Klima uređaj je omogućio zgradama da postanu beskrajne. Kaže se da su američke inovacije iz perioda 1880 do 1920 odnosno četiri ključna izuma donela revoluciju u arhitekturi. To su lift, čelična konstrukcija, klima uređaj i pokretne stepenice. Priznala je sebi da nikad nije tako gledala na njih. Moguće je disati i na sto osamdeset petom spratu. Revolucija!
Nove zgrade mirišu po izboru, na arome osveživača koji stoje postavljeni u uglovima. Nekada se isparavaju iz otvora za ventilaciju. Nekada su tu da zamaskiraju druge neprijatne mirise. Mirise vazduha zauvek zarobljenog u klima uređajima. I dalje se, najčešće podsvesno, oslanja se na prvi utisak, na miris.
Klima? Ko još razmišlja o klima uređajima? U mladosti uopšte se ne razmišlja o klima uređajima niti o kvalitetu vazduha. Uostalom vazduh kao da nikad nije imao kvalitet, ni tokom detinjstva. Odrastanje u gradu, i posebno – industrijskom gradu nosilo je jednu dozu rizika. Komšinica Goca je bila revnosna, svaki put kad bi postojalo obaveštenje o zagađenju vazduha ona bi preko usta stavljala gazu a preko gaze šal. Budući da ostali nisu imali skoro nikakve mere predostrožnosti, Goca je delovala čudno. Bar njima, deci.
Život bez klima uređaja
Majka bi kriptično rekla Javili su ili Spustilo se. Odmah potom bi zatvarala prozore. Na neki način odrastalo se s tim da će postojati obaveštenje i da će se uraditi nekoliko jednostavnih koraka zaštite od zagađenja. Tako je izgledao život u soliteru. Tek kasnije je razumela da to Jesu javili? i Javili su! predstavlja deo prošlosti – u kome se o kvalitetu vazduha redovno obaveštavalo.
Negde oko 2001. izašao je tekst koji će joj promeniti život. Čitala ga je naredne godine u biblioteci Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Biblioteka svetla, nastala horizontalnim pregrađivanjem visoke stare prostorije. Moglo se sedeti u donjem ali i u gornjem nivou na metalnoj galeriji. Ne pamti da su se visoki prozori ikad otvarali iako je to tehnički bilo moguće. Nije se osećao miris starih knjiga, jednostavno jer je većina knjiga o arhitekturi bila nova novcijata. Biblioteka je stoga ličila više na nekakav savremen čitalački klub, kafe galeriju samo bez kafe.
Nije događaj, samo je misao
Ljudi se obično sećaju trenutaka koji su im promenili život. Velike nesreće ili uvidi, događaji koji su se dogodili neposredno, njima. Misao o klima uređajima u toku čitanja teksta nije događaj, samo je misao. Ipak, od tada pa do danas traje jedna stvarnost koja se uspostavila tačno tu, u biblioteci u popodnevnim časovima.
Nije sada važno kako je i zašto došla do baš tog teksta u velikoj ilustrovanoj knjizi, verovatno je kao i svi studenti nižih godina želela da gleda slike zanimljivih grandioznih projekata. Ipak, ta knjiga koja ni po čemu nije bitna za ceo svet, otškrinula je vrata drugačijoj vrsti razmišljanja. U njoj se kaže jedna veoma neobična istina. Klima uređaj je omogućio zgradama da postanu beskrajne. Kaže se da su američke inovacije iz perioda 1880 do 1920 odnosno 4 ključna izuma donela revoluciju u arhitekturi. To su lift, čelična konstrukcija, klima uređaj i pokretne stepenice. Priznala je sebi da nikad nije tako gledala na njih. Moguće je disati i na sto osamdeset petom spratu. Revolucija!
Sve zgrade
Setila se zatim svih zgrada koje je ikad videla i onih u kojima je stanovala. Ni jedna od njih nije bila kao ove zgrade o kojima je pisalo u knjizi. Imala je tačno dvadeset godina i nikad nije bila u zgradi koja nema izvor prirodnog vazduha, ni mogućnost da se otvori prozor. Kada bi mislila o tim inovacijama za koje je jasno pisalo da su se, u Americi, desile od 1880 do 1920 godine, klima uređaj je brkao logiku. U redu je čelična konstrukcija i lift, to postoji i u njenom svetu, okolo.
Zgradu koja raste u visinu od preko sto spratova nikad nije videla. Nikad nije bila u Americi, ali ni u Honkongu, Sao Paolu, Tajvanu i drugim mestima na kojim je zamišljala takve zgrade. A i da je bila u nekom gradu gde postoje, svakako nije ušla u njih. Nije omirisala vazduh koji dolazi iz klima uređaja. Čak i tržni centri u koje je do tada ulazila imali su prozore, nekakvo provetravanje. Pomučila se da se priseti prostora bez vazduha koje je dotad videla. Možda tek jedan ili dva.
