Kao neko ko je fan Rosalíe i svega što ona radi još od Los Ángeles i El Mal Querer, po prvi put sam se našao pred novim ostvarenjem Lux i odmah shvatio da ovo nije samo još jedan album, već potpuno druga dimenzija. Dok je Motomami bila razigrana, energična, ponekad haotična kombinacija reggaetona i elektronike, Lux deluje kao korak dalje, skoro transcendentalan.
Rosalía LUX
Berghain, Divinize, La Yugular
Album se sastoji od 15 pesama podeljenih u četiri dela, a Rosalía peva čak na 13 jezika. To prelivanje jezika i kultura daje osećaj da svaka pesma ima sopstvenu atmosferu. Berghain klizi sa nemačkog u španski i engleski, Divinize na katalanskom zvuči potpuno nežno i intimno, dok La Yugular u arapskom ima prizivajući, skoro magijski ton. Sve to zajedno stvara utisak da album funkcioniše gotovo kao jedno iskustvo, a ne zbir pesama.
Spiritualnost je svuda prisutna, od nadahnjujućih hagiografija svetica, preko simbola u tekstovima, do same melodije i aranžmana. U pesmama kao što su Divinize ili Mio Cristo Piange Diamanti, njen glas prelazi iz šapata u arijski falseto. Ponekad dramatično, ponekad nežno, ali uvek kontrolisano. Humor i ironija se provlače tu i tamo, ali sve je na svom mestu i deluje promišljeno i duboko.
Za nekoga ko nije muzički stručnjak, Lux je i dalje veoma lako razumeti kao izraz Rosalíine umetničke vizije. Razlika u odnosu na Motomami je očigledna. Ovo nije album koji će te zabaviti ili koji će ti se dopasti odmah, na prvo slušanje. Ovo je album koji traži pažnju, koji te tera da zastaneš, poslušaš i osetiš. To je nešto što se kod nje ranije retko viđalo, što pokazuje koliko je Rosalía spremna da ide dalje, van svih zona komfora i ličnih granica.
Na kraju, Lux ostavlja utisak da je ovo njen najzreliji i najodvažniji rad do sada. Kao fan, lako sam mogao da pratim njenu evoluciju od flamenka do reggaetona i pop eksperimenta. Ovde osećam da Rosalía zapravo pravi svet po sopstvenim pravilima – svet koji istovremeno fascinira, zbunjuje i očarava.
Piše: Zarija Vilaret
Foto / Instagram: @rosalia.vt
