Svaki odlazak kod lekara mi proizvodi nelagodu, sram. Kod doktorke u Dom Zdravlja došla sam kad je već bilo prekasno. Noć pre toga sanjala sam kako je ona komšinica mog najboljeg druga i kako nam stalno nešto traži – da joj čuvamo ćerku, da joj kupujemo doručak, nešto tako.
Usluge male ali brojne. Verovatno sam to sanjala opterećena idejom kako moram da imam vezu, kako je sigurno potrebna protivusluga. Otvorili su mi karton preko reda. Tom prilikom saznala sam da svaki lekar svuda u gradu i u zemlji mora da primi odmah hitne slučajeve. Hitan slučaj je kad imaš krvarenje. Krvarila sam na pregledu u privatnoj praksi. Tako piše.
Upisali su broj kartona 2689. Budući da su svi kartoni sada petocifreni, razmišljala sam da li je to karton od neke žene koja se odselila ili… Smrt je bila neizgovorena i u vazduhu. U prirodi je svake drugarice da kaže sigurno nije ništa strašno. Videćeš sve će biti ok. To govore drugarice. Sad više to ne govorim, ne mogu da podnesem da nekog razočaram.
Preporuka
Za tu lekarku dobila sam preporuku iz porodice. Moja ujna je zna iz sindikata medicinskih radnika. Nikad se nisam snašla u smislu izbora lekara. Medicinska sestra iz Studentske poliklinike ili kasnije iz Doma zdravlja pruži mi papir sa ispisanim imenima lekarki i lekara.
Ni jedno ime mi ništa ne znači, gledam u taj papir. Onda pitam – ko je od njih sada u smeni želeći što pre na pregled. I tako padne odluka. Iznenadila sam se jer sam tek prošle godine, posle više od dvadeset godina institucije “izabranog lekara” saznala da je moguće i promeniti tog nekog izabranog.
Svaki put
Moj prvi pregled u državnoj ustanovi bio je trauma, kao i drugi, treći – svaki. Prvi lekar me je pregledao sa dvanaest godina. Sumnjalo se na slepo crevo, i bilo je važno isključiti sumnje na ginekološke probleme. Pitao me je da li sam imala odnose, smireno sam rekla ne.
Othuknuo je i nasmejao se “Meni se tvoje godište ovde porađaju”. Ta rečenica je bila nešto između podsmeha, prezira i uvrede. Ostavila me je u čudu. Nisam znala šta to tačno treba da znači? Da opravda lekara što je uopšte pitao? Zašto bi takvo opravdanje bilo potrebno, to je njegov posao da pita.
Drugi put sam bila na pregledu u studentskoj poliklinici.
Naizgled je sve teklo ok, ali onda sam popričala sa devojkama u redu. Sve do jedne su imale iste bakterije, od kojih su se tu lečile i to mi je bilo čudno. Svako malo je neka govorila “i ti, jao i ja!”. Ležala sam na belom stolu u beloj ordinaciji dok mi je žena koja radi uzimala bris. Imala je rukavice, to me je zaista utešilo. Onda se okrenula i istim tim rukama sa rukavicama otvarala vrata. Hvatala je kvaku i to me je izbezumilo. Mislila sam nije ni čudo što sve devojke imaju iste bakterije kad je i ova prostorija u kojoj su naši nalazi nesterilna.
Treći put sam bila u jednoj zelenoj prostoriji.
Ginekologija se dosta puta premeštala. Kao da nisu znali šta s njom. Mala dvorišna zgrada u velikom bolničkom krugu. Još uvek se išlo po uput kod lekara opšte prakse pa u tu zelenu kućicu. Tu sam upadljivo odskakala od žena koje su bile odrasle. Sedele su svaka je pričala sa nekim.
Ne verujem da se znaju od pre, ali očigledno je da su redovno dolazile pa su se odomaćile. Ovladale su pravilima. Naravno, neke od njih su bile i trudne. Kada su prozvali moje ime shvatila sam ogromnu razliku između sebe i drugih žena tu. One su znale pravila a ja ne.
Ušla sam u predprostoriju gde sam pružila nalaze jednoj ženi za koju sam mislila da je doktorka ali nije. Ona je samo sortirala dokumentaciju. Rekla mi je da se skinem i sačekam. Bila sam u čudu i nisam razumela najbolje jer su pored bili paravani za skidanje. Ranije, skidala sam se tek ispred lekarke a ova prostorija je bila ogromna i u njoj su bile i druge žene, pacijentinje. Sve one su imale suknje.
