Journal na izložbi „Putanje tehnologije”: Donosimo intervju sa umetnicom Silvijom Bindom Hejserovom
Koncept vremena je na mnogo načina istražen u umetnosti i njenoj istoriji. Koja je bila polazna tačka za bavljenje vremenom kao konceptom u ovom projektu?
Moje umetničko istraživanje vremena ima širi kontekst u okviru mog trenutnog istraživanja preseka feminizma, umetnosti i tehnologije u postdigitalnoj eri. U tom okviru posebno se fokusiram na različite aspekte i strategije ponovnog prisvajanja tehnologije – u smislu povratka naše moći i kontrole nad tehnologijom, umesto da dopustimo da tehnološki uređaji kontrolišu nas.
U ovom višeslojnom istraživanju, u velikoj meri me je inspirisala feministička naučnica i sociološkinja tehnologije Džudi Vajcman i njeni najnoviji radovi o vremenu, ubrzanju i digitalnom kapitalizmu. Stoga sam prepoznala vreme kao važnu i aktuelnu temu kojom se treba baviti, posebno digitalno vreme, s obzirom na to da je danas vreme uglavnom posredovano našim sveprisutnim digitalnim uređajima kao što su pametni telefoni, računari, pametni satovi i sve skrivene infrastrukture iza njih.
Kako smo dozvolili da ovi digitalni i uvek povezani uređaji postanu deo našeg svakodnevnog života i lične sfere, promenili smo i način na koji ispitujemo, opažamo i strukturiramo svoje vreme našeg života. I tu moja umetnička praksa stupa na scenu s namerom da kritički, analitički, ali i donekle razigrano pristupi pojmu vremena.
Stratum je zanimljivo ime za projekat. Možete li nam reći nešto o procesu stvaranja ove instalacije?
Na početku procesa stvaranja ovog umetničkog dela eksperimentisala sam s različitim vrstama malih GNSS antena. Njih sam povezivala sa prijemnim modulima i mikroračunarima kako bih otkrila koje sirove podatke sadrži signal koji antene primaju. To je isti princip na kojem funkcionišu glomazne, visokoprecizne antene koje prikupljaju standardizovano vreme i zatim ga distribuiraju. Iz tog paralelizma razvila sam ideju da napravim spekulativni toranj s antenom u obliku elektronske skulpture, koja bi prikazivala i objašnjavala pozadinu digitalnog vremena, umesto da to vreme zapravo distribuira.
Naziv Stratum je zapravo odabran u samoj završnici kreativnog procesa. Želela sam da naslov bude jednostavan, precizan, tehnički, a ipak intrigantan za publiku. Bez obzira na to da li joj je značenje termina poznato ili ne. Zapravo, ime Stratum odnosi se na oznaku hijerarhije vremenskih servera koja se zvanično koristi u okviru nomenklature Protokola mrežnog vremena (engl. Network Time Protocol – NTP). To se najlakše može zamisliti kao deo procesa uspostavljanja digitalnog vremena, gde je neophodno imati izvor vremena da bi se ono odredilo. Taj izvor vremena nalazi se na vrhu hijerarhije i nosi oznaku Stratum 0. On zatim prosleđuje podatke o vremenu antenama ili serverima, koji se, u zavisnosti od svoje udaljenosti od Stratuma 0, označavaju kao Stratum 1, Stratum 2, i tako redom.
Moj rad Stratum odbija da bude deo ovog lanca hijerarhijski strukturisanog, sinhronizovanog vremena, i umesto toga zamišlja spekulativni sloj – stratum koji funkcioniše izvan nametnute vremenske logike.
Sve što postoji obično se shvata u okviru dihotomije prostor/vreme. Kako vi doživljavate koncepte linearnog i cikličnog vremena?
Otkako sam počela dublje da se bavim pojmom vremena, shvatila sam da u našem društvu paralelno postoji mnogo različitih koncepata vremena, tako da je zapravo teško — ako ne i nemoguće — odrediti šta vreme zaista jeste. U teoriji književnosti, digitalnoj umetnosti ili video-igrama, na primer, vreme odavno više nije linearno zahvaljujući hipertekstovima, interaktivnim narativima i digitalnoj simultanosti, gde različiti vremenski tokovi koegzistiraju i preklapaju se.
Drugi primer može biti kvantna fizika, gde se u nekim tumačenjima vreme posmatra kao relacijski pojam, koji zavisi od načina na koji se posmatra. Dakle, koncept linearnog i cikličnog vremena samo je jedan mali deo šireg skupa pojmova o vremenu koji postoje u prostoru. U tom kontekstu, mislim da je važno kritički promisliti način na koji mnoge današnje tehnologije oblikuju i tretiraju pojam vremena. Naše iskustvo vremena u velikoj meri oblikuju ključne tehnološke kompanije, koje kreiraju naš digitalni svet dizajnirajući tehnologije tako da maksimalno uvećaju svoj profit.
