Kolumna by Jasmina: STAV

Bilo je kasno, prekasno za teške priče, prerano za spavanje. Moj bioritam je moj, ne preporučujem ga nikome, ali kasno ležem, rano ustajem, čini mi se da i u snu tražim rešenja. Osećam se kao ChatGPT, kog niko ništa ne pita, ali on traži rešenja. Najčešće pogrešna, ali to je sad već druga tema.

Dakle, bilo je kasno, ali sam se čula sa Natašom, mislim da se ni njoj nije spavalo. Skoro je kupila kozu, ima troje dece, izgleda da je kao i ja navikla da ne spava. Ona je taj tip žene. Traži dobro u ljudima, kada ga vidi drži se tog dela čoveka i ne pušta. Ne voli nepravdu, znam da je vrlo samostalna, a ima i ćerku.

Ah, mi koje smo ćerke i imamo ih, mi smo dupla nevolja. Sve smo prošle, videle, doživele i sada bi po nekom pravilu trebalo da ih pustimo da se usose same, koliko i mi, da bi naučile. Jebiga, ne ide. Ne ide da baš na svaki trn moraju da zgaze, da bi naučile kako bode? Ili baš tako mora, saznaćemo svakako. Bilo je kasno, skuvale smo sve, oprale posložile, sipale vino i analizirale. Kao što rekoh, Nataša ima kozu, živi van grada, ali je tu. Prati, učestvuje i naravno analizira.

ANALIZA

bi trebalo da rezultira nekim rešenjem, ovog puta ga nismo našle, a verujem da nećete uspeti ni vi. Kako nam se dogodilo da devojčice i devojke misle da je super udati se za nekog lovatora, rađati decu i postovati slike sa Maldiva na društvenim mrežama? Kako nas je zadesila pošast nepismenih generacija, koje u sebi nemaju ni jedan jedini promil romantike? Hvatanja poslednjeg busa, šetnje Kalemegdanom ili obalom reke u kom god gradu ta reka bila?

Zašto su tako mlada deca monetizovala dušu i ko im je rekao da je to moguće?

Ne znam, Nataša i ja nismo uspele da skontamo, ali smo sigurne da je i do nas. Da, da, nas majki. Sigurna sam da niti jedna od nas nije ušla u brak iz koristi (moji bivši i ja znamo da ja nisam, a čitaju moje kolumne) takođe znam da ona nije. Međutim, da li provodimo vreme previše pričajući o šopingu, pratimo na društvenim mrežama skupe brendove ili bar želimo da ih posedujemo.

I tek tako, gledajući majke koje spajaju nebo i zemlju, da bi sebi i njima omogućile lep i lagodan život, istovremeno gledaju i realan život. Malo sna, previše stresa, posao, kuvanje, teško zarađen novac koji se brzo troši. Račune koji stižu na naplatu svaki mesec, baš prvog, klijente koji kasne sa uplatama, malo vremena za slušanje njihovih tinejdžerskih problema. Istovremeno na društvenim mrežama malo starije devojke od njih dele sadržaj koji naravno nema nikakve veze sa realnošću, ali je primamljiv.

DEVOJČICE

su odavno preskočile taj deo života, većina. One su postale devojke. Negde u tranziciji se izgubio period nevinog držanja za ruke, radovanja deljenja pizze na klupi ili onog milkšejka od jagode kod Meka kod Fontane. One sada iznajmljuju torbice za slikanje za Instagram, jure loše kopije brendiranih torbi i odlaze na mesta gde sede mladi fudbaleri. Negde su čule da to treba hvatati dok ne potpišu za neki dobar klub. Veruju da je fakultet za one ružne i buckaste, a da je rađanje beba baš ono šta im treba.

Gledaju u nas. njihove majke, i misle da one to mogu bolje i  lakše.

Ne znam, ja nisam tako mislila, mislila sam da mogu jače i bolje od moje mame. Da, znala sam da će biti teže, ali sam takođe znala da mi je baš ona, ta moja mama dodelila jako dobre karte. Sa tim kartama sam odigrala šmekerski. Školovala sam se jer je bilo zanimljivo,zabavljala sam se i zaljubljivala, nisam trpela tuđa sranja, a kada je došlo vreme bebe sam rađala iz ljubavi i sebi. Jer mi se tako moglo. I kako utuviti u te naivne, šuplje glave rumenih obraza da im diploma treba, da je zezanje na faksu najjače zezanje, da je držanje za ruke cool, a da bebe neće pobeći. Najbitnije kako im dokazati da je tvoja lova, jedina koju zaista trebaš i ono najbitnije što je Jami rekla u pesmi Čokolada tačnije otpevala ja zbog love ne prodajem snove!?

OČI

jesu ogledalo duše, ali u njih više niko i ne gleda. Svi zijaju u FaceApp-ovane zenice uokvirene trepavicama i malo diskretne senke. Mirjana Bobić je u svom poslednjem osvrtu (uvek u metu) opisala fenomen mladih devojaka na OnlyFans mreži. Strašno mi je bilo i da čitam, a kamoli da mislim o tome. Međutim, kao i svaki kvalitetan mazohista, pozabavila sam se mentalno i tom boleštinom.

