U susret četvrtoj – i poslednjoj – sezoni serije Sex Education, koja premijerno stiže na Netflix u četvrtak, 21. septembra, ponovo smo odgledali prethodne epizode. Ono što smo već pri prvom gledanju primetili jeste da je jedna od junakinja, Meaeve Wiley požrtvovani knjiški moljac. Ovom prilikom, posebno smo obratili pažnju na dela koja su deo njene kućne biblioteke, te naslove koje često drži u rukama ili možemo videti na njenom noćnom stočiću. Izdvojili smo neke od naših favorite, koje smo imali prilike da pročitamo, te koje svesrdno preporučujemo.
Midlmarč, Džordž Eliot
Ono što je Lav Tolstoj bio za ruski realizam, slobodno možemo reći da je Džordž Eliot predstavljala za ovaj pravac na engleskoj književnoj sceni 19. veka. Mildmarč je remek-delo koje pronicljivo i slojevito opisuje provincijalni društveni pejzaž tadašnje Engleske, u kojem Eliot koristi složene psihološke karaktere kako bi predstavila vrednosne i moralne strukture toga doba. Slično kao mnogi drugi predstavnici realizma, koristi se slikovitim prikazima svakodnevnog života kako bi uverljivo i upečatljivo predstavila različite klasne, religijske i druge uticaje unutar jednog društva.
Ema, Džejn Ostin
Džejn Ostin deo je obavezne lektire za sve zaljubljenike u englesku književnost 19. veka, ali i ženske narative unutar spisateljske istorije. Ema je jedno od njenih brojnih dela smešteno među zelenim prostranstvima seoske Engleske, što je Ostin često koristila kao pogodno platno na kojem bi slikala kompleksne životne priče, ali i temeljno profilisane likove koji nose radnju romana. Osim što su studija jednog sloja društva, te njihova kritika, romani kao što je Ema pre svega odišu živopisnim junacima prema kojima je teško ostati ravnodušan.
Sopstvena soba, Virdžinija Vulf
Virdžinija Vulf bezmalo je jedno od najznačajnijih imena engleske književnosti, kako iz perioda 20. veka u kojem je stvarala, tako i značajno dalekosežnije. Ipak, scenaristi serije Sex Education za knjiško obrazovanje Maeve odabrali su ne romane, već autobiografski esej koji je Virdžinija Vulf napisala 1928. godine, ali čija ideja i danas, gotovo vek kasnije, odzvanja sa podjednakom jačinom. Kroz elaborativnu metaforu, književnica istražuje različite okosnice feminističke ideologije, te načine na koje različite sistemske strukture u društvu podupiru diskriminiciju na socijanom, ali i psihološkom i kulturološkom nivou. Sopstvena soba tako je postala emancipatorsko štivo koje je (nažalost) i danas pojednako aktuelno i relevantno koliko je to bilo u trenutku kada je prvi put objavljeno.
Foto: Vulkan / Penguin / IMDb