Bila sam u farmerkama i majici koja je tek prekrivala struk. Kada sam se skinula – to je bilo veoma neprijatno. Gore sam bila obučena a dole gola. Nikad nisam bila u sličnoj situaciji. Znači to je tajna – treba nositi suknju.
Ispod suknje, ispod majice, ispod…
U književnosti me zanima emocija srama. Sram koji sam tad osećala odlično je ispisala Rumena Bužarovska u priči Tinin problem. Sram me je formirao i uticao na moje ponašanje verovatno više nego bilo koja emocija. Istovremeno, sram je i emocija koju nas je “sramota” da priznamo. Lažemo, kažemo nešto drugo. Nije me sram nego neću.
Šest godina pre nego što će mi dijagnostifikovati rak nisam odlazila kod ginekologa. Znam da ljudi misle da je to neodgovorno, naslušala sam se pridika. Tek kada sam hiljadu puta odgovorila razne laži o tome da nisam znala gde, nisam smela, nisam imala para setila sam se da je sram jedina emocija koja stajala između mene i redovnog pregleda.
Između nas
Lekarka kod koje sam redovno išla nije bila posebno neprijatna. Štaviše ona je bila prijatna i svi su je hvalili. Često se prema svojim pacijentkinjama ponašala majčinski. Sve dok to nije bilo previše majčinski. Osim što je otvoreno bila protiv HPV vakcine koju sam želela da primim budući da sam znala da vakcine rade, ne pamtim ništa značajno. Pregledi su bili ok, išla sam redovno i slušala njene savete.
Sve dok se nisam izdepilirala. Najbolji pokazatelj srama koji sam osećala posle njenog “što si se tako izbrijonjala?” je činjenica da šest godina nisam mogla da govorim o tome. Podsetila me je na sve užasne komentare, viceve ili grafite posvećene ženskom međunožju.
Kao da nije bilo dovoljno da svakih pola godine moram da se skinem i pred nepoznatim ljudima raširim noge. Kao da nije dovoljno da moram da gledam svako prevrtanje očima, huktanje ili slušam dobronamerne savete. To “brijonjanje” bilo je sada sam sigurna, kap koja je prelila čašu.
I danas kada posmislim toliko mi je užasno to što je rekla da u mislima nisam mogla da ponovim. Međutim ponavljanjem, stalnim ponavljanjem prestala sam da osećam taj transfer neprijatnosti. Zašto mene da bude sram, nisam ja to rekla.
Tose nisam nado
Što je najgore, takve komentare sam uvek očekivala od nekih muškaraca. Ljudi stalno govore o ženskim genitalijama. Čak i u magazinima, bar jednom godišnje je tema o ženskim intimnim frizurama. Žene se utrkuju u tome koja će biti čistija, mirisnija, lepša, glatkija, zategnutija, svetlija, rumenija… Žene retko slikaju svoju vulvu i gotovo nikad je ne šalju samoinicijativno u porukama sa muškarcima koje tek upoznaju. Ako niste pogledajte epizodu nedavnog podkasta Radio Mileva o “kurtretu”.
Žene nisu spremne za još jednu turu posramljivanja. A to posramljivanje može biti i potpuno nežno postavljeno pitanje “zašto je takva a ne ovakva?” Ne znam. Jednostavno ne znam. Pomoću teorije, nabola bih neki odgovor. Vulva i vagina su onakve kakvim ih naprave naši zahtevi dobrog, zdravog i lepog.
Naši zahtevi su dakako i zahtevi društva za koje smo saznali pa smo ih prevarili i doživeli svojim. U nekom periodu kad nam je baš bilo jako stalo do toga da se uklopimo. U mojoj mladosti je od presudnog značaja bilo da sve budemo savršeno glatke, čak i ako ćemo zbog toga trpeti enormni bol depilacije voskom.
Prvi put
Prvi put sam se izdepilirala sama. Čekala sam da cimerka ode i onda sam na prepone i vulvu namazala vosak za depilaciju nausnica. To je onaj posebno tvrd vosak. Čim sam skinula na jednom mestu, potekla je krv iz svake pore. Ostala sam tako u kadi da plačem.
Vosak se ohladio.
Zamislila sam kako hitna pomoć dolazi i medicinski tehničari mi uklanjanjaju vosak dok sam u anesteziji. Skupljala sam hrabrost i vrišteći skidala milimetar po milimetar. Od tad sam na depilaciju išla sa drugaricom Marijanom, znala je ona neki super salon.
