Juče sam bila na Ivanovom rođendanu, nebitno koji je po redu… Ivan ne voli rođendane, ali nekako uvek ispadne kao da baš uživa. Ko zna, možda se samo dobro pravi. I zaglavila sam se u liftu kada sam odlazila kući. Gospodin iz Yandex-a je zvao. Hteo je čak i da me spašava iz tri kvadrata lima. Međutim lift je sam krenuo u nekom momentu. Bi mi čak i žao što me nisu spektakularno izvlačili u štiklama kroz pola metra prostora. Ja čak ne umem ni da se zaglavim spektakularno.
Koliko mi je bilo glupo da prijatelju objasnim da sam se malo zaglavila u liftu i da sam zato odbijala poziv. U svakom slučaju ceo jučerašnji dan je bio realno neobičan, ali ne spektakularan. Pas me je sačekao da obavi svoje, komšiji je neko ogrebao auto, Anika je dobila pet iz geografije, Aleksa je bio na treningu, Andrija je imao previše posla i da se javi. Mama i tata su odlično, putuju sa prijateljima jer su napokon bez nekih obaveza. I eto, jedan prosečan dosadan život, na kom sam izuzetno zahvalna.
Naučila sam da cenim mir
Nije oduvek biko tako, ali baš zbog tih turbulencija, naučila sam da cenim mir. Ovo će sve izgledati kao stranica iz dnevnika, ali verujte sve se ovako desilo.
Dakle komšiji je neko ogrebao auto, pa smo na Viber grupi iza ponoći pregledavali snimke, a taj ceo proces me je malo zabavio. Možda se meni ništa ne dešava, ali eto malo detektivske zabave, kao ona baba sa trećeg sprata. Iza ponoći mi je zazvonio i telefon, moja draga prijateljica je možda slučajno pozvala. Znam da je i njoj odavno prošlo vreme za beauty sleep.
Dobro je da si budna. Izašla sam samo da prošetam psa kako bih te pozvala.
Ok, neću da je prekidam, ali valjda šetamo pse i telefoniramo isključivo ljubavnivcima ili srpski rečeno švalerima? Ja joj to nisam, pa…
Čekam ni malo zbunjena nastavak, jer vidim da će ovaj dan imati ipak neku kulminaciju. Ne znam da li je do horoskopa, ali ja zaista ne volim da se dosađujem. Kapiram da bih uživala da sam devica, ali ova ritmična rutina jeste sigurna smrt za jednog strelca. Molim vas, jasno vam je da mi je zaista bilo žao što me vatrogasci nisu izvlačili iz lifta?
Da se vratimo na posleponoćni poziv moje drugarice.
Ja sam se zaljubilja
Jasmina, ja sam se zaljubila! Kratka pauza. Halo, jesi tu?
Klimam glavom, jer nisam sigurna šta treba da kažem. Potvrđujem verbalno prisustvo, i smejem se. Ok, jel da da je lepo? Pitam valjda najlogičniju stvar, osobu koju poznajem samo trideset godina, a znam da je na robiji u instituciji zvanoj Brak.
Ne, to je potpuno grozno i sumanuto, kao neka tinejdžerka. Kuckam poruke, pa brišem, pa čekam odgovor, pa on tajping, pa ništa, pa ja kao uhhh šta je sada. Ovaj mučeni pas nije šetao ovoliko od kad se rodio. Hoda jadan, maltene mene on šeta, da bih mogla da se čujem sa njim… I šta sad treba da sve razjebem zbog zaljubljenosti???
Opet nemo klimam glavom, ali izgovaram suvislo. Ne treba.
Kozmetički ulepšana stvarnost
Ono šta ne izgovaram je da smo navikli da živimo u kozmetički ulepšanoj stvarnosti. Da je bitno da nam je lice ispeglano, šminka na mestu, a da smo iznutra truli kao meso u kontejneru iza mesare. Da nam deca dobijaju petice, da na slavama dočekujemo goste sa žitom, a kada ispratimo sve goste i operemo sudove, ljubavnicima pišemo poruke kojih bi se i porno glumice postidele.
Ono šta ne izgovaram je da je brak izmišljena institucija stvorena za čuvanje porodičnog kapitala i da ljudi prosto nisu monogamna bića, a da mi i nemamo te pare koje se moraju sačuvati! Obmanuti smo kao deca kada im daju lizalicu posle vakcine. Ćutim joj. Da, znam kako se oseća i da treba da te leptiriće pusti da lete i po stomaku i po glavi.
Ne smem da izgovorim da joj je brak odavno mrtav i da je ovaj adrenalin jedino šta može nju da spasi kao ženu. Nemam pravo da budem hirurg bez diplome i odstranim joj kancer overworked and underf*cked pacijenta. Jer, njoj treba samo neka JA da je gurne sa litice.
