Drugarice: Papir

U poslednje vreme pričam “Znate, ja ću da se udam” kao lik Ljilje Brik iz poeme koju smo svi besomučno prepisivale kao devojčice. Ili kao Keti iz Orkanskih visova. Postoje godine u kojima ljudi odluče kako žele da vode svoj život. U mom slučaju ta odluka je motivisana pravnim i ekonomskim odnosima. I ne, nisam sponzoruša.

Najviše me boli, što se ljubav uopšte ne računa. Veći deo svog aktivističkog života posvetila sam borbi za ljudska prava, i precizno za upisivanje načina na koji vodimo život u tvrde kodove zakona. U njima se odvija život naših predaka. I kada kažem predaka, precizno mislim i na pretke u Starom Rimu. Naše živote reguliše pravo za koje biste pomislili da je davno zaboravljeno jer datira iz doba kada su ropstvo, ubistvo žene ili seks sa decom bili pravno regulisani koncepti.

Poslednja kap ili kap previše

Poslednja kap je pala juče kada sam videla apel jedne majke usvojenog deteta, koja ne može da se upiše u sistem za dobijanje novčane pomoći od 10.000 dinara. Sistem je ne prepoznaje kao majku. Neki stručnjaci su mišljenja da je to zato što je “sistem”, a u stvari rudimentarni digitalni program, ne prepoznaje.

Neko ko je pravio sistem – nije se bavio činjenicom da se deci na rođenju matični brojevi generišu na osnovu podataka bioloških roditelja koji – kasnije – nisu nužno i staraoci deteta – odnosno njegovi pravni roditelji. Sistem kaže:

Majke sa svojim matičnim brojevima iz kojih se generišu brojevi dece nisu nužno starateljke svoje dece, iz milion razloga. Ako svako dete ima svoj matični broj – zašto ga sistem ne prepozna kao zasebno biće. Ono svakako ima pravo da – ako to želi – potraži i sazna ko su biološki roditelji, odnosno ko su u zakon upisani prvi pravni roditelji, ali matični brojevi ostaju zacementirani. Glupost, sve to može da se reši i drugačije.

Takozvani biološki roditelji jer nije kao da iko proverava biologiju

Usvojena deca predstavljaju jedan pravni glič – grešku u sistemu zbog koje – trenutno – samo biološki odnosno prvi upisani pravni roditelji mogu upitati za novčanu pomoć. Dakako, ti takozvani „biološki“ apsolutno ne moraju biti tačni biološki roditelji odnosno genetski srodnici deteta. Oni su žena koja je rodila dete i muškarac koga ona u trenutku prijavljivanja označi kao oca, bez ikakve “biološke” ili “genetske” provere.

Ovaj digitalni sistem matičnih brojeva – oslanja se kao i mnoge druge “sitnice koje život znače” na postulat rimskog prava “majka je samo jedna”. Iz tog starog pravila iz vremena kad nije postojalo ni VTO ni surogatstvo, ni trans osobe koje rađaju, proizilaze sve muke. Na primer proizilazi da je majka isključivo ona žena koja rodi, ili da je žena jednako materica. Ili da je biološki otac majčin suprug. Kao da je brak biološka a ne pravna kategorija. I tako se majčinstvo pravno ne dokazuje i ne preispituje iako nas život u 21. veku uči da ništa od toga više nije isto kao u Starom Rimu. Srećom.

Paralelne majke

Pretposlednji Almodovarov film se upravo bavi tom temom – dokazivanja i preispitivanja majčinstva. (Po)roditeljstvom u 21. veku, forenzikom živih i forenzikom mrtvih. Odvajanjem na naše i njihove, nekom kombinacijom zastarelih i naučnih metoda, tako da najčešće patimo.

Šta ženu čini ženom, šta majku čini majkom?

Konzervativci od toga prave haos. Na celom svetu bukaju da se vrati u modlice ono testo života koje je već odavno naraslo da se više nikad neće vratiti.

A kad će dete? Kad se stvore uslovi

Nedavno sam na pitanje o roditeljstvu rekla da definitivno nisam spremna ni pravno ni finansijski i da ću se posle pedesete pozabaviti time. Kao žena koja nema matericu, i ne planira da nosi jastuk pod haljinom, ne opterećujem se biološkim satom niti genetikom. Mene zanimaju samo pravno-ekonomski odnosi. Kada se govori o usvajanju – svi odmah prvo pomisle na ideju kako to nije “pravo” roditeljstvo jer roditelji i usvojena deca nisu ni u kakvoj genetskoj ili što se voli naglasiti biološkoj vezi.