Ubrzo sam prestala sa tom praksom jer jednostavno nisam mogla da podnesem bol. Nisam vrištala ali se moje telo znojilo na nervnoj bazi, toliko da je bilo nemoguće staviti vosak. I tako sam odustala. Danas mislim o tome kako postoji sve više muškaraca koji se depiliraju. Volela bih da čujem njihove priče o sramu ili bolu, ako one postoje. Ako bi se odlučili nekada da podele.
Nisi sama
Želim zato da pišem o sramu. Svakodnevnom običnom osećanju, koje internalizujemo tako da utiče na naš život – najviše moguće. Sram katkad reguliše, da li ćemo preživeti ili nećemo.
Pitala me je da li želim da vidim svoj tumor? Da, rekla sam. I onda je mobilnim telefonom fotografisala kolposkop. Prvo nije ispalo nešto onda je otišla u drugu ordinaciju i zajedno sa kolegom donela, tačnije dogurala drugi, bolji aparat. Kolposkop liči na teleskop, iako je suštinski sličniji mikroskopu. Sistem uvećavajućih sočiva.
Na fotografiji je bila samo gomila mesa.
Jedan deo je bio malo svetlije a drugi malo tamnije roze boje. Kaže pri delovanju sirćetne kiseline, zdravo tkivo porumeni a nezdravo ne. Nakon toga tkivo se premaže jodom, i isto tako se vidi – zdravo tkivo je braon gotovo crno dok je tkivo koje sadrži promene rozikasto i dalje. Ljudi često misle da je tumor nekakvo truljenje, nešto prljavo i smrdljivo što se vidi iz aviona kao ružno i nezdravo, nenormalno. Jedna od najvažnijh saznanja bilo mi je – koliko je nemoguće primetiti nešto neobično bez lekarke. Koliko su svi moji strahovi i sramote bili besmisleni…
Nisi kriva
Tek kada sam enormnim brojem odlazaka kod ginekologa upoznala lekarke i lekare koji su odlični, shvatila sam koliko su loši bili oni kod kojih sam išla. Način na koji me je lekarka pregledala činio je da mi sram izgleda kao daleka emocija. Osećala sam se kao kod lekara. Tu je neko ko uz budnu pažnju ispituje moja tkiva i ćelije. Nisam više bila zakovana između neprilične golotinje, intimne frizure, vrste gaćica koje nosim. Razgovarale smo i dan danas razgovaramo o pozorištu, prevenciji, našim porodicama i letovanjima.
Ništa nije samo formalnost
Nedavno je dala otkaz u Domu Zdravlja i bliži se trenutak kada ću morati da odaberem novu lekarku. Tešim se time da i dalje idem kod svoje lekarke u drugoj ustanovi i da je ta nova izabrana lekarka samo formalnost. Znam ipak da nije. Još jedna mogućnost da gledam u papir na kome nikog ne znam, još jedno upoznavanje i još potencijalnog srama. Danas mi se čini da ga se više ne bojim.
Danas skidam bez problema majicu u napola zatvorenoj svlačionici kod omiljene kreatorke. Nekad kažem, hej pa snimila sam genitalni i analni ginekološki pregled ima li još nešto da se više izložim. Naizgled zaista nema. Sram ipak ne funkcioniše tako.
Čak Polanik (Chuck Palahniuk, Choke) nije bio u pravu.
Bar u onom kratkom isečku koji sam izdvojila 2008. godine:
klinac je postepeno bivao sve više opsednut idejom…
da više nikada, ako vas dovoljno ljudi bude videlo nećete osetiti potrebu da privučete nečiju pažnju.
da više nikada, ako vas jednoga dana uhvate, razotkriju i ogole, nećete moći da se sakrijete. više neće postojati razlika između vašeg javnog i privatnog života.
da više nikada, ako budete dovoljno jeli i spavali, nećete tražiti još.
da više nikada, ako vas dovoljno ljudi bude volelo, nećete osetiti potrebu za ljubavlju.
da ćete jednog dana postati dovoljno pametni.
mučene je mučenje a poniženje poniženje samo ako ste izabrali da patite.
sloboda nije prava reč ali je prva koja vam pada na pamet.
Nema slobode od srama. Mi uvijek moramo biti budne.
Fotografija: Erol Ahmed on Unsplash
