Misli o tome da li mora žaliti nekog da bi joj bio simpatičan. A ovi koje ne žali, junaci drugih, uspešnih pisaca čine joj se ponekad odvratni. Misli o tome da li bi joj Karver, kao i njenoj mami uostalom, bio simpatičniji da nije tukao ženu i da li bi Kosinskom uspela da oprosti što se literarno očešao o smrt Šeron Tejt zahvaljujući poznanstvu sa Polanskim, da li će ikad oprostiti Polanskom?
Odlazak treba da bude skoro neprimetan, da bi tek posle planina bio definitivan. Odlazak ne treba da poremeti stvarnost u kome more ostaje. Samo ljudi su ti koji idu i vraćaju se.
Misli o pisanju priča
Pisanje priča je mnogo teže nego pisanje romana. Priča zahteva neki obrt u ograničenom prostoru, kao salto. Ona čita Karvera i toliko se nervira. Nervira se što su takve, američke kratke priče, obeležile čitavu industriju filma i svega na svetu. Nije je briga što uopšte nije u pravu. Samo želi da rentuje koliko je glupo. Kao čitateljka oseća se primorana da gleda nečiji život, da pristane na nekakvu premda čudnu logiku tog lika i da na kraju ostane zajedno s njim u apsurdnoj situaciji. Kao da sluša priče ljudi za stolom koje ne vode nikuda ali zahtevaju stalni napor mozga.
Razmišlja kako nikad više neće čitati muške pisce. Eto to je zaključila. Kao da se stalno nalazi na tom razgovoru koji vode odrasli muškarci, recimo na moru. I pecanje. Uvek negde mora da se pojavi pecanje. I alkohol. Muškarci, pecaju, piju a nekad i imaju seks, u ostalo vreme maštaju o njemu.
Preporuke sa radionice
Prvo je dobila preporuku da čita Kosinskog. To je inače čovek koji je napisao scenario za jedan od najgorih mogućih filmova o kojima piše u doktoratu. Naravno u doktoratu to neće tako reći. Uostalom passe je govoriti o tome šta je dobro a šta loše. Provela je neko vreme misleći o tome zašto je dobila baš tu preporuku. Na jednom od sajtova za preporuku knjiga stajalo je Priče bogate perverznim seksualnim epizodama. Malo se stresla od gađenja.
Za svoju dušu čita Daglasa Stjuarta. Razmišlja o svim njihovim biografijama. Stujart kao i njegov lik Mungo potiče iz porodice u kojoj je majka bila alkoholičarka i preminula je kada je Daglas imao samo 16 godina. Da je to priča, a ne biografija neko bi rekao da je kliše. Završio je modni dizajn a ambicije za bavljenje književnošću ostavio je onima koji imaju više. Sa dvadesetčetri godine i završenim Royal College of Arts, preselio se u Njujork gde i danas radi u modi.
Misli o svim njihovim neuporedivim biografijama
Iako je to prilično neuporedivo Rejmond Karver je isto iz radničke klase, i isto tako mu je otac bio alkoholičar. Sa devetnaest se oženio devojkom od šesnaest a sa dvadesetjednom se preselio u Kaliforniju. Do dvadeset treće ide na časove pisanja i objavljuje prvu priču. U nekom trenutku biva primljen i na prestižnu radionicu za pisce u Ajovi ali tamo ništa nije uradio. Posle je kažu govorio kako je završio master iako se to nikad nije desilo. Njegova supruga Mirijam, bila je tu kad je trebalo da ga preporuči i da odloži svoje studije, a kasnije posveti značajnu porciju života njegovom odvikavanju od alkohola, napusti doktorat i izdrži fizičko zlostavljanje da bi ga napustila tek kad se zaljubio u drugu.
Razmišlja o tome kako je i zašto sve na svetu neuporedivo – kako je Jirži Kosinski postao tako prominentan antikomunista u Americi u koju je došao falsifikujući pisma podrške političara i izmislivši fondaciju koja ga finansira. Da li su tih godina bili na ceni pisci koji će iskreno izveštavati o totalitarnim režimima? Da li je Jirži imao zaista taj sentiment ili je i više od poznatog bilo falsifikovano u njegovom životu?
Auto i fikcija
Možda bi psihoanalitičari trebalo da se bave odnosom lažnog i stvarnog u životu ovog autora… Da li je brak sa naslednicom čeličnog magnata bio stvarna ili lažna ljubav? Ili drugi brak sa baronesom Kiki? Da li je priča o odlasku na veče kod Šeron Tejt u noći kad je ubijena bila stvarna? Kako bilo svi su ovi događaji našli svoje mesto u njegovim knjigama. Optužbe za plagijat, možda su besmislene kod likova koji su ceo život živeli kroz neki vid travestije.
