U meni se bore dva vuka. Ne znam da li sam introvertna ili ekstrovertna. Nije da to nešto posebno znači ali sasvim je u redu poznavati sebe. Prošle nedelje sam bila u situaciji koja prilično zbunjuje.
Krajem nedelje održana je završna konferencija Gete instituta u Skoplju. Na put sam krenula sa nekoliko drugih ljudi iz Srbije. Ne znam da li ću ikad prevazići anksioznost pred polazak – mogućnost da ne nađem kombi, paniku od toga što nemam broj vozača i desetine drugih malih strahova od narednih šest sati sa ljudima koje ne poznajem.
U precizno profilisanim događajima kakav je ovaj, gotovo je nemoguće sresti nekoga potpuno nepoznatog i to me uvek pomalo smiri. Neće se pojaviti pitoreskni karakteri kakve viđamo kad putujemo trajektom ili u paket aranžmanu. Ispostavilo se da Dunju znam na jedan način, Draganu na drugi a Mariju na treći način.
Put, put, put
Primetila sam da neprekidno jedem u putu. Nije ni čudo što posle imam stomačne tegobe. Verujem da nije predviđeno da jedna osoba pojede toliko smokija i popije toliko vode za šest sati. U normalnim okolnostima, kad ne putujem, tih šest sati uopšte i ne jedem ništa. Šest sati je vreme između obroka. U tom vremenu sam napisala jedan intervju i odgovorila na nekoliko mailova.
Čak se desila i mini uzbudljiva situacija jer je izašao tekst koji sam dugo očekivala pa sam proveravala ko će sve u regionu pisati o toj temi. Ta mi je radost uzela dosta vremena od grickanja smokija, jer smokičastim prstima ne mogu da kucam na tastaturi. U poslovne sred korespodencije prisetila sam se da mogu i da se javim izdavačici s kojom sam već ranije pričala u Makedoniji.
Književnost je posao
Znam da su neke druge književnice mnogo agilnije oko sopstvene književnosti ali ja nisam. Pre nekoliko godina me je zvala jedna od velikih izdavačkih kuća u Makedoniji ali nisu bili spremni da plate za autorska prava, pa se ništa nismo dogovorili. Nemam puno principa, ali dosledna borba za bolje uslove u izdavaštvu je jedan od njih. Razgovarala sam i sa drugaricom koja je nedavno našla novu izdavačku kuću, ali nismo ništa precizirale. Nedavno mi je jedna čitateljka pisala i predložila treću, isto relativno novu izdavačku kuću, povezala me je sa osnivačicom. Poslala sam rukopis, ali više se nismo čule.
Ponekad krivim sebe što se ne bavim više svojom karijerom u pisanju. Činjenica je da mi treba agent. Otimaju me svakodnevne obaveze. Prošlo je već četiri godine od kad sam izdala roman. Knjiga priča stoji i ne miče se, imam samo jednu nagradu i jedno finale, tek nekoliko priča u nekoliko književnih časopisa. Jedan prevod. Sve to deluje mršavo i nikako, glede svetske karijere koja me po mišljenju mojih roditelja čeka.
Piši da te niko ne dira
Kada sam objavila roman, tata je oduševljeno rekao: E sad lepo samo da pišeš i da te niko ne dira, aludirajući na moju posebnost. Tačnije, nemogućnost da radim okružena ljudima. Osetila sam kao da mu je pao kamen sa srca, konačno neka profesija za koju veruje da sam stvorena.
Kao i većina ljudi, on zamišlja pisce kao usamljene pustinjake koji povremeno šalju svoje bisere izdavaču a zauzvrat dobijaju mesečnu apanažu da nastave da trunu tamo negde u pustinji, u planini, gde se i nalaze.
Naravno, razočarao se kada je shvatio da se svet književnosti sastoji od književnih večeri, festivala, konkursa koji su povremeno razočaravajući, nedobijenih nagrada ili rezidencijalnih boravaka i puno privremenih i redovnih poslova uz to. Uređivanje drugih knjiga, književne radionice, razgovori o književnosti, književni projekti, prevodi i mnoge druge ne tako glamurozne književne teme. Ništa od mog usamljeničkog mirnog života.
