Njegovo stvaralaštvo počelo je u jednom prolazu u Čačku, a danas ga vodi na najrazličitije tačke sveta, od Tokija do Lime. Endo je tokom dve decenije rada ostavio trag u Aziji, Evropi i Južnoj Americi, a osim murala stvara i na platnima, sa devet samostalnih i više od 20 grupnih izložbi iza sebe.
Kao umetnički direktor DUK festivala u Čačku, Vuk Đurić za Journal govori o uspomenama koje je poneo sa putovanja, transformaciji buntovničke energije i institucionalizaciji street art-a.
Intervju
Vuk Đurić Endo
Od kada je Journal 2023. pisao o tvom muralu na čačanskim silosima, radio si u Japanu, Kini, Francuskoj, Poljskoj, Čileu i Peruu. Koje iskustvo ti je ostavilo najdublji trag i zašto?
Svako putovanje nosi svoju autentičnost i teško je izdvojiti samo jedno, pa ću pomenuti nekoliko posebnih trenutaka. U Japanu sam imao privilegiju da oslikam mural u centru Tokija, u Šibuji, jednom od najmodernijih i poslovnih kvartova grada. Iskustvo u Kini je bilo fascinantno. Radio sam platno u selu od 400 hiljada stanovnika. Posebno se sećam Perua i slikanja u jednoj od najopasnijih favela u Limi, San Martin de Porres, gde sam zamalo bio uhapšen. Velika čast mi je bilo sarađivati sa čuvenim Mono Gonzalesom, jednim od najpoznatijih umetnika Južne Amerike, tokom mog boravka u Čileu. U Vijetnamu se dogodio nesvakidašnji obrt, pred sam završetak prekrečili su zid smatrajući ga neprimerenim, pa su mi ponudili dve opcije: da napustim mesto zločina ili da me deportuju i zabrane ulazak u zemlju.
Kako publika u tim zemljama doživljava street art? Da li si primećivao velike razlike?
U Južnoj Americi street art je već odavno popularan, a lokalni umetnici često koriste tradicionalne motive. Valparaiso, grad u Čileu, jedan je od najoslikanijih gradova koje sam do sada video. U Kini street art gotovo da ne postoji – nema ni tagova, ni stikera na ulicama. U evropskim zemljama je dosta razvijen i generalno prihvaćen. Razlike zapravo proizlaze iz ideologija i socio-političkog konteksta. U komunističkim zemljama ne vide potrebu za ovakvom vrstom izražavanja, dok je u siromašnijim sredinama street art često glas naroda i vid borbe.
Kada radiš u dalekim kulturama, kako balansiraš između univerzalnog vizuelnog jezika i lokalnog konteksta?
Mislim da je moj trenutni likovni izraz prilično univerzalan i može se primeniti u bilo kojoj zemlji. Vremenom u svakoj državi pronađem autentične predmete, izreke ili simbole koje potom integrišem u svoj rad. U Vijetnamu sam, recimo, koristio motiv plastične stolice. U Kini sam svoj tag spojio sa elementima kineske kaligrafije, koju i dalje koristim. Latinoameričke zemlje su dosta uticale na moju paletu boja.
Kako ti gledaš na to kada street art naiđe na otpor javnosti. Da li je to znak neuspeha ili dokaz da umetnost radi svoj posao, jer pokreće raspravu?
Smatram da je svaka reakcija važna, i za posmatrača, i za umetnika. Navikli smo da street art često bude sladunjav i dopadljiv, pa kada naiđe čak i mali procenat neodobravanja, to odmah primećujemo. Smatram da je 70% scene sladunjavo i mislim da to zaslužuje konstruktivnu kritiku. Ipak, stvaramo u javnom prostoru i nemoguće je udovoljiti svima. Na kraju se postavlja pitanje: za koga ti slikaš slike/murale?
Street art je odavno izašao iz okvira ulice. Danas postoje muzeji i galerije posvećeni isključivo ovoj umetnosti. Da li misliš da Srbiji nedostaje prostor te vrste, muzej ili galerija posvećena samo street art-u, i šta bi to značilo za domaću scenu?
Kod nas je street art popularan, pre svega u obliku murala, i imamo mnogo kvalitetnih umetnika. Ipak, još ne postoji ni jedna galerija koja se isključivo bavi ovom umetnošću. Nedavno sam posetio Varšavu, gde sam obišao dve galerije koje su specijalizovane baš za street art. Imaju svoje publikacije i scenu koja je negovana, mnogo više nego kod nas. U drugim gradovima postoje muzeji specijalizovani za street art koji dovode veliki broj turista, što smatram da je neophodno u bilo kojoj metropoli.
Prošlo je 20 godina od tvog prvog grafita. Kada se osvrneš unazad, šta vidiš kao ključnu prekretnicu u svom razvoju?
Prvi kontakt sa sprejom imao sam 2005. godine, u jednom prolazu kod osnovne škole. Taj rad je i dalje tamo, ceo je išaran, ali se još uvek naziru obrisi. Mnoge situacije i životne odluke uticale su na moj razvoj. Studirao sam u Kosovskoj Mitrovici, gde je svakodnevica bila potpuno drugačija, i to te natera da se snalaziš i razmišljaš drugačije. Trenutak kada sam shvatio da mogu da živim od ovoga, da mogu da upravljam sopstvenim vremenom i da ne odgovaram nikome, to je bio okidač da idem dalje. Druga stvar je organizacija DUK Festivala.
Da li još uvek osećaš onu početnu buntovničku energiju ili sada prevladava drugačija motivacija?
Mislim da je ta energija i dalje prisutna, ali da se s godinama transformisala. Možda je iz buntovničke prešla u ironičnu, sarkastičnu. U mnogim stavovima već se osećam starije, ali to je valjda deo puta.
Festival DUK u Čačku ove godine obeležio je deset godina postojanja i najavljena je i izrada monografije. Kako ti gledaš na značaj ovog festivala za domaću i regionalnu scenu street art-a, i šta za tebe lično znači činjenica da takav događaj opstaje i raste u tvom gradu?
Nakon deset godina mogu jasno da sagledam koliko festivali doprinose malim sredinama. Uloženo je mnogo truda da bi se stiglo do ovog trenutka. Ponekad, dok prolazim gradom i pogledam murale, setim se svih trenutaka koje smo prošli kao tim – tada zaista osetim da smo uradili nešto veliko i značajno za ovaj grad.
Trenutno radimo na monografiji povodom desetogodišnjice festivala. Prolazeći kroz arhivu fotografija, postaje jasno koliko je ljudi doprinelo tome da festival postane ono što je danas. Tokom ovih godina smenile su se tri generacije organizatora, a pravi uspeh će biti kada neko preuzme štafetu i nastavi da razvija scenu.
Uskoro pokrećeš svoj projekat Vucci, liniju modnih aksesoara. Kako za tebe izgleda process kada svoj vizuelni izraz prevodiš u modu i predmete za svakodnevnu upotrebu?
Projekat Vucci je i dalje je šala u glavi koja polako postaje stvarnost. Nedavno sam sarađivao sa brendom Lkldkl i izbacili smo letnju kolekciju, koja se sastoji od peškira, šorceva za kupanje, torbi za plazu i majica. Trenutno radim na bucket-hatovima sa Dadaume. Čarape već imam, ostao mi je još samo donji veš i projekat je spreman! Zanimljivo mi je da odvajam projekte pod različitim pseudonimima – tako je i nastao Vucci.
Piše: Vanja Ratković
Foto: Strahinja Babić, Ana Stojanović, Do The Right Thing Production, Dunja Kleut / Instagram: @514.415
