Zima je, mislim ne sada…
Ponovo ću, zima je 1994. to su bile one zdrave zime, koje su se podrazumevale. Tih godina nije bilo upitno da li će u decembru biti snega, da li će na proleće sve procvetati. A ni da li će na jesen pljuštati danima i bez prestanka. Beogradske košave su uredno nosile šešire i balon mantile, a leti se znalo da će kupališta biti puna. Zašto je (meni) bitna ta 1994.? Jednostavno te godine sam, i to baš kada je sneg dosezao u visinu kolena, postala punoletna. Ja punoletna, moji roditelji spremni za terapiju sredstvima za smirenje. Voziti kola, tada baš i nije bilo popularno, ali ja kao ja, samo sam sačekala papirnu braon ličnu kartu i uputila se ka zgradi Pinkija.
Upisala sam vožnju!
Mislim da je to bila najbitnija odluka u mom životu. Da ponovim, vožnja tada i nije bila toliko popularna! Pre svega, benzin smo tih godina sipali iz plastičnih boca u sumraku okolnih zgrada, nije bilo razvijene automobilske industrije, a nekako je i bio muški hobi i obaveza. Muževi i tate su vozili supruge i decu, na posao, aktivnosti, izlete i putovanja. Kako god to neko gledao, ja sam to videla kao kontrolu. Mrzim kontrolu! Hiljadu puta sam rekla Nikada neću biti kao moja mama, neću da nekoga čekam… Mnogo godina kasnije shvatila sam da je u stvari, ona imala kontrolu. On je imao obavezu da nju vozi! Ah, kako sam bila naivna, prokleta nezavisnost nam je u stvari oduzela moć! Sama ću, mogu sama, nisam nesposobna... I tek tako, pustili su nas, da budemo samosvesne, sposobne, jake i nezavisne…
Dozvolili su nam da uz kutlaču, usisivač, i negu sebe i dece, vozimo, menjamo gume i ako treba letimo!
Na današnji dan da mogu da vratim vreme, verujem da bih onu roze dozvolu zapalila i pravila se kao moja mama da mi baš ne ide… Da baš on mora, nedeljom da me odbaci do pijace, do groblja ili na frizuru. Da baš on mora da odveze i mene na posao i decu u vrtić, pa da me pokupi sa posla, da zajedno ručamo. Šta ću, ne vozim, ne ide mi, ali moramo zajedno na proslavu kod familije, četres’ dana na groblje, na rođačke dečije rođendane… Nažalost i glupost, upisala sam vožnju. Naravno kao tatina mezimica, odobreno mi je, pa čak dobih i obećanje da će ključevi Yuga 55 zablistati u mojoj ruci, ako sve položim iz prve. Tako tog hladnog dana, kada sam već imala položenu teoretsku nastavu sedoh sa Milančetom u Yugo 45, boje trula višnja sa duplim komandama. Naravno te duple komande su bile utešne, ali ne preterano umirujuće. Kočnica, gas, kvačilo menjač… Sinhronizuj sve i kreni, pogled u retrovizore, preko ramena, migavac, kada zaobilaziš i kontejner. Prva, kvačilo, druga, kvačilo, vraćaj u prvu gužva je u Maršala Tita, polako otpuštaj kvačilo, ihhhh ugasi se auto. Sviraju iza, briga ih što sam se sva preznojila.
Decembar je kao što rekoh, napolju led, kola zamagljena, a na malu kurblicu Milan otvara suvozački prozor, smiren, nasmejan, a ja?
Ja bih izašla iz tog Yuga na sred današnje Glavne ulice, šutnula vrata i rekla Nije ovo za mene! Rekla bih još mnogo psovki ovima iza koji su zaboravili da su nekada brojali do četiri kada otpuštaju kvačilo, ovima koji mašu rukama kao da su se rodili za volanom, ma svima koji lažu da se nisu preznojili kada su prvi put okrenuli ključ u kontakt bravi! I baš u inat njima nisam, možda malo i u inat sebi…
Vozi polako pravo ka Jugi, danas idemo na Slaviju…
Malo se zagrcnuo auto, a malo i ja. U laganoj trećoj pomislih kako će ovaj dvočas verovatno biti i poslednji čas vožnje koji sam izvozala. U prvi mah strah mi je obuzeo dlanove, znojili su se prvi put u mom životu. Negde u blizini Terazija osetila sam da mi ramena nose tonu, već bliže Slaviji pomislila sam da ću početi da plačem. Sve to vreme sam mislila o tome da li bi bilo sramota da samo zamenimo mesta, a ja pošteno kažem – Bojim se i ja ovo ne mogu. Ne, nije me bila sramota, ne nisam izašla iz auta, ne nisam počela da plačem! U daljini se nazirao tada famozni Mc Donalds, prvi otvoren u Jugoslaviji, čini mi se 1988. godine. Ispred mene se u punom sjaju farova, pojavio kružni tok, za mene u tom trenutku ruski rulet. Imala sam šest časova vožnje i ulazim u košnicu pčela, bez zaštitne mreže.
Vozi polako, makar vozila u krug sat vremena, ne boj se! – izgovara smireno.
Milan ima duple komande, mogu ja to… Utopila sam se u jednu zmiju koja se kretala ka Makenzijevoj, na Milanov znak sam se provozala u krug Slavijom i vratila u tadašnju Maršala Tita (Kralja Milana). Povratka ka Pinkiju se ne sećam, vozila sam kao da imam i pilotsku, a ne samo vozačku dozvolu. Sledećih časova sam molila Boga da onu šklopociju poteram ka Slaviji, makar da svirnem nekome ko sporo ulazi u kružni tok ili ne kapira pravila. Logično je da sam položila iz prve, sa minimalnim greškama, koje su nastale baš zato što sam bila kuražna! Garila sam moj Yuga ulicama Beograda, zasluženo! Posle te moje prve Slavije naučila sam šta je strah i koliko je to jedan smešan i lako pobediv osećaj.
Mnogo godina kasnije doživela sam tešku saobraćanu nesreću, kao što se vidi preživela sam je.
Onog dana kada su mi zarasla rebra i bio skinut gips sa slomljene noge sela sam u auto i otišla do Slavije. Mnogo puta tokom godina, kada sam morala da se suočim sa nekim strahom, odlazila sam baš na taj kružni tok i vozila krugove po njemu. Verujem da su mnogi iskusni vozači videli samo još jednu nesposobnu ženu, koja ne ume da izađe iz kružnog toka, a ne mene koja se jednostavno podsećam… Podsećam se kako ja vozim život, a ne život mene, i jedne rečenice čika Milana – Strah je najbolji prijatelj neuspeha!
