Journal intervju: Bojana Vunturišević o inspiraciji, važnosti zagrljaja i albumu kao trećoj sreći
Bojana Vunturišević na regionalnoj muzičkoj sceni izdvaja se kao autentična autorka. Njen muzički izraz, pojavnost i harizma prepoznati su od strane kako regionalne publike, tako i kritike, pa ne čudi što se ubraja među umetnice čiji se glas daleko čuje, pobuđuje emocije i podstiče na razmišljanje. Albumi Daljine i Ljubav svrstavaju se u umetnička dela vredna pomena kada govorimo o savremenom regionalnom muzičkom stvaralaštvu. Možda se uspeh krije u tome što njena muzika polaznu tačku ima u iskrenosti i ljubavi. A sve to protkano je talentom, nepresušnom željom za stvaranjem i hrabrošću da se bude autentičan.
Sa Bojanom Vunturišević razgovarali smo o predstojećoj regionalnoj koncertnoj turneji i tome da je vreme za nove pesme. O inspiraciji, važnosti zagrljaja, malim radostima i trećoj sreći za Journal govori jedna od najpopularnijih regionalnih kantautorki današnjice.
Treća je sreća, a ja sam odlučila da ta moja treća sreća ovog puta ispršti.
Prošlo je više od godinu dana od objavljivanja albuma Ljubav. Kakvi su utisci sada, sa ove vremenske distance?
Utisci su slični kao i oni koje vezujem za prvi album Daljine. Oba albuma i dalje žive, što je za ovo današnje, veoma brzo vreme, jako interesantno. Plašila sam se da će pesme živeti jako kratko, kao i svaka senzacija danas, par dana i to je to. Međutim, album se i dalje sluša, ljudi se snimaju uz pesme, kače ih na društvene mreže, koncerti se rasprodaju i prepuni su, novinari me, baš ovih dana, pretrpavaju pitanjima za intervju, možda čak i više nego što je to bilo pre godinu dana kada je album izašao. Muzika živi i živeće. Srećna sam.
Albumom Ljubav kroz umetnost si podelila različita životna razdoblja i lične borbe sa kojima si se suočavala. U kakvoj životnoj fazi si sada i šta je tvoja trenutna preokupacija?
I dalje procesuiram događaje iz prošlosti kroz pesme koje će, ovog puta, pevati Senidah. Ona mi je trenutno najznačajnija muzička preokupacija. Jedva čekam da je zbrinem i ušuškam u njenom nadolazećem trećem studijskom albumu, pa da se malo okrenem sebi i svom trećem albumu. Treća je sreća, a ja sam odlučila da ta moja treća sreća ovog puta ispršti.
Nekad mi se čini da mi je novo stvaralaštvo potrebnije od vode i vazduha.
Da li je vreme za nove pesme?
Uvek je vreme za nove pesme. Nedostatak novih pesama me frustrira. Kada ih nema nesrećna sam i loša za sebe i okolinu. Nekad mi se čini da mi je novo stvaralaštvo potrebnije od vode i vazduha. I zaista sam uvek u nečemu novom. Nekad su to pesme za druge izvođače. Nekad je to muzika za predstavu. Ali ono što me suštinski čini najsrećnijom su pesme koje stvaram za sebe. Toga nema dugo. Ne dozvoljava mi vreme. No, sada je vreme da to vreme malo stane, pa da vidimo šta se zaista desilo u meni od Ljubavi pa sve do sada.
Koliko je za svakog autora važan period inkubacije?
Živela inkubacija. Živela dokolica. Živelo vreme u kom ne radim ništa, a zapravo tada radim najznačajniju stvar za sebe. Današnje vreme nas teroriše produktivnošću. Ne želim tako da funkcionišem. Ne želim da štancam. Volim da promislim, da otputujem duboko u sebe i shvatim o čemu želim da govorim, a to jedino mogu ako se povučem i odem na neko vreme.
Sada je vreme da to vreme malo stane, pa da vidimo šta se zaista desilo u meni od „Ljubavi„ pa sve do sada.
Pored vlastitih, dosta pišeš i za druge izvođače. Koje kriterijume nastojiš da ispuniš kada stvaraš pesmu za drugog izvođača?
