Debi Jonathana Andersona za Dior ostaće upisan u istoriji.
Najtraženija ulaznica muške nedelje mode u Parizu manifestovala se kao porcelanski tanjir sa tri bledoružičasta jajeta, nakon što su zvanice prethodno dodate u Close Friends Instagram naloga te istorijski važne modne kuće. Prvi red okupio je čitavu galaksiju zvezda. Među prisutnima su bili Rihanna, A$AP Rocky, Pharrell Williams, Sabrina Carpenter, Robert Pattinson i Daniel Craig, kao i brojne dizajnerske kolege, od Stefana Pilatija i Donatelle Versace do Krisa Van Asschea, nekadašnjeg kreativnog direktora muške linije kuće Dior.
Tolika je bila medijska pažnja da je čak i Meta sponzorisala watch party u jednom baru, koji je za sve one koji nisu uspeli da dobiju pozivnicu.
Oko 600 zvanica prisustvovalo je samoj reviji, održanoj u šatoru postavljenom ispred kompleksa Hôtel des Invalides, gde se nalazi i Napoleonova grobnica. Unutrašnjost prostora bila je inspirisana berlinskim muzejom Gemäldegalerie, poznatim po kolekciji starih majstora, iako su ovom prilikom prikazana samo dva platna: dve mrtve prirode iz 18. veka slikara Jeana Siméona Chardina – jedna sa vazom cveća, druga sa korpicom šumskih jagoda. Potonja je pozajmljena iz muzeja Luvr, što je celom događaju dalo dodatnu kulturnu težinu. Prostorija je bila klimatizovana kako bi se očuvala umetnička dela – osvežavajuća promena u odnosu na uobičajenu zagušljivost modnih prostora – te je, uprkos sjaju zvanica, atmosfera ostala muzejski dostojanstvena.
Anderson je sam opisao reviju kao rekodiranje.
Na društvenim mrežama i bilbordima najavljivao ju je Polaroidima Andyja Warhola, prikazima Lee Radziwill i Jean-Michela Basquiata. Ove slike nisu samo sugerisale stilski pravac – kroz njih je Anderson istovremeno komentarisao Diorovu opsesiju 18. vekom i klasne razlike u savremenom društvu. Kolekcija je počivala na napetosti između tri stuba: gotovo agresivno normcore osnovama, replikama istorijskih komada i konceptualnim modelima inspirisanim trilingom Diorovih couture haljina iz arhive: Caprice, Cigale i Delft.
Revija je otvorena prepoznatljivim Bar sakoom – temeljem Diorovog New Looka.
Andersonova verzija bila je izrađena od zelenog Donegal tvida, sa crnim kragnom od faila, a struk nalik na peščani at nije dobijen pomoću postave već zahvaljujući konstrukciji muškog krojačkog platna. Uparen je sa bermudama krem boje, sa voluminoznim naborima koji su zahtevali čak 15 metara tkanine – direktna aluzija na Diorovu haljinu Delft iz 1948. Stilizovan je uz sportske čarape, sandale za pecanje i kragnu s kravatom nalik ortopedskom ovratniku. Da kažemo: vrlo Anderson.
U narednim izlazima razradio je igru između drevnog i savremenog, visokog i prijemčivog.
Pomislite na večernje košulje sa izbledelim farmerkama i patikama, frakove preko golih grudi i smoking jakne skraćene tako da otkrivaju deo stomaka. Sviđa mi se što je pomalo posh, rekao je Anderson u najavi. Sada imamo taj momenat kada ne moramo nužno da pripadamo društvenom sloju, ali možemo tako da izgledamo. Želimo da se oblačimo kao oni. To je ta fascinacija starim i novim, i šta sve to danas znači. Uporedio je taj osećaj sa scenom iz Godarovog klasika Bande à part, u kojoj likovi trče kroz Luvr, iako se sve to lako može pročitati i kao modni cosplay aristokratije, nalik onom iz filma Saltburn.
Dan-dva kasnije, plavokosi mališan obučen u belo protrčaće uz pistu u Versaju, da bi otvorio visoka vrata kroz koja su Jacquemus modeli pristizali iz vrta.
Poznat po svojim spektakularnim revijama na lokacijama koje deluju kao da su iz sna – u poljima lavande, solanama ili plemićkim dvorcima – Simon Porte Jacquemus se vratio ovog puta u Oranžeriju palate, ostavljenu u svom sirovom, monumentalnom stanju, sa samo jednim redom drvenih stolica odakle se kroz otvorene prozore video drvored u saksijama. Pakleno vruće nedeljno popodne u Francuskoj počelo je daškom detinje razigranosti, jer je revija bila još više autobiografskija nego inače. Simon Porte Jacquemus nikada nije pokušao da „izbeli! svoju prošlost, kao što to neki dizajneri čine. Naprotiv! Ponosan je na svoje pastoralne korene u Provansi, gde je s jedne strane porodice uzgajana šargarepa, a s druge artičoka i spanać.