I izdavači, izdavačice, puno njih
Poslala sam izdavačici poruku negde malo pre granice sa Makedonijom, ne očekujući da će baš nešto da se desi. Ipak čekalo me je tri dana zauzetosti i svako dodatno javljanje i zagovaranje kafe može da se pretvori u ispalu. Sa jedne ili sa druge strane. I onda je došla najsmešnija i najdraža poruka koje mogu da se setim. U njoj se Nika izvinjava što mi se nije javila jer se – porađala.
I razgovori, o razgovori
Ostatak dana u Skoplju nije bio ništa posebno. Sedeli smo i razgovarali, jeli i ponovo razgovarali. Mislim i pitam se o introvertnosti i ekstrovertnosti jer svaki put kad uđem u veliku salu punu ljudi kažem sebi: Marija, sada ćeš biti mirna i nećeš skretati pažnju. Svaki put kad uđem i provedem više od deset minuta u velikoj sali punoj ljudi moram da dignem ruku i nešto kažem.
Taj osećaj kad sala puna ljudi pogleda u mene, kada slušam svoj glas koji deluje nervozno, kada se javi neka druga ruka i kaže nešto drugo, kada neko nekom aplaudira a to nisam ja, kada se sve to dešava, samo želim da odem u sobu i ne izlazim nikada. Osećam užasnu krivicu svaki put kad nešto kažem i užasnu teskobu ako ništa ne kažem. Možda nisam rođena za govornicu, rođena sam za književnicu. Napisaću na papiru, nek neko drugi pročita.
Definitivno moram da vežbam
Možda moram da vežbam. Ceo život vežbam prevazilaženje treme. Nisam nikad popila pomalo da me trema prođe, niti imam neki specifični ritual. Samo taj osećaj, kad je dan i kada vidim ljude koji me gledaju, a u meni postoje neizgovorene reči koje su besne i po svaku cenu žele napolje. Znam da postoje ljudi koji žele da budu primećeni, oni koji javne poslove biraju da bi ih svet zapamtio, dok pričaju uživaju u tonu svog glasa.
Ovo je skroz drugačije. Najčešće nemam želju da govorim, da se izložim, niti da iko ikad čuje moj glas. Osećam samo da postoje reči koje mora da kaže neko. A ako niko neće onda moram ja. Uvek izgovorim nešto vrlo očigledno, ali iz nekog razloga to niko ne kaže naglas. Prekidanje te tišine je još neprijatnije, verovatno što ona postoji iz dobrog razloga.
Verovatno nije uputno reći na konferenciji koju organizuje Gete institut kako je kultura instrument imperijalizma a ne samo “most među narodima”. Nekako računam, nisam to ja izmislila – o tome postoje knjige, studije… Nije ni bitno, osećam se ko budala svaki put kada se razgovor među odraslim obrazovanim ljudima vodi na nivou dečijeg konkursa za crtež koji pokazuje ljubav među narodima. Reči same žele da izađu napolje.
Kad me neko pita šta ti radiš
Baš u okviru projekta koji je podržao Gete institut, u Šabac su došle i dve makedonske književnice prošle godine. Ne znam kako je do toga došlo tek sad, ali eto – u gradove po Srbiji obično ne dolaze književnice iz regiona. Kada govorimo sa njima, koristimo srpski ili kako ponekad volimo da se setimo “srpskohrvatski” ili zajednički jezik. Time naravno želimo da se podsetimo vremena kada je taj jezik bio zvanični jezik zajedničke zemlje.
Otrežnjujuće je bilo kad je Rumena rekla kako se oseća kada ljudi iz Srbije ili drugih zemalja istog jezičkog područja kažu kako govore makedonski. “Verujte, mi ne govorite” rekla je a onda nastavila “niste gledali makedonske filmove, čitali knjige na makedonskom, ili slušali muziku”. Nedavno sam pokušala da se setim koliko sam savremenih ruskih autorki pročitala, jednu, slovima jednu: Marija Stepanova. I to samo zato što je prevedena na engleski.
