Beograđanke su posebna sorta, o tome sam pisala mnogo puta, ali ću vas uvek na to podsećati. Ne zato što sam jedna od njih, nego zato što je baš tako. To su vam one šeret ribe, koje se prepoznaju između sebe i slabo, baš slabo primaju neke njanjavice u svoju ekipu. Mirišu drugačije, pričaju sleng koji ne služi uklapanju u društvo, ne foliraju se da vas baš gotive. Na oko deluju jako i nedostižno, hrabro i namazano… Možda to i jesu, ali teško da ćete ih prokljuviti.
Fora je baš u tome da morate biti ozbiljan dasa da ih otopite i zarobite. Deluje da su uvek same i svoje, da ne traže ni tuđe ni tvoje. One poznaju svaki ćošak ovog grada, ne prave se na tatine princeze, ali ne menjaju gumu same. Za to uvek imaju nekog super ortaka koji im nikada nije bio dečko. Beograđanke ne petljaju sa oženjenim tipovima, to im je tako palanački. Znaju da se kiselo grožđe ne jede i da se loše vino ne pije. One vole miris lipa i kada gori asfalt, jer na asfaltu su i porasle. Ljude dele na one iz kruga dvojke i nas iz Zemuna.
Ja mu dođem kao udomljena beograđanka. Moje kume iz kruga dvojke su me udomile, kao pokislo kuče koje je slučajno prešlo Brankov most i ostalo u Dobračinoj. One su vam one šmeker devojke, koje pomažu po proceni. Ispod oka te odmere, pa ti možda plate gusti sok sa šlagom posle časova. Posle par godina vodile su me na džin tonik u Reginu. Kako takve ribe završe sa nekim poluproizvodima muškosti, evo nikada nećemo saznati. Ja na to još odgovor nisam našla.
Moguće je da smo se plašile sebe u ogledalu, pa krenule u suprotnom smeru. Moš’ misliti, suprotnosti se privlače? Mislim se kako da ne. Probala dva puta i ne ide… Kada je moja pokojna baba govorila da taj neki nije moj milje, nisam kapirala života mi! Logično kada sam se skuvala kao žaba i spizdila onolike godine u loncu egotripova onih koji nisu moj milje, skontala sam. Zašto kažem skuvala, a ne skuvali?
LONAC
Svaka od nas ima svoju priču, zar ne? Moja priča o loncu je vrlo moja, dakle… Kada ste rođeni u Zemunu, a odrastete na Dorćolu, moguće da ste zaista dete sreće. Imate u startu dobre karte za igru. Dobre karte ne pomažu, ako je loša partija, verujte. Nagledate se svega, naučite svašta, postajete oprezniji. Kako godine prolaze, ne želite više da se kockate, birate siguricu. Birate one koiji možda i nisu vaš nivo igrača, jer njega možete uvek da oderete. To vam je onaj model frajera iz Balaševićeve pesme Bane dobri sin. E, to vam je jedan od ozbiljnijih zajeba! Jer sutra kada uđete same u lonac dobrog sina i kuvate se kao kolenica, dugo i polako, nemate kome da zviznete šamarčinu. Ok, zviznula sam je jednom sebi i glupo je verujte mi, nemojte to da radite.
Da se vratim na temu, dakle, bolje da vas slomi i samelje šmeker nego neki tutumrak, koji je od vas prepisao sistem igre i na kraju vas pobedio. Kad vas zezne pacer, ego boli kao živa rana i boli poprilično dugo. Dok ste vi skontali da ste ona žaba, on je već novu ubacio u lonac, a vama ostala samo isparenja iz lonca, para bez para, sigurno. Jer dok ste vi postajali omiljena hrana za njegov ego, on je uspeo i da skloni lovu.
Lekcija br 2, nikada se ne ulažite u tuđe poslove, pravite svoje. Žena uvek mora imati svoj novac. Znam – odakle vam vremena da budete savršena majka, zgodna i lepa supruga, odlična domaćica i da radite? Saznaćete ako nemate sreće kao i ja, kada ostanete potpuno same na patosu dnevne sobe okružene potomcima. Shvatićete da ste i poklopac na lonac spustile same. Možete držati poklopac koliko god želite, ali voda će ispariti… Ostaće samo istina, da ste lagale same sebe.