Kriterijumi se razlikuju od izvođača do izvođača. Senidahu volim da kitim arhaičnim rečima. Volim da krvarim u pesmama koje pišem za nju. Kod Zoi drugi put proživljavam svoje dvadesete godine. Naivna sam, poletna, lako zaljubljiva, nekad nepromišljena, ali baš me briga, to sam ja, pa se ti sa tim snađi.
Kada pišem za druge umem da budem i proračunata, pa pišem pesme kao matematički zadatak. Nekad uđem u kožu izvođača za kog pišem. Prija mi taj switch. Lepo je na momente živeti neki drugi život. Malo se otarasim svojih muka, pa živim tuđe. Hohohohoho.
Ako nešto znam da napravim dobro, to su dve stvari: domaća supa i dobra žurka.
Nakon nastupa u Beogradu, uslediće serija regionalnih koncerata – koje sve nastupe možemo očekivati?
Preda mnom je dugoočekivani koncert u Zagrebu. U Hrvatskoj me nema dugo, pa se ovom koncertu jako radujem. Sa albumom Daljine sam najviše svirala u Hrvatskoj. Osvojila sam obalu Jadrana i zimi i leti, što je meni posebno važno. Zašla u prelepe zelene, pomalo i brdovite, krajeve Slavonije. Svirala advente, male klubove, velike sportske hale, festivale na kojima sam sa bine odlazila na noćna kupanja u najlepšem moru… Sve mi to jako fali sa novim albumom Ljubav. Tako da moja CRO avantura ponovo počinje 22. maja koncertom u Zagrebu. Mnogo se radujem.
Poznato je da na koncertima stvaraš sjajnu atmosferu. U čemu ti vidiš/osetiš magiju scene?
Moj koncert je jedini noćni izlazak koji mi se dešava. Tada želim da se provedem na max, a kada sam ja u tom gasu, nije mi problem da taj svoj vibe prenesem i na druge ljude. Ako nešto znam da napravim dobro, to su dve stvari: domaća supa i dobra žurka. Nekada mi se dešava da me umor prouzrokovan svakodnevnim obavezama savlada, ali i tada crpim snagu, čini mi se iz petnih žila, samo da bih maksimalno ispoštovala ljude koji su kupili kartu i došli na moj koncert.
Tvoja pojavnost na sceni i u spotovima uvek je ispraćena i interesantnim scenskim kostimom. Koliko je to važno? U tom smisilu, ostvarila si saradnju sa Oljom Marković.
Važan mi je kostim. Volim da to bude baš kostim. Ne outfit, styling, nego baš baš kostim. Želim da se izmestim iz svog lika u neki alterego za kojim i dalje tragam zajedno sa Oljom Marković sa kojom najčešće sarađujem. Međutim, tu je i Milica Kolarić, moja prijateljica i prva kostimografkinja sa kojom sam ikada radila, ali i modna kreatorka iz Slovenije Sari Valenci sa kojom sam imala nezaboravnu saradnju koju smo ostvarile prošle godine na koncertu u Domu omladine. Bila sam romska princeza sa Sari, vanzemaljska boginja sa Milicom, vlaška udovica sa Oljom. Ne znam koja bih ponovo bila opet. Sve mi se sviđa, ali možda mi je romska princeza najdraža.
Čiji stihovi su zauvek inspiracija?
Stihovi najomiljenije Lane Del Rey.
Čiji zagrljaji su uvek podstrek?
Dušanovi. Česti su. Mekani. Topli. Isceljujući. Potrebni su mi.
Koje male radosti su razlog da imaš osmeh na licu?
Moja najveća radost je uvek moja osmogodišnja bebica Dušan. Sa njim mi je najlepše. I jeste, opšte mesto je, ali mene moje dete čini najsrećnijom, i kada mi je život najteži, uz njega svaka težina postaje laka kao pero.
Proleće je. Ako bismo emocije prikazali kroz paletu boja, koja bi izgledala tvoja?
Meni je važno samo da vidim zeleno i žuto. Zeleno je drveće. Žuto je sunce. Te dve boje bude me iz sivila, a sivilo grada Beograda me baš deprimira, tako da sam presrećna jer su žuta i zelena postale dominantne boje ovog grada sada. Nikad ih neću staviti na sebe, jer na sebe prečesto stavljam ekstreme, dakle crnu i belu. To jeste dosadno, ali nije ako iz sebe emitujete žuto i zeleno.
Foto: Mladen Teofilović
