate, prođem konzilijum, krenem na terapiju i operaciju. Imala sam veliku želju da ga što pre izvade iz moje dojke.

Nevena Kostić

Oktobra 2014. godine, sa 27 godina opipala sam promenu. Sjajno sam se osećala u tom periodu. Svirala sam u orkestrima, kamernim sastavima, pevala u bendu, redovno trenirala i bila u pripremama za svoje venčanje, koje je bilo zakazano za septembar 2015. godine. Sutradan ujutru sam već bila na pregledu kod onkologa, koji mi je dao dijagnozu fibroadenoma, benignog tumora, nakon pregleda palpacije. Rekao je da pratimo na pola godine. Imala sam poverenja u doktora i nisam išla na dodatne preglede. Nastavila sam svoj život kao i do tada, ali sam već nakon dva meseca osetila kako promena raste i počinje da smeta, jer je bila sa strane u predelu u kom su nam žice od brushaltera. Grudi su mi manje i nisu mi nikakve tegobe nikada pravile. U određenom periodu sam koristila antibebi pilule, u dogovoru sa svojom doktorkom ginekologom, naravno.
Kada smo ih uključile, tada nismo znale za promenu, ali nismo ništa ni menjale u našim redovnim kontrolama. Nikada do odlaska kod onkologa nisam imala pregled grudi. U aprilu 2015. godine kod istog doktora nakon sličnog pregleda, potvrdio je dijagnozu, ali je rekao da bismo trebali da ga uklonimo, jer raste. Pomenuo je da narednih par meseci to nije izvodljivo, jer se sale renoviraju i da će za to biti mogućnosti tek od septembra, kada je planiran moj dan venčanja. Videvši da je stanje pomalo kao na pijaci, ne sasvim urgentno, zamolila sam ga ako već nije moguće ranije, da to onda bude odmah nakon planiranog venčanja i dogovor je pao da ćemo prve nedelje oktobra da obavimo intervenciju. Objašnjeno mi je da planirana operacija nije komplikovana i da brzo mogu da idem kući. Uredno sam nastavila sa svojim životom i planiranjem venčanja. Posao je sjajno tekao, a što se tiče priprema za venčanje restoran, crkva, bend, venčanica, odelo, burme, skoro sve je pronađeno, rezervisano i dogovoreno, ostale su cipele… Početkom avgusta sam otputovala na četiri dana do Nemačke, kako bih familiji koja tamo živi odnela pozivnice za venčanje i sa svojom tetkom pokušala da nađem cipele koje bih nosila tog planiranog dana. Mojoj tetki, koja mi je spasila život i istrpela moje svađe zbog ideje koju je sprovela, je bilo neobično da su mi samo rađeni pregledi palpacijom i na svoju ruku mi je zakazala pregled u Nemačkoj. Jako sam se protivila, govorila joj da me gnjavi i da treba da uživamo u shopping-u umesto da idemo po lekarima. Sačuvala me je! Tamo je protokol drugačiji ili ga se jednostavno pridržavaju, pa sam već tokom ultrazvučnog pregleda imala prvi pristup lekara na drugačiji način u kom sam mogla da osetim jasno da nije baš sve mirno i pozitivno.
Tumor koji sam imala se pod prstima zaista ponašao kao benigni, kako lekari kažu, ali je na ultrazvuku davao odlike malignog. Nakon mirnog saopštenja doktorke, koja mi obavljala ultrazvučni pregled, dok me je držala za ruku i pripremila za sledeću sobu, u kojoj je obavljena mamografija, a u sledećoj biopsija. Pribrano sam se ponašala, zahvaljujući lekarima koji su bili mirni, tihi i jako nežni tokom tih pregleda. To je neopisivo važno. Kada nije tako, jako je hladno, zid je previše blizu, dah je plitak, nemaš informacije, ni dodir ni reč. Zima je i prazno je. Još uvek nisam bila svesna. Sutra sam trebala da se vratim za Beograd. Objasnili su mi da se rezultati, ma kakvi bili, lično preuzimaju i nikako drugačije za 48h. Morala sam da otkažem povratni let. Nisam bila svesna i dalje. Razmišljala sam o tome kako me čeka posao za vikend nakon povratka, zakazan klubski nastup, dva venčanja, potencijalno novi projekat sa orkestrom, nastavak uživanja u kamernom sastavu. Brinula sam se da li ću naći povoljan let i da li ću uopšte da stignem na vreme. Nezamislivo mi je bilo da ne znam raspored ili da kasnim. 48 sati, dočekao me je doktor sa mamografije i biopsije, koji je u rukama držao beli koverat i uveo me je u sobu u kojoj nisam bila. Tada mi je saopštio da imam maligni estrogen zavistan karcinom dojke. I dalje mi nije bilo baš jasno. U nastavku sam shvatila da je intervencija preko potrebna, kao i dalji nalazi. Pitanja koja sam postavljala su jasno govorila da nemam iskustva ni znanja kako to funkcioniše. Mislila sam da ću moći da nastavim uredno svoj život, uz intervenciju, pa ako treba hemoterapiju, zračenja i sve redom. Taj doktor je imao puno strpljenja i neizmerno sam zahvalna na tome. Pustio me je da svojim pitanjima i potpitanjima osvestim sama šta se zapravo dešava. On je jednostavno, mirno i sasvim predano bio tu.

