Hoćeš li pisati o krpi na glavi Kim Kardashian? pita me prijateljica ranom zorom pre neku nedelju, u WhatsApp grupi koja tad već vrvi od mimova i kofeina.
Krpa na glavi je, pretpostavljate, deo kreacije Glenna Martensa za Margielu u kojoj se pojavila te subote na Academy Museum Gala. Osim što za taj event često kažu da je Met Ball za zapadnu obalu, on služi kao neoficijelni start sezone crvenog tepiha, koja tradicionalno kulminira Oskarima u rano proleće.
Kimina trenutna Margiela era, po mom mišljenju, njena je najzanimljivija transformacija od Balmain dana ranih dvehiljaditih. Ali je još intrigantnija ako se udubimo u suštinu Martinovog motiva da uopšte pravi aksesoare koji nosioca privremeno lišavaju prepoznatljivosti poput ovih maski i famoznih Incognito naočara. Margiela, čovek koji je uspeo da uđe u modni mit sa svega jednom i po slikom na Guglu i (ne)proverenim glasinama o tome da se danas bavi baštovanstvom u rodnoj Belgiji, smatra(o) je anonimnost za ultimativni luksuz.
Ukras o kome se polemiše može se doživeti kao svojevrsno preuzimanje narativa: Kanye je, tokom braka sa njom ali i posle, često nosio pokrivalice za glavu iste modne kuće, uključujući i jednu ekstravagantno ukrašenu koja je prodata za 50.000 dolara.
Sada je Kim, žena koja je izgradila imperiju na hipervidljivosti, ta koja je odlučila da bude nevidljiva – bar za potrebu fotografije. Čovek bi pomislio: idealna tema za modnu kolumnu. Osim što smo sve ovo, avaj, već videli na Met Gali pre neku godinu gde je najpoznatija Kardashianka u sličnom Balenciaga izdanju jedva stigla do vrha famoznih muzejskih stepenica uz pomoć Demne.
Zato je ove večeri u Los Anđelesu ispred zgrade muzeja filmske umetnosti koju je projektovao Renzo Piano. U stvari, bilo je zanimljivije ono što se dešavalo oko nje. Jer, bio je to prvi veliki crveni tepih posle sezone koja je zatresla temelje mode. Istu su obeležila nova poglavlja u Gucciju, Margieli, Chanelu, Balenciagi i Dioru. Na vrhu modne liste našla se Kristen Wiig u Chanelu. I to modelu broj 67 iz debitantske kolekcije Matthieua Blazyja. Bez napora elegantna – dokaz da njegov Chanel besprekorno funkcioniše i van piste. Ayo Edebiri je takođe blistala u Chanelu, Demi Moore redefinisala pojam klasične Prade. Charli XCX je prizvala svoju Ray of Light fazu u Saint Laurentu. Kaia Gerber je lebdela u Givenchyju sa senzualnim potpisom Sarah Burton, Zoey Deutch prošetala couture verziju Gapa, dok su Hailey Bieber i Kendall Jenner nazdravljale martinijima – jedna u skulpturalnom Schiaparelliju, druga u minimalističkom The Rowu.
Nekada su pista i crveni tepih disali istim ritmom – sezonskim tempom industrije koja je još verovala u iščekivanje.
Pre samo nekoliko godina, prelazak modela s piste na crveni tepih bio je u skladu s proizvodnim i sezonskim kalendarom modne industrije. To je značilo da bi se komadi s revija nosili na događajima otprilike u vreme kada kolekcije stignu u prodavnice. Ti promo trenutci služili su kao način da se osveži interesovanje za prošlosezonske komade, nekoliko meseci nakon prikazivanja na pisti. Danas se taj proces drastično skratio, odražavajući naše sve kraće raspona pažnje. Oni dizajniraju – mi vidimo – zvezde nose. Sve se događa odmah.
