Memoari, autobiografije, zapravo, sve te intimne priče ostavljaju snažan utisak na čitaoca i pružaju mu mogućnost da bez ikakve zadrške sazna najsitnije detalje o životnoj putanji neke osobe. Iako najveću popularnost beleže autobiografije slavnih ličnosti, neretko do čitaoca stignu i svedočanstva ljudi koji su dotad bili nepoznati široj publici. Takav sled događaja pratio je profesorku i književnicu Leu Ipi, čiji su memoari Slobodna: Odrastanje na kraju istorije za kratko vreme postali najčitaniji u svim evropskim zemljama. U nastavku teksta donosimo utiske.
Memoari Slobodna – snažno, intimno i bez zadrške
Brojne zemlje nalazile su se decenijama pod komunističkom upravom – a najsuroviji životni uslovi vladali su u Albaniji. Jedan čovek bio je ideal svega što valja, dok su ljudi morali da prihvate njega kao vrhovnog vođu i kultnu ličnost. To je bio Enver Hodža, nacionalni heroj, revolucionar i, iznad svega diktator od 1944. godine, kada je njegova zemlja oslobođena od fašizma, sve do 11. aprila 1985. godine.
Ova priča nije linearna, već se grana i stvara obimno porodično stablo koje je opstajalo usred brojnih političkih previranja. Porodične i političke plime neraskidivo se dopunjuju i tako stvaraju živopisno svedočanstvo ispričamo iz ugla jedne malene devojčice, a kasnije i tinejdžerke. Poglavlja su kratka, upečatljiva, i autorka nas prvo upoznaje s najbližim članovima porodice. Njeni roditelji bili su fakultetski obrazovani. Međutim, nisu uspeli da završe fakultet po želji, već je Partija na osnovu biografije donosila krajnju odluku o njihovom obrazovanju. Takođe, brakovi su sklapani po tom principu – te su ljudi po svaku cenu prihvatali zapečaćenu sudbinu po porodičnoj biografiji. Ubrzo sledi deo o smrti Envera Hodže, i baš tu će se po prvi put malena Lea zapitati; Zbog čega njena porodica nikada nije uramila čika Enverovu fotografiju? Da li je to zato što ga ne vole?
Simbolika koka-kola kozerve / Novi početak i lažna sloboda
O izolovanosti države i tadašnjim vrednostima dovoljno govori poglavlje u kojem autorka otkriva anegdotu o konzervi koka-kole. Naime, prazne crvene konzerve na televizoru ili radiju bile su obeležje određenih porodica, a da nije bilo njih sve kuće u Draču bile bi identične. Ta sitnica, u isti mah, izaziva pomešane emocije, svedoči o prohujalim vremenima i stvara autentičnu uspomenu.
Iako je delovalo da kraj jedne vladavine donosi bolje dane i slobodu, devedesete godine 20. veka pokazaće u praksi da uvek može biti burnije. Samim tim, desiće se izbori, inflacija, protesti i naposletku izbija građanski rat u Albaniji. Šta zapravo znači biti slobodan? Da li je moguće oformiti idealno društvo u kojem će svaki pojedinac biti slobodan?
Zbog čega treba pročitati memoare?
Autorka Lea Ipi ispisuje stranice o gvozdenoj zavesi koja je godinama prekrivala Albaniju, ali isto tako stvara zadivljujuću priču o ljudskim sudbinama, sopstvenom putu. Jedno je sigurno, memoari Slobodna izazivavaju pravi rolerkoster emocija i ostaju sa vama dugo nakon čitanja. Definitivno, knjiga za sva vremena i sve generacije!
Ako pogledamo sadašnjost i napravimo kraći osvrt na prohujale decenije, jedno je evidentno – istorija se neprestano ponavlja. Koliko god želeli da prevaziđemo generacijske traume ili loša politička uređenja, pokaže se da nas oni u duelu sustignu i prikažu se u nekoj novoj i surovijoj formi. Zbog toga, ovakve knjige imaju vanvremensku vrednost i neprestano nas opominju. Naposletku, uvek isijava nada da će neke nove generacije iz svega izvući pravu pouku.
Foto: Instagram @sviridovskayasasha; @quietdayreads; @geopoetika.com