Uzmimo, na primer, pojam vremena provedenog pred ekranom (screen-time). On je sam po sebi nov koncept vremena i može se shvatiti kao istovremeno linearan i cikličan. Njegova suština leži u tome da nas, korisnike, zadrži uz ekran što je duže moguće, po svaku cenu. Upravo tu dolazimo do pitanja: Kakvu temporalnost zapravo proizvode naši digitalni sistemi – preciznije, njihovi dizajneri i tvorci – i da li smo zaista zadovoljni time što pasivno prihvatamo taj sistem?
Kreativno kodiranje je fascinantna oblast. Kako se tu uklapa rodna perspektiva?
Verujem da kada jednom otkrijete kodiranje kao kreativni alat, dobijate potpuno novi univerzum mogućnosti da se umetnički izrazite i da komunicirate ideje širokoj publici na nov način, s obzirom na teme kojima želite da se bavite. Kada sam počela da eksperimentišem sa kodom kao alatom za kreativno izražavanje, pronašla sam u njemu veoma ispunjavajući i relevantan umetnički medijum, posebno kada postane sredstvo kritičkog razmišljanja o samoj tehnologiji. Zahvaljujući korišćenju koda u mojoj umetničkoj praksi, mogu detaljnije da se pozabavim problemom, da ispitam njegovu digitalnu suštinu, što je takođe deo gesta emancipacije, povratka autoriteta nad specifičnom tehnologijom koju analiziram.
Iz rodne perspektive, smatram da je ovo posebno važno jer je oblast kodiranja i tehnologije istorijski bila, i još uvek jeste, obeležena rodnim neskladom i isključivanjem devojčica i žena. Pristupanje kodu ne kao nečemu čisto produktivnom ili utilitarnom, nego kao prostoru za kritičku maštu i eksperimentisanje, omogućava nove oblike stvaranja i učenja. U tom smislu, kreativno kodiranje postaje ne samo tehnička praksa već i emancipatorski, feministički alat za ponovno zauzimanje prostora unutar sistema koji se uglavnom pripisuju muškoj kulturi.
Još jedna zanimljiva tema je rod i vreme. Iz feminističke perspektive, možete li, molim vas, da nam objasnite kako vidite ovaj odnos i kako se on prevodi u vašu umetničku praksu?
Svaki društveni i/ili kulturni fenomen, uključujući i digitalno vreme, može, ili bi trebalo, da se ispituje iz različitih uglova i perspektiva, jer ako se zadovoljimo samo jednom, dominantnom naracijom, ne možemo da steknemo potpuno razumevanje tog fenomena. U svom pristupu digitalnom vremenu pokušavam da vreme sagledam kao deo istorijskog, društvenog i kulturnog razvoja, ali i kao materijalnu infrastrukturu.
Feministička perspektiva proizilazi iz pitanja koja postavljam, kao, na primer: Ko su bili dizajneri vremena u ranim operativnim sistemima? Kao rezultat, napravila sam dijagram genealoškog razvoja programiranog vremena, na kojem se jasno vidi da su ga uglavnom oblikovali muškarci, belci, sa sedištem u Sjedinjenim Američkim Državama, povezani s malim brojem tehnoloških kompanija i elitnih univerziteta. Crtanje ovih relacijskih dijagrama, kao deo mog umetničkog istraživanja i prakse, samim tim otkriva rodnu neravnotežu ugrađenu u sam koncept digitalnog vremena od njegovih početaka.
Na kraju, digitalno vreme je takođe tehnologija koja, kao i svaka druga, može da se dovede u vezu s odlukama o dizajnu koje su donosili pojedinci, institucije i kompanije. Inženjeri, programeri i drugi akteri imaju značajnu ulogu u definisanju koncepata vremena po kojima danas živimo i koje konzumiramo. Mislim da je zato važno da se u taj proces uključi istinska raznolikost. Žene, kao i druge nedovoljno zastupljene grupe, mogu uneti perspektive zasnovane na sopstvenim potrebama, vizijama i životnim iskustvima, koje se mogu razlikovati od dominantne tehnološke naracije. Njihovo uključivanje u proces tehnološkog dizajna može, dakle, doprineti izgradnji pravednijih, ravnopravnijih i inkluzivnijih tehnologija koje odražavaju mnoštvo načina na koje se vreme zapravo proživljava.
Foto: Marko Risović