Ali hej – nisu ni milion dece koja su odrasla u tradicionalnim porodicama. Čak ima i šala, kad dete slučajno nema tu sreću da izgledom sve babe i zainteresovane komšije ne podseća na svoje prve srodnike. Ona glasi:

“Ja sam na tatu, a ko je tata mama zna.”

I nema nikakve tajne o tome – pitajte svaku babu na selu – “mamino traženje tate” je bio legitiman način lečenja muške neplodnosti, koja kao i mnogi drugi problemi poput erektilne disfunkcije kojoa ne postoji i zbog nje se ne ide kod lekara. I o tome se ne govori.

Šta nam rade i šta mi njima radimo

Ne govori se ni o dogovorenim seksualnim odnosima ili za naprednije – procesima inseminacije ili čak asistirane reprodukcije u LGBT+ zajednici, radi ostvarivanja potomstva. Pravilo ne pitaj i ne pričaj važi i važiće sve dok rešavamo probleme u tišini, kako znamo i umemo. Ali nekad tišina nije dovoljna.

Nevidljivo a tako prisutno

Kad ja govorim o usvajanju – pre svega imam dva problema, prvi zato što pravno nisam dovoljno dobra kandidatkinja – jer nisam u civilnoj heteroseksualnoj zakonom priznatoj zajednici već pet godina. To je jedan od uslova koji ne ispunjavam sad ali možda hoću nekad. I drugi neću nikad – jer sam imala rak, i kao posledicu toga imam invaliditet.

Iako se to ne vidi – meni fali nekoliko organa i to me pravno čini manje vrednom od drugih kod kojih su organi na broju. U praktičnom smislu to znači da sam ja, ako bih se prijavila, daleko dole na listi potencijalnih usvojiteljki. Iza svih porodica sa margarina, bračnih zajednica koji su dugo pokušavali da imaju decu, imaju kuću u prirodi, psa i stabilne odnose, kreditnu sposobnost. Sve te papire koji nedostaju.

Deca nisu za rejverke

Čak i pravno gledano – deca nisu za rejverke, koje pre podne pišu a popodne čitaju, idu na letovanja od dva meseca, bave se slobodnim zanimanjima i nikad u životu nisu podigle kredit. Ne samo da društvo, komšije i rodbina, ili delegacija viber grupa svih vrtića na svetu misli da ja nisam dovoljno dobra za majku, već to misli i zakon.

Zakon kaže: Tebi ćemo možda nekad dati dete kad se svi drugi istroše i odustanu, ono dete koje niko neće i daćemo ti dete ako budeš toliko želela dete da dobiješ poseban ukaz ministra da se tako postupi. Jer ti nisi “najbolji interes deteta”. Deci kažu – nema ljudi koji vas žele.

– Nije tačno! Rekla sam jednom deci iz doma.

– Lažu vas da ste neželjena i neusvojiva deca kao što i nas lažu da nismo dovoljno dobri za vas. Lažu nas sve! 

I deca to znaju. Bitno mi je da znaju da je sistem taj koji je raspao. Da hiljade ljudi želi decu ali je jednostavno ne može imati u ovim uslovima – bilo da su nedovoljno bogati, nedovoljno udati ili nedovoljno zdravi i mladi da ubede komisiju da neće brzo umreti. Sve što obični ljudi ne moraju da rade, pa stoga i nisu svesni svoje povlašćenosti ni tuđe diskriminacije. Svi oni ljudi koji kažu – idi pa usvoji! koje u sebi psujem onoliko puta koliko to izgovore.

Uh, meni se to ne sviđa.

Zamislite, da sam ja kao i vi. Jedna normalna, stabilna čak izuzetna osoba i ne želim da pristajem na mrvice koje mi društvo nameni. Ima takvih, obično su to ljudi samostalni, dostojanstveni, s integritetom. Što kažu, kritički intelektualci. Postoje neke teorije da takvi ljudi trebaju društvu, i ja sam tog mišljenja. Društvo mislim, tako ne misli.

Nekako mi uopšte ne ide u glavu ideja da nekog molim za nešto, da pevam onu pesmu uz zvuk tužnih malih violina kako sam se deset godila borila za to da postanem majka, kako je to moja najvažnija uloga. Jer realno nije. Moja najvažnija uloga je ono što radim za društvo, koje mi ne vraća ni 7% vrednosti.

Return of investment propo.