U Srbiju sam se vratila tek juna 2016. godine. Put me je vodio iz Nemačke u Brazil, pa nazad u Nemačku i onda konačno kući.  Kompletnu dijagnostiku i intervencije sam obavila u Nemačkoj, a hemoterapije, zračenja i genetski test u Brazilu, gde mi srećom živi rođeni brat, koji je dečji nefrolog. Tadašnji verenik je dan nakon primanja dijagnoze došao u Nemačku i većinu vremena lečenja proveo pored mene. 28 godina sam napunila u Nemačkoj između operacija i prve hemoterapije.

  • Šta, ili ko, je bio Vaša snaga u ovom periodu?

Milana Gotovina

U momentu kada sam saznala dijagnozu imala sam 31. godinu i sina od četiri godine. Dovoljno veliki da vidi da nešto nije okej sa njegovom mamom, a dovoljno mali da mu ne možeš objasniti težinu problema. Zbog svega toga on je bio moja velika slabost, ali i najveća podrška i zvezda vodilja. Neko zbog koga nikada nisam posustala i odustala. Obuzimao me je osećaj  ljutnje, straha i neizvesnosti. Po danu zbog njega skupim svu snagu sveta i ustanem, borim se, smejem se, ali noć… Tada ostaneš sam sa svojim strahovima. Ali sam sigurna da svima nama Bog daje onoliko koliko možemo poneti. Život nije bežanje od istine, koliko god ona teška bila, već traženje rešenja. Uhvatimo se malih životnih vrednosti koje će nas izvući iz te tame.

Slađana Arsenijević

Moja snaga i podrška bili su suprug, deca i dugogodišnja prijateljica. Naravno, i vera u Boga.

Nevena Kostić

Tadašnji partner, verenik. Prvo i pre svega. Njegova stabilnost, verovanje, interesovanje, maksimalna i konstantna posvećenost i nega. Nakon operacije kada je doktorka došla u vizitu popodne, potvrdila da je sve u redu, predložila mu je da me prošeta u kolicima ispred bolnice, jer je jako lep dan bio u Štutgartu. To je i uradio. Obukao mi je bademantil, spakovali smo dren, smestili me u kolica i krenuli. U hodniku sam malo počela da plačem. Zaustavio je kolica, stao ispred mene raširenih ruku u pravcu zagrljaja i pitao me kao neko dete Pa šta je sad?. Tek sam tada počela u naletima da shvatam da se to dešava meni – mom telu, mom životu. Osećala sam i dalje blagu omamljenost od totalne anestezije i još uvek sam mogla da čujem onu devojku iz šok sobe od tog jutra kako neumoljivo plače zbog mastektomije koju su joj obavili… Nastavio je Zašto sada plačeš? Sada je sve u redu. Organizam ti je čist. Nema tumora i sentinela koji su zahvaćeni. Izvadili su sve što treba. Sada si dobro. Zdrava si! To je zvučalo tako logično i smisleno. Ali nije mi bilo jasno zašto onda treba da prolazim kroz hemoterapije i sve ostalo što je bilo u planu. Jako sam mu verovala i sve što mi je rekao tada jeste to da za ovaj tip karcinoma, zna se šta treba raditi i kako treba raditi. Zna se šta pomaže i smanjuje verovatnoću da se ponovo stvori.  Pitao me je Da li se sećaš kako smo svi morali da primimo vakcinu kada smo bili mali? E pa tako ti je i sa ovim. To je siguran put koji mora da se prođe za ovaj tip bolesti.