Da, baš kao i ja. Dok je on jačao, ja sam slabila. Sama sam kriva. Izabrala sam lakši put.
SUZE
Kada krene miris lipe u junu, ja se raspomamim.
To je jedini izraz za moje osećaje. Oživim i emotivno i fizički. Na trideset stepeni ja se osećam kao da imam dvadeset godina. Sve stižem, ništa me ne mrzi. Manje spavam više radim. Danima jurcam po tržnim centrima, zaboravljajući još samo jednu stvar.
Taj dan mi je iz usta smrdelo na smrt (u ketozi sam), ma smrdela sam cela bila sam na treningu. Trčala sam tako smrdljiva da pokupim neki Anikin kupaći… I srela sam je, nju, još jednu žabu. Sveže skuvanu u loncu tuđeg egoizma i svoje loše odigrane partije karata. Plakala je, pa smo plakale, pa mi nije dala da je zagrlim (ne jer sam smrdela). Plašila se da će se raspasti, baš tu pored pokretnih stepenica i Nespresso radnje. Plašila se da ako je stisnem da će se pocepati kao list papira. Ima istu priču kao ja, kao sve mi. Ima i decu i ime i bol. Ima i razvod i egoističnog bivšeg koji se sveti njoj jer je izašla iz lonca. Takođe ima i njegovog ogavnog advokata i hordu jakih protivnika i zaštitnika preljubnika. Sve štiklirano!
Pre svega ima strah.
Od samoće, gubitka, raspuknutog srca za koje misli da nikada neće zarasti, okoline, siromaštva, gubljenja identiteta. Vidim je kako ujutru ne želi da se umije, kako se tera da zbog dece proguta vitamine i čašu vode, kako nema za koga ni zube da opere ni da se obuče. Iz ugla sobe je gledam kako jedva čeka da neko skloni decu iz stana da na miru može da vrišti u jastuk dok joj kapilari u očima ne popucaju. Znam da se tera da na sebe nabaca bilo šta kako bi drugaricama dokazala da se nije juče ubila i izađe sa njima na kafu.
Kafu koja joj pada teže nego hodanje po ježevima. Jer, ona samo želi da nestane i da sve prestane. Ona samo želi da se sve vrati na ono kako je bilo. Ušla bi ponovo u isti lonac, samo bi sklonila poklopac. Dolivala bi vodu da nikada ne ispari, sada zna za caku. Ne bi ga nikada pitala, pravila bi se da ne zna, jer onda bi kad tad moralo da prestane? Ona bi ubila svoj ego, da ne bi njegov probudila, zar ne? Ostala bi u sigurnom okruženju, deca bi imala oca, otac bi imao devojku, a ona, ona bi imala svoj lonac.
Ona sada ne može da zna, da bi u roku od par godina, izgubila bar štitnu žlezdu i identitet. Da bi on našao onu neku u koju se baš zaljubio i da bi svakako otišao. Koliko god dolivali vodu, ako je meso žilavo jelo neće uspeti, jer ponekad i nije do kuvara. Uspela sam da je zagrlim, bez obećanja… Obećanja da će biti bolje, da će biti ponovo srećna, da je sve već negde zapisano, da je već pobedila. Nisam znala kako da joj objasnim da nas suze ojačaju, kao da nas oblože neprobojnim slojem. Kasnije se taj sloj neprobojnosti zove ne trpim tuđa sranja. Nisam znala kako da joj kažem: Hej pogledaj me, to sam ja bivša žaba!
Valjda svi moramo da otplivamo kroz tu reku suza, samoosude i prebrojavanja grešaka. Ne valjda, već sigurno. Otišla je mokrih dlanova i suvih obraza. Ja sam otišla da pokupim kupaći.
Sela sam u auto i naprskala Koozmetikov April u Beogradu, miriše na lipu. Odvrnula sam od Leontine Takve ne prave, zahvalila sam se Svetoj Petki, što sam ja baš jedna od tih kakve više ne prave.
I plakala sam.
