Marija i njena drugarica iz klupe u srednjoj školi čvrsto su se dogovorile da će uvek, uvek pronaći vremena da se vide, da putuju. Danas, razmišljala je Marija, prošlo je možda i više od dve godine od kad se nisu videle. Istina obe veoma puno putuju. Putuju toliko da kad im se u formularu kaže da zapišu sva mesta u kojima su bile one izdvoje ceo dan da se bave dešifrovanjem izbledelih pečata u pasošu. Sada je tako, ali razvojem tehnologije sva će ta putovanja biti zabeležena na nekom udaljenom serveru ili blockchain lancu neizbrisivih podataka.
Misli putuju u vreme kada nije bilo tako
Putovanje je oduvek luksuz a pomalo i moranje. Zato joj nije bilo teško da obeća da će putovati. Gotovo svaka osoba iz njene porodice putovala je nezamslivo puno za vreme u kojem je živela. Evo na primer Trst. Nekom je to možda samo jedan grad u kome se pije lepa severnjačka kafa ali ne i njoj. Trst je podseća na fotografiju na kojoj njen deda u uniformi viri iz velikog vojnog vozila dok su na fasadama poruke oslobođenja.
Neka sećanja uopšte nisu njena
Tata joj je pričao da je deda najverovatnije svuda stigao peške i seća se da se kao mali čudio lakoći sa kojom se njegov nepismeni otac kretao po gradovima. Nikad nije pričao o ratu ali te slike, poslali su njegovi ratni drugari godinama nakon što je sloboda došla.
Ili joj padne na pamet nanina priča o tome kako je jedan dan zalutala u minsko polje, isto u Trstu. Vojnici su joj pomogli da izađe, pažljivo je navodeći da hoda a deci je to bila jedna od omiljenih priča. Neprekidno su postavljali pitanja – koliko je dugo bila tamo, da li se plašila, je li bilo životinja, šta je nosila, koje je boje bila njena haljina.
Brodovi ponovo putuju
Još uvek ne može da shvati koliko se nedelja prelazio Atlantik dvadesetih kada je njen pradeda napustio trudnu ženu u potrazi za poslom u Argentini. Kako se tačno sedelo u ekonomskoj klasi teretno-putničkog broda Atlanta. Kada je pisala o tome, dobila je pismo u kome piše da je Cosulich line potiče od Kozulića. Javila joj se žena čiji su preci, brodograditelji bili poreklom s Lošinja a od 17. veka nastanjeni na Istu. Žena sa Ista, istog imena kao i ona vratila se na ostrvo gde je njena prabaka otočanka bila isto sitna pogrbljena žena i isto se zvala se Marija kao i sestra Marijine nane po kojoj nosi ime. Smešno je to, kada se dete nazove Marija svim se Marijama u okolini, u porodici kaže da su baš one te po kojoj je ćerka dobila ime.
Živeti negde na osami
Druga rođaka Lucija, očekivala ju je da dođe na Cres i nastani se u kući u kojoj je rođena njena nana. Taj joj se scenario činio dosta smislenim u vreme kad je sve što želi samo da pobegne od gradske vreve. Nepregledni pašnjaci sa sitnom bodljikavom travom pejzaž su koji ne mami turiste. Samo vetar koji se čuje kroz kuće koje dišu. I strašne priče po noći. Da se plašimo pre nego što zaspimo, da istrošimo strah pre snova, rekla joj je jedna starica.
Često misli na pejzaže koje zna onda kada je u susretu sa nepoznatim. Nehotice poredi polja u Devonu sa onima na Cresu. Misli, ovce su tu ovce tamo, isto je priroda nemarna prema čoveku. Na jednom mestu kiša iz oblaka od kojih se ne vidi nebo, na drugom neumerena jara neba koje nema oblake. Svet neki star isto izboran, kože sagorele od mučnog života, okrenuti životinjama više nego ljudima. Da li pevaju? pita se od svih pitanja kojih se mogla setiti. Marija s Ista joj je rekla da je jednom bila na večeri i vinu i prelepo se provela iako s domaćinima ne govori niti jedan zajednički jezik. Možda je muzika tu bila da omogući da se boje razume, bez suvišnih reči.
Rukuju se oni koji putuju
Kako se putovalo bez B1 znanja jezika, kako su ljudi nalazili prijatelje koji su im se našli u muci ako nisu mogli da izgovore kako je njihov problem kašnjenje prevoznog sredstva ili izgubljen prtljag. Lako se zaljubljivalo u drugoj zemlji kada se moglo samo gledati u oči ili dugo ljubiti, ali drugo… Kako je sve osim ljubavi moglo? Verovatno nije moglo ništa bez ljubavi, dodira, pesme.
Marija nije ni počela da se pakuje čak ni da misli šta nosi sa sobom u novi život. Stan koji je već u januaru spremila za rekonstrukciju sad je do neba pokriven stvarima koje je u međuvremenu donela iz I. stana. Jedna mašina za sušenje veša, stakleni stočić, jedan klub stočić i jedan trosed a možda i četvorosed. Stoji u celofanu. Zavesa za tuš iako tuš još ne zna kako će izgledati.
Nedavno je kupila polovnu Unicef slagalicu iz devedesetih sa motivima naivne umetnosti. Mogla bi se slagati sa isto tako uredno složenim Unicef slagalicama iz devedesetih koje do sada ima. I čuva, ali ih neće nigde nositi. I možda ih nikad neće ni složiti. Ali doprinose utisku da nema pojma šta joj je od svega potrebno a šta ne. Cipele na štiklu na kojima je htela da nauči da hoda ali bi u Falmouthu bile krajnje nepraktične pa će ih ostaviti. A gde su sve one stvari na Vintedu koje nije još ni naručila?
Stvari nisu život
Kako je putovanje deo njenog čelijskog zapisa, ne misli o njemu kao obavezi i spremna je da zažmuri i zaboravi sve slagalice koje kada je kod kuće skoro pa čine njen život. Ima fantastičnu sposobnost da putuje bez ičega i za kratko vreme nađe novo što će sakupljati na mestu u kom obitava.
Kada misli o svom sakupljaštvu oseća primordijalnu povezanost sa narodom iz oblasti Gaziantep koji se selio s mesta na mesto, ostavljajući iza čitave prethodne naseobine. Koncentrični krugovi na livadama današnje Turske ostali su da podsećaju na vreme pre nastanka zemljoradnje. Oseća i novovekovnu sramotu, danas kada sve treba da je čisto i novo. Uređenje doma je kao uređenje duše kaže Mari Kondo verovatno. Ne misli na nju, misli na budućnost u kojoj će postojati teleport i mnoge olakšice za svakodnevni život. Iako treba već polako da počne da se pakuje. Ako sve bude u redu, dakako.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Ilustracija: Journal, korišćena foto Ema Bednarž, ljubaznošću autorke
