Kolumna by Jasmina: MOMENAT

Prvi septembar je tu… I ne ono kao uskoro, nego, evo, sutra.

Anika kreće u peti razred. Ja četvrti put, ona prvi. Sveske su kupljene, knjige odavno, sve ponovo. Ne znam da li je do mene, do današnjeg vremena ili do nje koja je dete neke nove brze generacije, ali nema euforije. Inteligentno je zaključila da joj se uopšte ne odrasta. Mi smo dapače žurili, leteli smo ka tom zrelijem dobu, maltene propuštali detinjstvo, hrleći ka pubertetu. Novi klinci izgleda imaju senzore za opasnost. Oprezniji su, analitičniji i pre svega svesniji!

Jutros kada mi je bogomoljka, po ne znam koji put zasela na zglob desne ruke, pročitala sam da je to dobar znak. Šta su uopšte dobri, a šta loši znaci? Koliko pojedincu može biti dobro, ako je sve oko njega loše, koliko je potrebno bogomoljki kako bi svima bilo bar okej? Ne znam, a cenim da bi to bilo jedno ozbiljno jato ovih zelenih buba. Zvuči jezivo?

Naravno u tom stanju apatije, okrećem se sećanjima. Ako imate decu, pamtite najčešće samo lepe trenutke. Selektivna memorija je ono šta nas štiti, pa je zato izuzetno poštujem! Nemam još previše godina na ovoj planeti, pa se ne bih bavila zlobom, osudama i pamćenjem nekih loših ljudi i njihovih postupaka.

I u jednom kratkom trenu, shvatila sam da sam naučila da brišem! Ljude.

Zaledila sam se. Pomislila sam koliko je sve relativno, koliko smo postali digitalni. Block and delete u realnom životu? I nakon par trenutaka, vratila sam se sebi.

Google mi je rekao (i dalje nisam obožavateljka ChatGpt ortaka) da je bogomoljka znak da vam dolazi samospoznaja, osvešćenje i prihvatanje. Da li smo previše istrpeli u poslednjih par godina, da li nas je korona sve emotivno spojila, a političke nesuglasice razdvojile? Da li smo zbog previše vremena na društvenim mrežama postali potpuno nedruštveni, a ostali samo umreženi? Koliko košta prijateljstvo i ko stavlja cenu na njega? Da li je zaista peti razred toliko strašan? I pre svega, da li svako živi svoju istinu ili kolektivnu laž?

Odjednom su mi se ređala pitanja, na koja sam morala naći odgovore u svojoj duši, jer – takođe – i ta duša je zarobljena u mom telu.

Sve je u stvari samo trenutak.

Onaj u kom doživite spoznaju, razočaranje, laž, ljubav ili sreću. Jedan jedini trenutak u kom se dešava ono što kasnije nazivamo život. Malo po malo, naučila sam da su moji roditelji živeli na svoj način, tačnije onaj koji su njih naučili da žive, dok sam ja već malo uznapredovala i odlučila da im ne dam šansu da se petljaju previše u moj. Ko je u pravu? U pravu je onaj koji se oseća bolje.

Dok živiš pod mojim krovom, ok ne živim. Mogla bi da se javiš, da vidiš da li sam živa, ok, da si umrla svakako se ne bih javila, već bi mi javili. Taj tvoj je nikakav frajer, šta će ti on, ok, u pravu si, sreća pa ne moraš sa njim u krevet, jer bi tog tvog ostavila zbog mog.

Da, drskost je nešto šta sam takođe naučila.

Neki ljudi jednostavno nemaju granice i ako im ih ne postavite, moraćete da počnete da ih lažete. Laganje je najgora moguća opcija. I zato sam izabrala da me kolektivne obmane ne zanimaju. Svaka informacija je lako proverljiva, a prihvatanje nečijeg Ja da ti kažem ili Da li si čula? za mene ima vrednost nule. Takođe sam naučila da je hrabrost pogledati čoveka u oči i, ako ima potrebe, reći mu zašto je obrisan iz mog života.

To sam naučila od Anike koja ima 11 godina. Ne odgovara mi da se družim sa tobom, rekla je svojoj dugogodišnjoj drugarici iz ulice. Kasnije je navela nekoliko razloga koji su potpuno jasni.

Klimnuh glavom i zadivih se.

Dešavalo se da su se u nekim mojim prijateljstvima nagomilavala neslaganja, ali sam na konto kredita od 30 plus godina druženja sve to smatrala dečijim bolestima. A u samo jednom momentu sam shvatila da je mene mentalno preraslo dete, MOJE DETE.

Uzeh telefon i izgovorih kao robot Anikinu rečenicu: Ne odgovara mi da se družim sa tobom. Nakon toga sam se osećala sjajno!

Uostalom, tih par ljudi koji su nestali iz ovih ili onih razloga, zaista su mi bili mentalne bukagije, a kreditna sposobnost moje duše je ušla u crveno. I da, koliko se sećam, sedmi razred mi je bio najgrozniji i u mom i u životima mojih sinova.

Političke neistomišljenike srećom nemam, jer se politikom ne bavim, a ni ona sa mnom. Ako se sociološki osvrnem na dešavanja u zemlji u kojoj živim, to je više zbog toga jer brinem za momenat mira i spokoja moje dece, koji je narušen upravo politikom. Istina, jedno drugo povlači, ali sam ja izabrala da živim trenutak.

Kao i uvek, objasniću.

U trenutku kada sam uspaničeno prebrojavala Anikine sveske i vežbanke za pismeni, stiglo mi je obaveštenje da treba da regulišem neke stvari oko firme. Dok sam kuckala i uporno grešila pozive na broj i žiro račun, zvao me je otac da me obavesti kako nema dovoljna količina flaša u destileriji za klijenta. Reels koji je čekao voiceover je pištao iz foldera hitno. Istovremeno mi je sin blokirao karticu ukucavajući pogrešan pin, a na svilenim belim pantalonama pojavila se ogromna mrlja krvi.

Bogomoljka mi je sletela na ruku, a jako drag poznanik je javio da je propustio avion, ali nije momenat i postavio prelepu sliku iz Ostunija.

I tek tako shvatila sam…

Polako sam stavila led u čašu, sipala malo nekog lošeg domaćeg rozea, pošto je loš popravila sam ga sa kiselom vodom. Bez mnogo drame sam isporuku rakije pomerila za ponedeljak, jer ono šta valja mora da se sačeka. Pozvala sam dečka da me vozi do banke, jer me užasno boli stomak i ne mogu da hodam kilometar od najbližeg parkinga, da odblokiram karticu. Znate ono morate lično. Dok sam čekala njega, snimila sam voice za reels i obukla crne helanke. Šteta za bele pantalone, ali bar nisam ušla u menopauzu.

Otkucala sam par poruka sa brojem 7 na 3800, za malog Viktora.

On, njegov brat i mama nemaju ni jedan od ovih glupavih trenutaka koji ih tište. On ima bolest sa kojom se bori, a ne zna da li će pobediti.

Pustila sam u kolima C’est La Vie od Zoe i počela da plačem. Zagrlio me je i rekao: Pusti, sve je to tren i to će proći. Ali, ja nisam želela da prođe, zato sam ga ispisala.

Vaša,

J.

Stavovi i mišljenja autora izneseni u autorskim kolumnama ne odražavaju stav i mišljenje cele Journal redakcije.

Foto: Journal