Kolumna by Jasmina: AI

Subota, 19. jula 2025.

101-666 – vrlo jednostavan, lako pamtljiv i nadasve moj broj fiksnog telefona. Grickam čokoladu sa kaprija, dok mi se vanila spušta niz podlakticu. U levoj ruci mi je Bravo magazin, u desnoj poster Ralpha Maccio u prirodnoj veličini. Glavni problem u tom trenutku je gde ga udenuti? Moja tinejdžerska soba je mala, tačnije nedovoljno velika za sve postere kojima bih ukrasila njene zidove. Moja mama je dozvolila da ih kačim na tapete koje su svakako već bile izbledele, pa do renoviranja imam dozvolu da raspirujem svoju devojačku maštu do mile volje.

Ustajala sam u zagrljaju svih članova New Kids On The Block, a uspavljivala se uz Ralpha. Časopis Bravo mi je čuvala Rada sa trafike da mi se ne rasproda. Em je u Zemun dolazila mala količina, em sam živela preko puta škole – dupla nevolja za mene. Dešavalo se da se učenice prave da prebiraju po drugim magazinima, samo da vide da li će Rada nekome ispod žita prodati poslednji primerak tog magazina. Mnogo godina kasnije sam se tako borila za September issue Vogue-a, ali to je već druga priča.

Sladoled mi se sliva niz podlakticu. Dozvoljavam mu da kapne na žuti šorts, samo da ne dodirne poster. Poziv koji očekujem kasni. Hvata me nervoza. Ne znam da li je Jasnu mama pustila na Lido.

JUL JE

Jul je. Obe smo odlične sa svim peticama, ona čak ima i nagrade sa literarnog gradskog takmičenja. Da li je uspela nešto da zabrlja od juče do danas? Moguće da nije usisala kuću ili oprala sudove! Obuvam izanđale Startas i stavljam Walkman na uši. Dok Modern Talking peva Brother Louie, ja se hrabro uputih ka Karlovačkoj ulici da se borim za odlazak na Lido.

Tako polu zanesena rečima pesme sam naletela na Vladu, moju simpatiju. Krenuo je baš na to Zemunsko kupalište i jedina šansa da mu objasnim da se i ja njemu dopadam je baš danas! On prekosutra odlazi sa roditeljima u Split, a ja par dana kasnije u Đenoviće. Znam da ćemo se videti tek prvog dana škole, a da će mu moja razglednica stići tek za tri nedelje. Do tada ko zna ko će mu ukrasti srce.

SITUACIJA

Situacija je dramatična, a Jasna je možda kažnjena. Ispod njenog prozora sam bila u nikad kraćem roku. Popeh se na žardinjeru sa hortenzijama koje su cvilele za vodom, baš kao i ja. U centru dnevne sobe, Jasna je đuskala ispred ventilatora, dok je njen par godina stariji brat zurio u ekran Komodor 64 kompjutera. Njihov tata je bio arhitekta u Nemačkoj i imali su sve gedžete koji su bili dostupni u to vreme. On je retko kada dolazio u Beograd, ali je stalno slao skupe poklone.

Spletom jako čudnih životnih i ljubavnih okolnosti, njen tata se zaljubio u moju rođenu tetku i tako su meni Jasna i Stevan postali na neki način rod. Mislim da te okolnosti nisu odgovarale samo njihovoj mami, ali ja sa tim nemam nikakve veze… Ja sam bila srećna što mi je najbolja drugarica postala i rođaka. Jasna je besno frknula psujući mog dvojnika, jer bar sat vremena nije mogla da me dobije na telefon, a onda je vezu preuzeo njen dvojnik i tako smo izgubile sigurno dva sata sunčanja i ispijanja Cockte na pesku.

KUPANJE I UDVARANJE

U svakom slučaju, Jasna i ja smo taj dan stigle na kupanje i udvaranje. Vlada je rekao da mu se mnogo dopadam i tražio mi je adresu da mi pošalje razglednicu. Bila sam presrećna.

Iako ta razglednica nikada nije stigla do mog sandučeta u Ruskoj ulici broj 44, mogla sam bar do prvog septembra da se nadam da se zagubila između gradova. Da je upisao 4 umesto 44 ili u najgorem slučaju da nije zalepio dobru markicu! Znate, bukvalno zalepite jednu umesto dve markice, pošta neće da vam isporuči razglednicu, a jedno srce ostaje slomljeno… A, izvinite ne znate?

Nema seen, nema lokacije, nema lajka, nema emotikona, ništa. Samo jedno iskreno nadanje da je u pitanju greška. Greška koju će ispraviti pri prvom susretu za vreme velikog odmora. Mesec dana kasnije sam znala da je razglednica poslata, ali ne meni nego jednoj Višnji. Ona je bila iz drugog odeljenja, a iskreno bila je mnogo lepša od mene.

Sa njom sam kasnije studirala i saznala da je bila sa Vladom u vezi skoro do kraja srednje škole! Eto, to vam je život. Kada sam završila faks i vratila se u Beograd, pojavio se Facebook. Većina mojih školskih prijatelja se priključila toj inovaciji.

