U svetu u kojem budućnost deluje sve nestabilnije – klimatska anksioznost, politički haos, digitalni umor – postoji čudna uteha u opipljivoj prošlosti.
Modne relikvije nude ne samo osećaj poznatog, već i kontrole. Znamo kako se stilizuju. Znamo kako izgledaju na nama (ili na nama kad smo bili mlađi, slobodniji, jednostavniji). One su sidra u moru algoritamskog haosa, nosivi protivotrov neizvesnosti. Naravno, ne uživaju sve relikvije isti šik povratak. Neke ostaju čvrsto u domenu ironije – Von Dutch kačket, Ed Hardy majica sa cirkonima – dok se druge polako provlače nazad u stilsku legitimnost, poput pantalona s mnogo džepova i tankih, metalnih naočara.
Ove revizije imaju svoju taksonomiju: prvo ironične, zatim nostalgične, pa iskrene. Kad se neki komad nađe na pisti kod Loewe ili Miu Miu, prošao je sve te faze – i izašao osveštan. Tu je i pitanje ukusa – i toga kako je i on postao više performans nego lična stvar. U doba kurirane identifikacije, nošenje modne relikvije više nije samo estetski izbor. To je izjava o pismenosti. Znam na šta ovo referiše. Razumem njegovu ulogu u modnoj vremenskoj liniji. Nosim ovo jer znam za jadac. Na taj način, modna relikvija postaje svojevrsni intelektualni aksesoar, dokaz ne samo stila, već i opšte kulture.
Nigde to nije očitije nego u Demninom obimnom opusu u Balenciagi, trenutno izloženom u okviru nadahnute pariske retrospektive.
Postavka počinje retrospektivom pozivnica za njegove revije – mikrokozmos njegovih ironičnih komentara na luksuz i pomeranja granica – i pismom odbijanja iz 2007. godine, kada je kao student Antverpenske Kraljevske akademije primenjenih umetnosti aplicirao za praksu u muškom odeljenju Balenciage.
Pažljivo smo razmotrili vašu prijavu i, nakon razmatranja, odlučili smo da ne nastavimo s vašom kandidaturom u ovom trenutku, stoji u pismu. U glasovnom snimku koji se čuje u izložbenom prostoru sedišta modne grupe Kering – u haotičnoj kakofoniji od ukupno 50 glasova — Demna izražava olakšanje, jer bi njegov profesionalni put možda krenuo u sasvim drugom pravcu da je tada dobio „da“. Nakon master studija iz modnog dizajna 2006, Demna je radio za Waltera Van Beirendoncka, Maison Margielu i Louis Vuitton, pre nego što je 2014. osnovao Vetements, a godinu dana kasnije preuzeo Balenciagu. Svoju eru u Balenciagi okončaće sutram 9. jula oproštajnom couture revijom, pre nego što zvanično preuzme dizajnersko kormilo kuće Gucci — što i nagoveštava uključivanjem jednog izgleda iz svog „Hacking Project“ iz 2021, u kojem su prepoznatljivi Gucci elementi konceptualno reinterpretirani kao Balenciaga artikli.
Izložba ne štedi na humoru.
Otvoreni laptop prikazuje desetominutnu epizodu The Simpsons | Balenciaga, emitovanu na njegovoj haotičnoj reviji Red Carpet – a ni na duhovitosti izlaganja: pojedini komadi prikazani su na ofingerima izvučenim pravo iz arhiva, dok se pojedine cipele rotiraju poput starinskog A&W znaka. Zastrašujuće realistična lutka umetnice Elize Douglas, jedne od Demninih muza, pojavljuje se dvaput: u otvarajućem looku sa njegove debitantske revije za proleće 2016. i u polu-strukturisanoj haljini od scuba satena za proleće 2025. Crvena puf-jakna sa spuštenim ramenima, nošena poput večernje toalete – takođe iz prve kolekcije – prikazuje kako je Demna reinterpretirao siluete osnivača kuće Cristóbala Balenciage.
U naraciji, Demna objašnjava kako je jednom prilikom iskoristio pravu kesicu čipsa kao torbicu za telefon i sitnice na jednom događaju. Paparaco fotografije su probudile znatiželju u redovima Lay’sa i Doritosa – kao i u Balenciaginom merchandising timu. Rezultat? Rođena je kultna linija aksesoara, izrađena od kože sa metalik postavom. Uključeni su i neki od njegovih najkontroverznijih dizajna, poput plave kožne torbe nalik IKEA-inom Frakta cegeru, i suknje-peškira od 925 dolara, kao primera kako spontani gestovi mogu postati seme dizajnerske ideje. Volim što vas tera da se zapitate da li je ovo šala ili ne, kaže Demna u naraciji. Divno je preispitivati stvari. Bye bye!
Preispitivanje porekla, mada drugačije stilizovano, bilo je očekivano i u debiju Michaela Ridera za Celine.