Deo mog plana da se udam – je deo jedne šire ideje o ostvarivanju svih svojih prava. Jedno od njih je i pravo na porodični život. Mene sopstveno dete ne zanima u ljubavnom, instinktivnom, genetskom, biološkom ili bilo kom drugom odnosu sem pravnom. Evo zašto – već sam pisala o tome – verovatno zato što imam preko 1000 dece koja me vole i ja njih.

Svako dete koje je i samo prošlo kroz moj život, postalo je moje dete i u njega sam uložila sve što znam i umem i svu ljubav koju mogu da pružim. Decu ne razlikujem na moju, tvoju, našu. Ali kako zakon veoma razlikuje prava roditelja i neroditelja – i roditeljstvo mene odsad zanima samo u pravno-formalnom smislu.

U svakom drugom smislu ja sam ostvarena žena.

I to će reći svako “moje dete”. Zakon me od roditelja ipak razlikuje – jer ja ne mogu tuđu decu da vodim na more ili put oko sveta, ne mogu da ih odvedem kod lekara, nemam dozvolu da donosim bilo kakvu odluku u njihovo ime – mogu samo da dajem koliko mogu i hoću a za uzvrat dobijam samo jedno veliko ništa. Iza mojih leđa se šapuće kako ću umreti sama, okružena mačkama.

Lično, više volim da mislim kako ću umreti u apartmanu hotela Waldorf Astorija a svoju imovinu zaveštati čovečanstvu ako me ljubavnici ne nadžive. Poenta je ista – pravno gledano ja sam slepo crevo evolucije.

Pravno gledano ja zahvaljujući matičnom broju i slovu zakona nisam nikome ništa i meni se to ne sviđa, jer je moja uloga u svetu neodvojiva od mnoge dece i mladih. Nemam prava na ništa njihovo, niti oni na moje.

Kad LGBT+ osobe pričaju o tome kako žele da budu tu za svoje najmilije to isto želim i ja. Ako ikad završim u bolnici neću da lažem da mi je najbolji drug brat a najbolja drugarica sestra. Neću da opet lažem da mi je cimerka najbliža srodnica. Neću nikom da objašnjavam zašto je ona koja živi sa mnom mnogo kompetentnija da pomogne oko tehnikalija mog života, da pronađe papir koji fali, nego moj brat ili moja majka. I na kraju, neću da me nasleđuje dalja rodbina, koja me šapat0m ili naglas osuđuje.

Znate li kako je to kad ne postojiš

Ne želim da mi deca u čijem sam odgajanju učestvovala, sa njima i za njima plakala ne budu ništa – jer su mi ništa na papiru. Mi koji nismo porodice sa margarina, mama tata deca i pas koji se radosno smeju dok zajedno doručkuju – pravno ne postojimo.

Mi koji se volimo godinama ne postojimo. Naše godine ljubavi nestaju ako se samo neko naljuti i kaže – više ne možeš da viđaš moje dete, mog psa i nestani. I ti nestaneš. Nemaš zakon koji će ti priznati sve doručke koje se spremila, sve knjige koje si zajedno čitala, zajednička letovanja ili suze. Ne postojiš. Kao književnica, mogu da pišem o tome, a mnogi ljudi čak ne mogu ni to.

I onda neko kaže – brak je samo papir.

Jeste, kao što su i knjige papir. I novac je papir. I državljanstvo, i diploma, i zaposlenje, i imovina. I matični broj i izvod iz matične knjige rođenih. I onaj jedan papir koji ti stalno fali da bi ostvarila život. Papir koji nastaje i nestaje. U međuvremenu taj papir čini da se neki životi odvijaju a neki drugi ne.

Milica. Milica se zove žena koja je pre tri godine usvojila dete a i danas se ponekad nađe u sistemu koji govori da njeno dete nije zaista njeno. Reći će svi uvek to je greška u sistemu, glič. Ali nije. Greška u sistemu može da se ispravi, ali ova greška je pravilo.

U društvu, koje svakom prilikom teži da se vrati na neki raniji stupanj, da duha vrati u bocu, da pojednostavi, da svaku neobičnost zaboravi. A svakog ko nije normativan ponizi i učini da nestane.

Nije samo problem ostvariti se kao majka. Problem je doneti na svet dete dok je svet tako pokvaren i zao.

Zato kažem opet – nisam spremna, a mislim nije svet spreman. Svet treba da bude bolji i odgovorniji. A svet je tako teško izmeniti. I time se ja bavim, umesto da spremam doručak za petoro. Zapišite to negde, da ne zaboravimo.

Fotografija: Mae Mu Fiquo on Unsplash