Klima i veštački vazduh
Od razmišljanja o zgradama sa posebnim veštačkim vazduhom koji nije osetila prenulo ju je drugo. Stil kojim je pisan tekst bio je gotovo vizuelni. Autor je ređao nove i slikovite pojmove kao da je bacao haljine na jednu gomilu. Zvučalo je kao poezija ali je i zadržavalo jasan izgled. Reči su bile skoro opipljive. Zamišljala je kulturu koja se tetura bočno kao kraba na esidu, iz teksta su izletale kutije za užinu koje pucaju od semantike zdravlja, onoga što će kasnije za njenu generaciju značiti i sam pomen avokada. Ako jedeš avokado, znači da nikad nećeš imati stan u vlasništvu. Štedi, reci ne avokadu! uskoro je bio imperativ. Široko prihvaćena laž. Kao da za krizu nisu bili krivi dugovi država i bespoštednost velikih kompanija, već sokovi u tegli, i – avokado.
Kriza stanovanja. Čak šest godina pre velike krize u Americi, Evropi i celom svetu koja je većinu milenijalsa ostavila u mraku prodaje nasledstva, minimum dva posla i kredita u švajcarcima. Jedan arhitekta je pokazujući istočno nemačke blokove zgrada rekao da je za nas danas ova vrsta arhitekture postala naizgled zauvek nedostupna. U poslednjih 30 godina niko nije tražio da se bavimo stambenim objektima, priznao je. Tržni centar je nova katedrala. Katedrala je novi tržni centar, sve se činilo izmešanim i odbačenim.
U slici i reči…
I to nije slučajno. Slava udaljava arhitektu od ozbiljnijeg dela te profesije. Ona to još ne zna, ali tada, čitajući taj tekst pomislila je isto što je pomislio dečak, kasnije pozorišni reditelj Jonathan Capdevielle, gledajući Madonu negde u Pirnejima. Ovo postoji. Može se tako pisati, može se tako razmišljati. Ako postoji svet u kome postoji Madona, onda za mene nije sve izgubljeno. Negde postoje odrasli ljudi, arhitekte, pesnikinje, novinarke, književnice koji znaju, mogu da misle, da kažu sve. Čak i da je kultura kraba na esidu. Može da se piše o telesnim fluidima i berzi, o uticaju pokretnih stepenica i Rimskom Forumu, ono što živimo može biti kazano rečima koje znamo ali se nikad nismo usudili da ih upotrebimo u istom registru. Šta je prodavnica isto kao i šta je roman može biti iznova definisano.
Pisanje novih stvarnosti
Mislila je kako će joj mozak eksplodirati i pitala se da li su i drugi pročitali neku ovakvu knjigu koja donosi radost sjajnog časopisa, stripa i video igrice. Nije naravno mogla da pretpostavi da je jedno od osnovnih načela postmoderne i postistine u koju je tek zagazila, činjenica da sve te stvarnosti postoje simultano. U istoj sobi sede svi.
Kolega koji kaže na slavi da je sve pre bilo bolje nego sad i žali što se ne više ne grade salonci. Kolega koji će zaraditi bogatstvo projektujući crkve od prefabrikovanih materijala. Koleginica koja će otići u inostranstvo i posvetiti se održivoj arhitekturi i inženjerstvu. Koleginica koja će potpisati projekat koji nije ni pogledala. Kolega koji će dobiti nagradu ili predstavljati zemlju na Venecijanskom Bijenalu. Kolega koji će odustati i otići da bere maline. Koleginica koja protestuje protiv rušenja parkića i kasnije će biti u radnoj grupi koja se bavi urbanim baštovanstvom. Kolega koji će postati demonstrator pa asistent pa profesor i ona koja će potpuno odustati od arhitekture.
Istovremeno postojanje svega odjednom
Stvarnost u kojoj neko misli da je postmoderna prevaziđena, takoreći glupost i sama postmoderna su ista stvarnost. Posebno negde gde je zapaljena još jedna napuštena zgrada da bi tu prvo bilo dvadeset godina ništa pa onda nova zgrada. Iz novijih zgrada u četvrti Morumbi, koje imaju sigurno više od sto spratova pogled seže daleko. Sa trideset trećeg sprata zgrade vidi se i favela Paraisópolis u podnožju.
Glatki mermer čije su ivice oštre kao žilet, stakleni zidovi i divlje naselje Sao Paula sa oko 100,000 ljudi, gledaju jedni u druge. Unutra je miris veštačkog vazduha sa odabranim aromama i ulazi se uz identifikacionu karticu. Izvan je sve ostalo, prozori samo gledaju, nikada se ne otvaraju. Mogućnost Madone, ipak daje nadu. Možda se ne može promeniti, ali moguće je misliti, govoriti, pisati. Postoje reči i njihove kombinacije.
Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.
Fotografija: Journal