SUSRET

Susret tog novog hajpa i nas koji smo navikli da i kesu i novinski papir razdvojimo liznutim kažiprstom je bio zaista intezivan. Odjednom smo svi želeli da saznamo više o životima onih sa druge strane ekrana.

Delili smo slike porodice, dece, kuća u kojim živimo, hrane koju kuvamo, svih životnih dostignuća! Malo smo filtrirali realnost, ali tek toliko da naši školski vide da nam je bolje nego što su mogli da pretpostave. Trava ispred naših domova je uvek bila zelena i uredno ošišana, letovanja su bila savršena i luksuzna, radna mesta odlično plaćena, prijatelji statusno na visokom nivou, a mi, mi smo bili bolje verzije naših roditelja.

Tada smo svi uveliko prevazišli blagoslovene pejdžere i posedovali mobilne telefone. Fiksni, onaj savršeni uređaj, imali su samo naši stari roditelji, koji su u to vreme bili u svojim pedesetim, baš kao i mi sada. Tako je, oni nisu bili stari tada, kao što to nisu ni sada u svojim sedamdesetim i osamdesetim.

I BI NAM MALO…

I bi nam malo laganja oko bašte, ručka, savršene porodice, predivnih putovanja i kompanija koje vodimo. Bi nam malo i tuđeg puno i našeg previše, pa smo oberučke prigrlili Instagram – novu igračkicu za dokone nezadovoljne glavice. U jednom momentu bih poistovetila Instagram sa sloganom jedne političke stranke. Jače, bolje, više…

Tu smo počeli da filterišemo, sužavamo, produžavamo, pumpamo, nadodajemo i prodajemo. Zaboravismo i ko smo i odakle smo, a u aplikacijama napravljenim samo za ovu mrežu, plaćali smo stotine dolara mesečno da prodamo muda za bubrege. Veće dupe, uži struk, širi kuk, punije usne, manji nos. Udah, izdah, trepavicu koja je pala, dete koje je upravo napustilo matericu. Pile koje se još toplo puši iz rerne ili pokojnu baku koja se hladila u kapeli. SVE! Javni WC naših života na ekranu naših mobilnih uređaja.

Posrali smo se kao konji na postojanje i ljudskost u sebi, za lajk i šer! Postali smo ona nula bez vrednosti u bilo kojoj matematičkoj operaciji, jer fiktivno postojimo, ali vredimo samo u pominjanju, tužno.

I OPET BI NAM MALO…

Pozvasmo u pomoć onu inteligeciju koju i sami posedujemo, ali nam je potrebna? Veštačku kao takvu?

Pristali smo da budemo glupi, da nam neki skup čipova, poklanja informacije koje smo sami napravili i plasirali? Pristali smo da nam mlađi brat Google-a, raskalašniji i zgodniji oduzme i ono malo integriteta koji nam je preostao? Došli smo malim, ali sigurnim koracima do toga da na vrlo inteligentan način postanemo glupi! Igrajući se sa dokolicom i radoznalošću iskopali smo sebi rupu bez dna u kojoj na pola bezdana leži odgovor na najbitnije pitanje.

KADA JE DOSTA?

Da li nam zaista treba AI da nam napiše ljubavno pismo, recept za kolač ili koje je godine bio prvi srpski ustanak? Da li ste sigurni da flert sa veštačkom inteligencijom nije isto što i prvo isprobavanje opasne droge? Gde je prvi gram besplatan, a svaki sledeći ima cenu vašeg života? Da li će samo oni koji veruju u svoj razum opstati, a ostali zvati đavoljeg advokata u pomoć? Jer kao što znate, nema lakog puta, a onaj kojim se ređe ide jeste najčešće ispravan.

Vlada svakako nije nikada poslao razglednicu, niti zalepio markicu manj. Keri je prdnula ispred Zverke i bilo joj je zaista neprijatno. Meni i mom dečku je upao njegov tata dok smo vodili ljubav.

VEŠTAČKA INTELIGENCIJA

Sve su to pomešana osećanja koja ne može niko da iskopira. Baš kao ni miris bebe, prvu ljubav ili lepotu zalaska sunca koje se spušta na horizontu mora. Bezazleno smo se upecali na društvene mreže, na seen, block, delete. Ali, budite iskreni, iako postoje sve te opcije brisanja ljudi iz naših života, da li ste uspeli da ih odstranite iz srca? Ili ste ipak kao i pre trideset godina jednostavno čekali da prođe, da ga sretnete ili da se bar javi nekada? Da li ste uspeli da svajpom na ekranu svajpujete emociju?

Ok, odgovore znam. Pa zašto onda nakon toliko iskustva mislite, da nešto što se zove VEŠTAČKA inteligencija, nama ORIGINALNO inteligentnim živim bićima može išta da pruži? Zaglupljujte se, to ne mogu da vam zabranim, ali bar to ne radite sa toliko oduševljenja, molim vas.