I ja sam od tog momenta jednostavno prekrstila sa tom odlukom lečenja hemoterapijom, radioterapijom i hormonskom terapijom. Verovala sam njemu, budućem veterinaru i tadašnjem partneru, više nego ikome i nisam se plašila tih terapija. Bio je sa mnom svaki dan. Sve dok nisu mesecima kasnije bile gotove hemoterapije i dok nisam malo ojačala i bila spremna za zračenja i sve ostalo. Zahvaljujući njegovoj rešenosti, ja sam bila zdrava i pre nego što sam doživela remisiju. On je znao, a ja sam verovala. O detaljima, poput tih da me je terao da pijem vodu (što mi je jako teško padalo), jedem na svakih par sati i kada mi se nije jelo, tuširanja, gubitka kose, obrva, trepavica, gojenja i svih neprijatnosti koje sam prolazila, sa njim je bilo prihvatljivije, u nekim trenucima i neopisivo smešno. Ja nisam razmišljala o nabavkama, pripremama obroka, sprečavanja mučnine i pre nego što se pojavi, odlaska u bolnici, povratku nakon primanja hemoterapija, apsolutno ni o čemu. Teško je sve dočarati, ali nikada neću zaboraviti. I zaista smatram da je onim ljudima koji gledaju svoje bližnje kako prolaze taj put gore nego nama koji smo tu glavni akteri. Tu su mi bili brat, snaja i njena porodica, moj tata i tetka, moja kuma koja mi je poslala za Nemačku paket sa omiljenom plišanom igračkom ovčice koja nosi veo, kartama za igru, džemperićem koji me je čuvao od one zime i neprijatnosti u rashlađenoj bolnici. Svaki dan mi je slala po jednu smešnu sliku sa životinjama u kojima bi opisivala nas dve ili nekoga iz našeg društva. Takve naizgled sitnice su mnogo značile, verujte mi. Neki prijatelji su zaista bili tu, ali neki i ne, moram da priznam. I to je u redu.

Sabrina, devojka koju sam upoznala u Nemačkoj pre odlaska u bolnicu, koja je nekoliko meseci pre mene imala istu situaciju i koja mi je rekla glavnu stvar: Prestani da postavljaš sebi pitanje: Zašto ja? Zašto meni? Jer odgovor ne postoji! I to je jedan od najboljih saveta koje sam tada mogla da čujem. Moje tadašnje kolege iz benda, koji su mi rekli da me mesto čeka kada god da se vratim i to mi je dalo posebno snagu. Sećam se jednog petka tokom primanja one crvene hemoterapije stigla mi je poruka Kaparisan 17.09., mislila sam da ću od sreće da iskočim iz kože, jer sam znala da ću da pevam tog datuma. Takođe i svi koji su bili u organizaciji onog venčanja koje je odloženo. Sve moje kolege pacijenti koji su prolazili svoje muke u isto vreme kada i ja. I za kraj, apsolutno svaka medicinska sestra, tehničar, higijeničarka, lekar i lekarka u Brazilu i Nemačkoj. Sve ih volim i često ih se setim. Trudim se da u ime zahvalnosti koju osećam prema njima kvalitetnije živim.

  • Koje emocije Vas vežu za ovo iskustvo?

Slađana Arsenijević

Strah – da li će me moje dete zapamtiti.

Nevena Kostić

Zahvalnost pre svega. Koliko god to možda apsurdno zvučalo. Ljubav, poverenje, kao i spoznaja sopstvene snage. Strah, iščekivanje, gubitak kontrole nad sopstvenim telom, hladni stolovi, prazne sobe, hodnici bolnica i klinika, opadanje kvaliteta života. Zima u kostima. Spoznaja kosmičke nepravde života i smrti, menopauze i valunga. Praštanje i prihvatanje.

  • Šta biste rekli ženama koje se trenutno bore protiv raka dojke?

Slađana Arsenijević

Verujte, borite se, tražite rešenje, radujte se životu i sitnicama, uživajte u svakom trenutku.

Nevena Kostić

Nemoj se pitati zašto se to tebi dešava. Ne postoji odgovor na to pitanje. Čuvaj energiju za sebe. Pij vodu. Što više vode piješ, brže ćeš se rešiti toksina iz hemoterapije. Polako. Korak po korak. Objasni svojoj okolini da si ti sada ta o kojoj ćeš voditi računa.  Slušaj klasiku malo, Mocart dosta pomaže. Kosa ako opada, obrij glavu, biće ti lakše, veruj mi. Porašće! Biće zdravija i lepša. Izađi na kišu i uživaj u tušu kako pada na teme, drugačiji je osećaj. Kada opadnu obrve i trepavice tek tada ćeš sebi delovati kao da si zaista pacijentkinja. Neprijatno je da znaš. Ali je nevažno i prolazno. Brzo se to vrati.  Eksperimentiši sa frizurama kada počne da raste kosa. Raduj se kada pređe dužinu ispod ušiju i kada dođe do ramena, pa osetiš kako se od vetra ponovi vijori oko vrata. Slavi svaku malu pobedu koju osetiš. Šetaj ako možeš. Planiraj unapred šta ćeš da radiš tokom sledeće godine. Pripremi se na to da su ti nadalje fizička aktivnost, zdravija ishrana i pozitivne misli najbolji životni saputnici. Nisi sama, ni na jednom od tih pregleda, ni u jednoj od tih čekaonica i na onim hladnim stolovima.  Molim te idi redovno na kontrole, koliko god da te je strah. Prelepa si.

Milana Gotovina

Idite redovno na preglede. Znam da se teško zakazujete, znam da nema lekara, znam da se plašite. Najlepše ste kad ste zdrave.

Kreativna direkcija i produkcija: Iva Vuković
Foto: Ljubo Ašćerić
Šminka: Jovana Marković 

Piše: Iva Vuković

Najčitanije