Njegov moodboard ovoga puta bio je ispunjen prizorima ljudi koji vredno rade na poljima ili prodaju svoje plodove pored puta, uključujući i fotografiju njegove bake Claire, obučene u crninu, kako žmirkajući u sunce ponosno pozira pored tri korpe svog predivnog zelenog bogatstva. Kolekciju je nazvao Le Paysan, ili u prevodu: Seljak. Na pisti, njegova naracija od polja do piste oživela je kroz obilje haljina od grubog platna i bluza nalik radnim keceljama, neke svesno prevelike, uz široke suknje s dubokim naborima spravljenim tako da podsećaju na složene slojeve kecelja. Jacquemus je obične tkanine poput pamuka i lana pretvarao u impresivne geometrijske forme – neke haljine bile su slojevite poput božićnih jelki, dok je jedna kožna jakna imala bademastu formu poslastice callison, francuskog specijaliteta od badema i kandiranog voća. Sve je, konačnici, bilo onoliko introspektivno pitoreskno kao što je pozivnica za reviju u vidu kutije sa požutelim fotografijama i obećala.
Bile su to dve strane istog novčića.
Onog koji se trenutno u neprestanoj igri pismo ili glava baca u visinu širom modne industrije, ophrvane opadanjem globalnog interesovanja za paprenu robu. Sa jedne strane Irac zaposlen uz puno pompe u bastionu francuskog šika, i Marseljac koji uporno govori kako nikad ne bi prihvatio angažman u brendu koji ne nosi njegovo ime.
Ono što im je ovde zajedničko je fascinacija prizemnim, neuglednim, svakodnevnim… Jer kada Anderson vidi famozni Book Tote kao medijum za korice knjiga, ili Jacquemus na pistu pošalje manekena koji grli vezicu praziluka (ispostaviće se da je i to luksuzni aksesoar od slojeva zrnaste kože), to samo govori ono neizrecivo: luksuz je svrgnut sa pijedestala. Ko ga je smenio sa vlasti? Običan čovek.
Modna industrija je, kako bi rekli u oglasima za nekretnine, otkrila skriveni dragulj: ideju o običnom čoveku.
Kažem ideju, jer stvarni obični ljudi nikada nisu bili u prvom redu modne revije. Nova valuta luksuza je autentičnost – pažljivo konstruisana, prepoznatljivo skupa i začinjena dozom nostalgije za radničkom klasom. I ne prikazuje samo Jonathan Anderson maestralan sako uz šorts koji izgleda kao da je pozajmljen od kurira koji vam dostavlja paket iz Zare. Miuccia Prada se ponosi zgužvanim košuljama, kao da je model zaboravio da ispegla odeću jer je kasnio na autobus. Ono što je nekada bio radnički kombinezon, sada je statement piece. Kožni ceger koji podseća na kesu iz hipermarketa? Ironic commentary. Pamučna majica bez logotipa? Quiet luxury. Naočare koje ne laskaju nijednom obliku lica? Normcore intellectualism. Luksuz danas oponaša svakodnevicu ili makar ideju o njoj kao nečemu sa čim svako može da se poistoveti. Čak i ako smo svi bolno svesni da za mnoge od nas ta svakodnevica ne dolazi sa personalnim krojačem i PR strategijom. Čemu ta opsesija običnim? Možda jer se konvencionalni prestiž pokazuje kao apsurdan – ne zato što je nemoguće skup, već zato što više nije kul. U svetu gde svi mogu da fejkuju Dubai u Balmainu pozajmljenom za vikend, biti iznad svih znači izgledati kao da nisi deo visokog društva.
Jacquemus vrlo dobro vlada pricingom.
Kako proceniti minijaturnu torbu i oversize blejzer tako da nikoga ne odbije cifrom, a da opet horde buržuja sa jahti hrle po njegov seksi bejzik izložen na izvikanim ostrvima Mediterana. Odjeci radničke klase su, za one koji znaju da gledaju, u srži Jonathanovog rada gde god se zadesi. Pravo je uživanje posmatrati kako su se fragmenti njegove dugogodišnje saradnje sa Uniqlom mogli su se osetiti u svemu što je ukrasio Dior logoom.
Čak i Andersonov izbor Chardina, prestižnog ali prilično opskurnog slikara iz 18. veka, bio je u oštrom kontrastu s pompoznim debijem njegovog prethodnika Kima Jonesa, koji je pre sedam godina scenografiju ukrasio gigantskom cvetnom skulpturom umetnika Kawsa. Mislim da će on vratiti fokus na suštinu luksuza, a ovo je savršen primer toga, rekao je Gabet. Po sopstvenom priznanju, Anderson je još uvek u fazi učenja o Dioru. Kao da radim doktorat. Ulazim u materiju, upijam i rekonstruišem. Kreativni direktor kao skromni student koji sprema ispit? E u tome je štos.
Foto: Profimedia / Instagram @jonathan.anderson / @uniqlo / @jacquemus
