ISOLA
Isola znači ostrvo, isolano ostrvljanin, isola u mojoj glavi znači i izolovan, a to mi je baš trebalo! Ja eto umem da se asimilujem. Kao kameleon sam, umem da se uklopim i to pretvorim u prednost. Kada sam na ostrvu postajem ostrvljanka. Telefon mi služi više kao ogledalo ili da pošaljem slike roditeljima, da im dokažem da je sve isto kako i beše za vreme Tita. Na mejlove odgovaram kad mi se hoće, sa svima se lepo popričam, a za probleme ne hajem. Svakako će me sačekati. Jer, ako nešto nema rok trajanja to su problemi. Oni će nas sačekati sveži, baš onakvi kakve smo ih i ostavili.
Kad smo kod problema…
CRES
nije veliki otok. Naprotiv, po mojoj meri je. Sve potaman, a napkon i jedan hotel koji je moj. Moj u srcu – lep, upeglan, a ne preteran. Onako kako treba, a trebao nam je jedan The Isolano, za nas koji želimo da pobegnemo u meku ležaljku, udoban dušek i utopimo se u zalasku sunca i dobrom vinu. Lepa je i marina, jahte. I njihovi vlasnici šetaju po starom gradu, ma sve kao nekada. Davno ili ne, ali neke nove generacije su tu, hteli mi to ili ne… Na otocima se ne predaju.
Ne lete ka promenama. Ne žure ka tom vajnom napretku. Još uvek se u kafićima i restoranima prepričavaju ratovi, bure i bonace, još uvek se zna red. U restoranu Riva se jede jako dobra riba, ma i škampi na pari i jastog ako vam volja. Vlasnik nije moj tip, ali vole ga. Nadrkan onako, ima stav jedan sam i može mi se…
Edi (tako se zove) se onako fućka za sve, a meni i ne baš. Sela sam, moguće iz mog nativnog mazohizma, da vidim koliko mogu da ostanem spokojna, dok me neko voza na šarlatanski način.
Ja baš ne volim može mi se likove.
Nego da se vratim na sela sam. Sama, kao i uvek kada imam potrebu da se saživim sa nekim mestom. Da bih nešto doživela, moram i da proživim, a to ne mogu ako se upljujem pričajući sa više osoba istovremeno. Kao što rekoh, Cres je mali, pobegla sam da ne sretnem nikoga.
Avaj…
Bojana i njen suprug su baš sišli sa jedrilice na ručak. On je malo stariji od nas. Nemac je, srećom ne zna reč našeg jezika. Maaa naravno da zna psovke i par pozdravnih rečenica, kao i svi. Kratko smo se pozdravili, ali njoj je trebalo društvo. U sekundi se moja stolica stvorila za njihovim stolom. Moj plan za gledanje u brodiće koji se njišu u ritmu vetra je propao. Edi nam je dobacio hladnu malvaziju i kiselu za početak, a ja sam nekako postala terapeut. Kao što rekoh, jedno od nas troje ne zna srpski jezik. Nažalost to nisam bila ja.
Pričala je o jahti, o skiperu koji izgleda kao Bred Pit, o vili u Malom Lošinju, njihovoj kolekciji vina i old tajmera. Skoro su bili na aukciji vina i kupili su bocu od desetak hiljada eura. Nakon treće čaše malvazije stigli smo do lošeg vetra. Njemu se jednostavno ne diže. Kao Šarlot u svima dobro poznatoj sceni, brod nikako da uplovi u luku. Da li je do vetra ili do kiše, da li do loših situacija na berzi ili do kokaina, nikada nije saznala. Jednostavno ona nije bila vetar u njegovim jedrima. I videh tu setu u prelepim plavim očima lutke. Da, baš onaj pogled sa pitanjem Da li je do mene?
SEBE
A, on, on je cuclao svoj tompus, ni malo ne hajući za svet oko njega. On je imao SEBE! Svog jedinog sebe! Bilo mi je glupo da joj kažem da su nas gradovi uništlli, da i sve što pada mora i da se digne, kao plima i oseka, kao što i ovo sunce koje zalazi ispred nas će se sutra podići. Ne, nije prirodno da se njemu jedra ne podižu. Poželela sam da joj kažem da beži, ali gde?
Toliko želim da se vratim u Srbiju, tamo se bar osećam kao žena, tamo su muškarci potentni, puni snage i energije!!!
Njen preljubazni suprug nam je dosipao vino, nehajući za naša ženska blablatrućanja. To vino je i mene u mislima vratilo na mesto sa kog sam pobegla! Bilo mi je žao da joj kažem da se u Srbiji podižu samo krediti i revolucije. Ono zbog čega bi ona pohrlila natrag je odavno palo i ne diže se. Ućutala sam, jer stigala nam je hrana. Edi se i dalje ponašao kao onaj koji drži ključeve svih tajni. Možda i on ima problem sa jedrima… Pitam se da li svi nadobudni muškarci imaju taj manjak leptirića koji ih pokreću. Da li su baš svi zaboravili da ih nekada davno nisu pokretale eksel tabele ni berzanski izveštaji, a da im je jedina linija koju su želeli da uzmu bila ona od pupka na dole. Gde smo pogrešile, ako znamo da nismo pogrešne?
Sunce
se napokon spustilo ispod horizonta. Nisam imala srca da je pustim da ode bez neke suvisle rečenice. Potpuno jasne i istinite.
Ljubavi ostani na jedrilici, jer nigde se nikome više ne diže, a taj tvoj Bred Pit bar ume da podigne jedra, izgovorih tiho.
Bilo mi je glupo da joj kažem da prevara nije prevara, ako si na nju primorana. Pred njenim suprugom sam imala izgovor da pobegnem od pogrešnog razgovora. On je i dalje pratio crvenu liniju na kripto aplikaciji, na osnovu njegovog osmeha, tu se nešto dizalo.
Neko me čeka, izgovorih na engleskom.
Osmehnuo se kao i ona, polu nezainteresovano i blazirano.
Ušla sam u The Isolano, Filip na recepciji me je dočekao sa osmehom.
U mojoj sobi broj 121 MacBook je sijao na krevetu za dve osobe. Njemu sam bila dovoljna ja. Znala sam da će se za par sati podići sunce.