Jednom prilikom, kada je upitan da prokomentariše svoju fascinaciju transseksualnošću i operacijama potvrde rodnog identiteta – tada nazivanih promenom pola Kosinski je rekao kako ga užasavaju, jer su nepovratne.
Kao da ceo život nije nepovratan. Nakon dvanaest sati rada u Banana Republic, Douglas bi pisao. Po sopstvenom priznanju, njegov prvi roman Shuggie Bain koji mu je osim Bookera doneo i drugih nekoliko nagrada niko od izdavača nije hteo da objavi. Dok je čekao da objave taj brilijantni prvi roman koji je valjda nemoguće prodati jer oni o kojima piše ne kupuju knjige, napisao je Mladi Mungo, knjigu za koju će se ispostaviti da je lek od patologija Kosinskog, Karvera ali i Giljerma Ariage, publici poznatog kroz ekranizacije Pseće ljubavi, 21 gram i Vavilon.
Najveći žal mi je što sam odrastao tako siromašan da sam gotovo morao da se društveno uspinjem da bih ispričao priču o radničkoj klasi, rekao je Adams.
Sa druge strane Kosinski je voleo da misli da on može biti sve što postoji. Verovatno ohrabren što je bio nešto poput con-artista ili glumca po Stanislavskom. Voleo je da misli da postaje radnička klasa onda kada se maskira u vozača limuzine zvanog Joze ili da postaje Meksikanac kada stavi sombrero i lažne brkove. Toliko tužno deluje ideja ili čak potreba o mogućnosti života sa jedne i sa druge strane. Neki bi to ljudi zvali cinizmom, odbijanjem da se bude samo jedno. Ali zar i pisanje nije to – odlaženje od sebe, od istine u ovom ili onom smislu. Paradoksalno, Kosinski je optuživan upravo za to što je prečesto odilazio od istine i istovremeno hvaljen kao iskren.
Zahvaljujući tehnologiji moguće je čitati na vodi
Na mirnoj površini mora, autofikcionalna junakinja sluša sa naporom škotski akcenat nekog ko čita Munroa. Razmišlja o tome kako joj je ovo treća priča o pecanju i kako ne može da podnese više muškarce koji pecaju. Prvo je to bila Not A River, argentinske autorke Selve Almade, onda je Karver ispričao Nobody Said Anything a danas Adamsovog malog Munra vode na pecanje da mu pokažu kako je biti muškarac. I dok se probija kroz svoju mržnju prema pecanju, gleda da li je neka od riba koje joj dodiruju noge otrovna riba zvana Dragana, dok pokušava da razume bez većih teškoća škotski, voli malog Munra jer joj se premda potpuno izmišljen čini stvarniji od svih. Od Karvera, Kosinskog pa i samog Adamsa.
Misli o tome da li mora žaliti nekog da bi joj bio simpatičan. A ovi koje ne žali, junaci drugih, uspešnih pisaca čine joj se ponekad odvratni. Misli o tome da li bi joj Karver, kao i njenoj mami uostalom, bio simpatičniji da nije tukao ženu i da li bi Kosinskom uspela da oprosti što se literarno očešao o smrt Šeron Tejt zahvaljujući poznanstvu sa Polanskim, da li će ikad oprostiti Polanskom? Da li je Patriši Hajsmit oprostila samo zato što je žena, ili joj nije oprostila i neće nikad?
Da li je to ego?
Da li ikog briga kome bi ona oprostila kome ne i zašto je kod Ariage prelepa Valerija ostala bez noge samo jer je to tako odgovaralo zapletu. Misli o tome šta se dešavalo sa svim onim ženama koje je Kosinski zaustavljao na ulici pretvarajući se da je fotograf i kasnije ih dočekivao nasamo? Ima li neka biografija koja bi uporedila ono što cenimo u književnosti i ne cenimo u životu? Da li je važnije biti dobar u književnosti ili u životu?
Od toliko misli sve se teže probija kroz tekst koji je jedini želela da čita ali sada uopšte ne može zato što razmišlja o svemu drugom. Da li je rok u kome treba da preda priču već istekao ili nije ni došao. Da li će sve njene priče biti užasne zato što mrzi zaplet priča koje zovu kratke priče? Da li će ikad naučiti da skače salto? I u književnosti a i inače. Letovanje se bliži kraju a nije još ni počela. Salto čeka.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Ilustracija: Journal, korišćena foto Ema Bednarž, ljubaznošću autorke