Nemam odgovore ni rešenja za naše devojčice, lakše mi je da to kažem odmah. Trudiću se da je sačuvam od nje same i njene naivnosti, to jeste moj posao. Na sve načine, makar i one neprihvatljive u 21. veku (jeste mislim na šljep po dupetu) utuviću joj u tikvu bitnost samostalnosti i nezavisnosti. Znaće da zameni gumu, koristi bušilicu i osnove prve pomoći. Već odlično jaše, voli selo i štalu, sedela je pored kazana za pečenje rakije. Naučila je šta je rađanje, bolest i smrt. Videla je majku kako plače, pati, pada i ustaje ponovo. Nadaću se najboljem u očekivanju najgoreg, jer šta mi drugo preostaje?

Jer,  kako dete da osuđujem dok gledam moju generaciju, zrele ljude kako sudeluju u potpunom emotivnom posrnuću?

SUTRADAN

sam imala dugo željeni ručak sa Kristinom i Marijom. I ne bi bilo fer da izofiram naš razgovor koji se odvijao između nas i paste sa gamborima kod Srbe u restoranu. Sreća, pljuštala je kiša, Senjak je bio pust, a konobari gospoda su nam samo dosipali proseko puštajući nas da se iskukamo.

CaffeCaffeFish i tri same žene.  Same, ne jer im niko ne treba, već jer su muškarci lenji. Čuj, uplašeni od jakih žena? Ta bajkovita objašnjenja iz jeftinih novina, zaista sačuvajmo za osobe sa smanjenim kapacitetom intelekta.

Ja se plašim zmije jer zaista može da me usmrti, plašim se bolesti iz istog razloga, takođe se plašim siromaštva jer jednostavno to utiče na kvalitet života moje dece. Dobrog frajera, koji je ostvaren, se nimalo ne plašim.

Ako se plašiš mraka, upali svetlo.

Ja sam to upravo uradila. I ne, nije nas žena previše, a njih premalo. Samo je nas osvešćenih previše, a nevaspitanih, lenjih i neostvarenih muškaraca još više. Došlo je do disbalansa i sada će dve generacije trpeti posledice. Oni će onanisati na OnlyFans i pornografskim sajtovima pred spavanje, sa drugarima u kafani izbaciti ključeve najnovijih makina koje su skorovali od poslednjeg skoka na berzi struje.

Osuđivaće dobre ribe da su skupe, ogovarati gejeve, dok se i sami ponašaju kao mali gej komjuniti, najčešće se kriti iza već propalih brakova sa malom decom. Ali eto već su se ostvarili kao očevi i muževi, pa čemu traćiti vreme na ljubav? Jeftinije je zveknuti neki porno film, izaći sa drugovima na muziku jednom nedeljno i pohvaliti se novim putovanjem preko firme ili novim automobilom. Digitalna propast!

Jedini problem tog neodrživog sistema je prolaznost.

Deca će porasti, jako brzo verujte, te lepe žene koje vas je mrzelo da milujete će otići u ruke onih koji su imali herca, a vi ćete oćelaviti. Tako ćelavi ćete i dalje, sada već morati da gledate adults-only sadržaj, kupićete psa, zamenićete kafanu za splavarenje ili boćanje i mrzeće vas da živite. Više nikome nećete biti ni treća opcija, deca će vam već imati decu, ali ni oni vas neće fermati.

Lenjost za emocije ima najstrašnije posledice, cena se plaća samoćom, skoro pa zatvorskom.

Iz mog privatnog života tvrdim, da emotivni sebičluk uzrokuje efekat kao da ste izgladneli, dok vam je u ustima najukusnija hrana koju nikako ne možete da progutate. Žao mi je što sam tome svedočila, eto toliko je strašno!

Svi nekako misle da imaju vremena, da će sutra potrčati tom trim stazom, uraditi nešto plemenito, reći hajde idemo na večeru, ali nekako to sutra ume da se oduži na par godina, potom još par. Odgovor na pitanje zašto ste nesrećni je jednostavan.

Jer niste bili hrabri.

Da kažete hajde, pa ako ne valja menjaću. Da izgovorite, ne volim te, i nastavite dalje. Da progutate tu knedlu i otkucate jesi za neko piće, lako je ne javiti se posle. I mnogo toga što ste strpali u orman, jednog dana će ispasti, udariti vas po glavi.

Lančana reakcija emotivne nezainteresovanosti, lažne dostupnosti i fejk realnosti je krenula od društvenih mreža, ja tu ne mogu ništa da promenim, ali mogu da kažem isto šta rekoh Kristini i Mariji.

Pravi muškarci osvajaju uživo, ne četuju u DM-u Instagrama, u kafani po cigančićima šalju cveće, a onda vas jure do taksija da vam uzmu broj telefona, a jedino gde se dokazuju je Linkdin.

P.S. Ako se neko osetio uvređenim, odlično, jer ovo je moj lični stav.

Vaša,

J.

Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.

Foto: Journal