Nemir kada se ne javi, radost kada se javi
Samo jedna osoba da joj kaže koliko je zdravo biti zaljubljen i koliko strašno živeti bez strasti u životu. Da ne postoji ni jedna teretana, dijeta, kozmetički tretman ili spa putovanje na Bali koje može da zameni zatezanje leptirićima. Taj klepet krila u stomaku, rumenilo koje obliva lice nakon provedene noći, sjaj u očima nakon poljupca. Nemir kada se ne javi, radost kada se javi.
Javi mi da si ušla u kuću, da ne brinem, dobro jutro ljubavi, obožavam tvoje strije, mislim na tebe, nedostaješ…
Te davno amnestirane reči u instituciji zvanoj brak. Takođe grizem unutrašnji deo usne duplje do krvi, da ne izađe iz mene da deca nisu bitna. To su bića koja dobro znaju da mama i tata nisu ok. Njima ne treba ideja i laž. Ne treba im tata koji beži na svako službeno putovanje i novi sport koji se pojavio u našem gradu. Padel, tenis, hajking, nastavite niz. U jednom momentu čekala sam samo da mi spomene pikado na Avalskom vetru! Eutanazija ljubavi se već dogodila, i vi tu ne možete više ništa. Kozmetičko ulepšavanje stvarnosti je moguće, ali verujte, i posle svih botoksa i tretmana koje ste uradili, da bi stvari bile na mestu, moraćete da angažujete hirurga.
Dok mi unutrašnjost obraza krvari, metalni ukus krvi me podseća da sam tu.
The End
Ja bih najradije otišla, znaš. Muka mi je više od skrivanja, nedostajanja, ma svega. J*bi ga, sada znam i da sam se zaljubila! Ali klinci. Keva, ćale, kao da svima nešto dugujem! A, dugujem samo sebi. Taj život… Kao neka kuća, gradiš, gradiš i onda cunami! Sve se sruši!
Znam da treba napokon nešto da izgovorim, ali šta? Nisam terapeut, nisam od onih koji ulepšavaju stvarnost. Naravno, ja bih otišla, kao što i jesam. Ja bih, ja bih, ja bih…
I kako pobogu, mi gradske ribe, postanemo u sekundi malograđanke. Kako mi koje nikoga nismo osuđivale, imamo najveći strah od osude? Zašto oni koji su gletovali ispucale zidove loših majstora i dalje trpaju glet masu na pukotine ne puštajući da se kuća uruši? Jer za sve je potrebno bar dvoje. Ako nije samo do nas, zašto toliko mukotrpno krpimo te sitne tragove zajedničkog nemara? Uostalom, ko je obećao da postoji nešto večno? Pop, opštinar, roditelji ili društvo? Da li mi zaista poznajemo ljude čije se osude plašimo? Mislim da ne.
Mislim da je toy pudla dobila upalu mišića, da moja drugarica jednostavno ne shvata da samo nije pročitala masna siva slova na kraju…THE END.
Zona komfora
Takođe mislim da mnogo ljudi živi sa glet masom u rukama krpeći rupe i naprsline, misleći da je vreme prevaziđeno. Da imaju na pretek godina, kada će napokon priznati sebi da su slova KRAJ odavno bila ispisana, ali su od silnog nametnutog straha od neuspeha premotavali taj deo na ekranu života. Uporno ga vraćajući na delove sa početka, podsećajući se na sjajan brak roditelja koji još uvek traje ili na decu koja će patiti.
Ne shvatajući da život nije film, da ne može da se stavi pauza ni premotavanje, da su deca odavno svesna da žive u kozmetički sređenoj realnosti. Najgore od svega je što tu istu decu koju toliko volimo i štitimo učimo da lažu sebe i sutra žive u istim lažima koje su nas koštale sreće, duše, a najgore od svega življenja.
Kada je momenat da prepoznate da je zona komfora odavno zona u kojoj nikome nije komforno i da niko ne gubi, dok ne izgubi sebe?
Kuća časti
Znam da je kraj razgovora jer je ponoć odavno prošla. Ja nemam ništa pametno da kažem.
Hej, jel ti lepo? Uživaj j*bote! I nema u ljubavi ali… Znam, treba da ti kažem nemoj, zaustavi se, stani!
Ali, obe znamo da su to prazne reči, svakako ćeš leteti kao leptir na sijalicu. Ali, veruj bolje i leptir na sijalicu, nego život bez leptirića. Uostalom, malopre si rekla da je život kao dugo građena kuća.
E, pa evo sada te kuća časti!
Nasmejala se.