A koliko gruzijskih, rumunskih ili bugarskih? Koliko slovenačkih ili makedonskih? Iz zemalja, odnosno knjiga napisanih na jezicima koji se govore u okruženju pročitala sam manje knjiga nego na engleskom, nemačkom ili francuskom. I moja knjiga, moje priče – ne postoje na jezicima u okruženju. Postoje na nemačkom.
Politika jezika
Tako sam poželela da u Skoplju sa svima govorim srpski, dok insistiram da sagovornice govore makedonski, a ne srpski. Moja je odluka da želim da se osećam nesigurnije od sagovornice, ne želim da meni bude udobno u jeziku dok se ona napreže. Ako ne razumem neku reč mogu da pitam, ali želim da se navikavam da slušam.
Želim više da slušam, manje da govorim. Uostalom, knjige Kaline Maleske, Frosine Parmakovske u nedostatku prevoda mogu se čitati u originalu. Šta ne znam mogu potražiti na Google-u, ali ne mogu da dozvolim da čekam engleski, nemački ili francuski da mi premosti put do Skoplja, do Prištine, do Ljubljane, Tirane, Bukurešta ili Sofije.
Politika politike
Novinarka je u Minhenu, naravno želela da zna o odnosima Prištine i Beograda. Ni Shpetim Selmani ni ja nismo želeli da pričamo o svetu van književnosti. Nas, niko nije pitao o mapama država u kojima živimo, ne znam zašto nas pitaju sada. Kao da ne postoji ceo jedan kulturni prostor u kome postoje ljudi koji nikad nisu prestali da komuniciraju. Ljudi koji su se uvek trudili da bude manje neprijatno, da meni bude neprijatnije nego drugom, da budemo solidarni. Crtamo mostove, te stvari.
Most u kafiću
Traži vas jedna žena, rekao mi je čovek na čistom makedonskom, ali sam ga razumela šta kaže. Ispred je stajala devojka sa kolicima u kojima je sasvim mala beba. Ne znam o čemu smo pričale ali pričale smo sigurno više od sat vremena u kome je svaka pričala na svom jeziku. Nisam razumela možda dve reči, koje sam uljudno pitala pa mi je objasnila.
Nika mi je poklonila jednu knjigu koju sam posle dok sam bila sama čitala. Ali postoje tako divni delovi i konstrukcije koje cine magiju. Pročitala sam knjigu i rasplakala sam se na sred restorana. Razigrane jabuke, usamljenost se meri danima bez majke, rekla sam i sela na pregradnu dasku su bile tako moćne slike da bih uvek rekla da je knjigu pisao neko ko je nekad bio devojčica. Posle mi je drug pisao i rekao kako je knjiga nastala iz dokumentarnog filma koji su zajedno radili i onda mi je bila još draža.
Miris lipe nije samo na Balkanu
Šetala sam sama do kuće, odnosno do hotela. Nije mi se išlo u grad pa sam posebno polako prolazila centrom i šetalištem pored Vardara. Lipe su mirisale isto kao u Beogradu, kao što mirišu u Beču i u Berlinu, leto je već počelo. Bila sam možda prvi put srećna što pišem i što mi pisanje omogućava da putujem i upoznajem ljude koji misle u lepim slikama.
Sutra krećem u Beč, sledeće nedelje u Siering, knjige su teške ali poneću nekoliko. I na nemačkom i na “našem”. Zaboravili smo vreme kad knjige nisu bile roba, i kada su se čitatelji trudili da čitaju u originalu, da bolje razumeju te slike o kojima pišu autori. Ljudi nisu učili samo da bi zaradili ili konkurisali za vizu, iselili se negde zauvek. Zaboravili smo vreme u kome su ljudi učili jezike da bi bolje razumeli druge. Ali eto, setila sam se. Možda je to početak nekog drugog vremena. Možda i nije.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Tim Mossholder on Unsplash