Ekonomija pažnje crvenog tepiha dosegla je nove visine u godinama nakon pandemije. Sa strane talenata i stilista, ta inflacija događaja dovela je do prave trke – ko će koga nadmašiti u očima komentatora na internetu, ali i modnih novinara i lista najbolje obučenih. Najveći prestiž, bez dileme, jeste ili nositi arhivski dragulj iz duboke modne prošlosti – ili izneti izgled direktno sa piste. Biti prvi ovde znači biti najvidljiviji: najpoznatiji, najbolje modne reputacije, s pravom ranog pristupa najboljim komadima.
Ovaj način razmišljanja naveo je mnoge brendove koji su orijentisani na crveni tepih da promene svoje strategije i odstupe od tradicionalnog modnog kalendara – promenu koja ima mnogo veze sa time kako danas konzumiramo revije.
Upečatljive scenografije, neobična odabira modela ili viralne prve redove sada podrazumevamo, jer svaki brend želi da njegova revija postane trenutak. A kada se revija završi, način da se taj trenutak produži jeste da se najprepoznatljiviji komadi pojave na najprepoznatljivijim licima današnjice. Nekada je glavni problem kod brze dostupnosti komada bio taj što bi kolekcija mogla da izgori – da postane stara vest pre nego što kupci uopšte mogu da je obuku. Ali to, čini se, više nikoga ne brine.
Mislim da je postalo iscrpljujuće gledati kako ljudi i dizajneri pokušavaju stalno da nadmaše jedni druge – i na kraju to često izgleda kao kostimi iz cirkusa, rekao je svojevremeno Daniel Roseberry iz kuće Schiaparelli u jednom od podcasta, komentarišući stanje crvenog tepiha u digitalno doba. Sada osećam veću uzdržanost. Želim da fokus bude na osobi koja to nosi, a ne na 50 jardi fuksije – ili šta god to bilo – koje je okružuju.
Pravi izazov za luksuzne brendove (uključujući i melodramatični šik Schiaparellija) u budućnosti biće održavanje ravnoteže između vidljivosti i poželjnosti, uz rast koji ne dovodi do zamora publike.
Isto važi i za arhivsku modu: nije svaki vintage – dobar vintage. Polako stižemo do tačke zasićenja. Onog trenutka kada ni najbriljantnije osmišljeni wow momenti više nemaju istu težinu, jer se njihova novina jednostavno – istrošila.
Čitava medijska mašinerija koja okružuje crveni tepih, u svoj svojoj orkestriranoj raskoši, može se posmatrati kao krivac. Od intruzivnog pitanja: Koga nosiš? (u svojoj banalnosti podjednako uvredljvog za poznatu ličnost kojoj je postavljeno kao i za dizajnera koji je nad tom kolumnom svile proveo mnoge neprospavane noći), pa do monstruoznosti ideje da je sve na svetu stvoreno da bi se obuklo samo jednom, inače je deja vu kao Kimin veo. Rezultat? Moda bez pamćenja. Potraga za sledećim viralnim trenutkom bez predaha. Glamur sa kratkim rokom trajanja. I, paradoksalno, ta brzina nije učinila spektakl većim. Samo glasnijim.
Ako se vratimo unazad, crveni tepih kao simbol glamura nije oduvek bio scena za takmičenje u vidljivosti. Njegovo moderno značenje počinje 1922. godine, kada je u Los Anđelesu otvoren Egyptian Theatre – tada najluksuznije bioskopsko zdanje na svetu. Prvi put, publika je gledala kako se zvezde spuštaju niz tepih od grimiznog somota, odvajajući ih od mase kao božanstva na Olimpu. Taj trenutak bio je početak nečeg novog. Početak mode kao mita, imidža kao moći. Tokom zlatnog doba Holivuda, tepih je postao pozornica za večernje haljine Edith Head, dijamante Harryja Winstona i drskost Marlene Dietrich. Tada je postojala misterija. Nešto što nam je sve više potpuno strano sa ove strane ekrana telefona. Možda zaista jesmo doživeli peak crvenog tepiha. Ne zato što spektakl nestaje, već zato što će ovim tempom skrola obesmisliti sam sebe.
Foto: Instagram / @kimkardashian, @haileybieber, @emrata, @charli_xcx /