U eri nostalgije i dizajnerskih prekretnica, reedicija Phantom torbe nije samo promišljen tržišni potez, već i modni komentar na žudnju za stvarima koje traju. U velikoj, beskrajnoj dijaloškoj petlji koju moda vodi sama sa sobom, između prošlosti, sadašnjosti i algoritamski predviđene budućnosti, malo koji predmet govori glasnije – ili tiše, s više autoriteta – od It torbe. Bile su totemi statusa, statusne igre i estetske prečice, nekad zveckale u rukama Paris Hilton, a zatim pale u nemilost sa dolaskom “pritajenog prestiža”. Ali duhovi se, kao što znamo, ne zadržavaju dugo u grobnici zaborava.
Upravo tim duhovima Michael Rider, novi kreativni direktor modne kuće Celine, odlučio je da se obrati – i to ne kroz još jedan nostalgijom obojen hommage, već kroz promišljeno, strateški precizno vaskrsnuće jednog od ključnih simbola zlatne dekade Philo. U moru retro povrataka – Gucci Horsebit, Fendi Baguette, Miu Miu lažni sjaj klabing uniforme circa 2004. – Riderov Phantom pogađa žicu… intimnije. Prigušenije. Promišljenije. Ne budi samo žudnju za predmetom, već i za osećajem. Za nečim što nosimo, a ne konzumiramo. Nečim što posedujemo, ne pozajmljujemo iz zaborava. Nečim što živi, stari, menja oblik i miris s nama.
Phantom, kada se prvi put pojavio tokom Philoine vladavine, bio je tihi luksuz pre nego što je taj izraz uopšte ušao u modni rečnik.
Bez logotipa, bez privlačenja pažnje / torba za žene koje nemaju potrebu da objašnjavaju svoj stil. U tom smislu, ona nikada nije bila klasičan It-bag / ali je postala nešto još trajnije. Referenca. Odraz unutrašnje sigurnosti. Sada, u 2025, Rider vraća Phantom kroz filter drugačije medijske stvarnosti. Inflacija influensa, vizuelni zamor, digitalna dematerijalizacija mode – sve to čini da dodir kože i težina prave torbe postaju luksuz sami po sebi. No to nije jedini dokaz u kojoj meri Rider zna da hoda po tankoj liniji između nasledstva i nadahnuća. Crno-bele svilene marame na pozivnicama – umetnički zamotane oko vrata gostiju – bile su prvi signal da se nešto pažljivo gradi. Pažljivo uvijene oko pozivnica za reviju, bile su u punom zamahu u nedelju popodne u prvom resu. Gosti su ih vezivali oko vrata, provlačili kroz kaiševe pantalona, ili nemarno kačili o torbe – doviđenja, Labubu. Jer ovaj suvenir nije bio nimalo slučajan.
Marame su nešto što i sam nosim, i svako ih nosi na svoj način, rekao je Rider okupljenim novinarima nakon revije. To je i stvar koju obično zadržite, možda je jednom date svom detetu ili prijatelju. A posebno mi se dopala ideja da ih vratimo kod Celine, gde su na samom početku imale posebno mesto. Rider je mudro zadržao najbolje iz oba prethodna Celine perioda – kako iz doba Hedi Slimanea, tako i iz ere Phoebe Philo, čiji je bio integralni deo – i dodao nijanse iz svoje najskorije prošlosti, kao kreativni direktor brenda Polo Ralph Lauren, pa su džemperi nonšalantno prebačeni preko ramena podsetili na preppy estetiku sa Istočne obale u jeku druge sezone Gossip Girl, negde 2007. Poput mnogih dizajnera koji ove sezone debituju na čelu modnih kuća, i Rider najbolje što zna balansira očekivanja brojnih zainteresovanih strana – i milijarde koje stoje iza brenda u trenutku kada luksuzna industrija prolazi kroz krizu.
Ali šta se dešava kada se sve vrati?
Kada više ne postoje tabui koje treba srušiti, ni siluete koje šokiraju? Ako moda postane igra beskonačnog ponavljanja, šta gubimo u toj centrifugi? Možda ništa. A možda – sve. Jer čak i u svom vaskrsenju, relikvije nose tragove svog vremena – kontekst, kodove, kontradikcije. One su nesavršene vremenske kapsule, gledane novim očima, ali nikada sasvim očišćene od svog porekla. A kada ih nosimo, učestvujemo u neobičnom ritualu: delimično omaž, delimično pobuna, delimično samozavaravanje.
Rider je pokušao da odgovori na ovu dilemu od milijardu dolara u pismu koje je dočekalo zvanice na reviji: Oduvek sam voleo ideju odeće koja traje, koja postaje deo života osobe koja je nosi, koja možda uhvati jedan trenutak u vremenu, ali istovremeno govori o godinama i godinama pokreta, prilika, promena – o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, o sećanjima, korisnosti i fantaziji – zapravo, o samom životu.
